Пређи на главни садржај

ВЕЉИ ЏОГАЊ ОД СРБИЈЕ

Фото: Волим Подгорицу
Не може се спорити да ови од доле, с кршева, умеју са речима. А како и не би: по васцели дан седе и думају. Могли бисмо рећи да су изградили особиту ендемску филозофију. Где други имају једну реч, мрче изграде читаву метафизичку конструкцију.

Београд се све више изобличује у мега-Титоград, у неки огромни обрнути "Скадар на Бојани", коме што више покушавате да почупате титовско корење, он (Београд) упорније израста у све већи Титоград. Не толико по онима који њиме владају, већ под духу и матрици владања.

Унутрашњост Србије се ништа не пита, па не морамо трошити време око тог парлога.

Над Београдом лете писма, лете телеграми подршке и осуде. Сукоб је око тога ко је елита, ко крезуба стока а ко битанга лоповска. Као да нису исти. Троши се улудо огромна енергија бежичним путем док је Србија у ентропији олити у процесу све веће неуређености. Једино је тито-власт непроменљива.

Тако се опет враћамо правом Титограду (тренутно Подгорици) и његовим урбаним легендама. (Пошто Титограђани себе сматрају да су урбани, ми немамо разлога да им то споримо пошто се ништа не мењају кад се преселе у Београд).

"Цикотићи" су скоро заштитни знак духа Титограда. Дефиниција цикотића је следећа:
ЦИKОТИЋИ СА РИБНИЦЕ - Говорило се: "Ако си пио Рибнице, имаш два факултета"! Цикотићи, гамени са обала Рибнице и Мораче, нека врста подгоричких Гавроша, били су претежно и сиромашних породица.
Дакле, цикотићи су у преводу мангупи или бећари. Не задубљујемо се даље. Али, ту почиње брђанска филозофска надградња, која у опште није без смисла, те цитирамо једну дубљу семантичку анализу:

СТЕПЕНОВАЊЕ

За одређену категорију Подгоричана постојали су степени којима је обиљежаван његов "положај" у чаршији.

Најчешће то нијесу били увредљиви изрази, него је у одређеним случајевима одавано признање за достигнути степен.

Тако су за цикотиће постојала три степена:

— ибрет — курвин син и — чекић копиљан.

Ако је неко био помало или превише шашав и ту су постојале градације:

— ајван — фију-фић и — тутуш.

За народну власт такође су постојале разлике, зависно од столице на којој "сједи":
— пандур — џогањ и — вељи џогањ.

За Подгоричане највећи степен главарства био је предсједник општине — вељи џогањ. Тако су називали задњег предратног првог грађанина Подгорице — Неша Шћеповића. Супругу главара звали су Главарица (Нешовица по турском обичају).

Предратно "информисање" грађана било је степеновано, почевши од Ћета, па до Маре:
(добошар Ћето саопштава наредбе и саопштења, — "ти мене, ја тебе". Мара Рачова знала је све градске пикантерије, а комшилук је у прсте знала, као и гдје коме кокошке носе јајца, што ко једе и слично).

За неког ко је почео памет да губи казивало се:

— отиша је у аут — збогом дико и — цикнуо је ка сијалица!
Али, постојао је и четврти степен, бар у овом случају:

— фењер му се утулио!
---

Да не кваримо причу, за сваку подврсту цикотића постоји сталешки пандан у Београду. Ето, ја не могу да се отргнем импресији да је Миломир Марић директни потомак Маре Рачове.

Има међутим и друга врста прича за цикотиће. У годинама непосредно по "ослобођењу", млади комунисти би "типовали" појединог народног непријатеља, најчешће каквог седог старину. На њега би послали цикотиће, те га ови провоцирају и вређају. Кад старина почне да их разгони штапом, тад ступају старији омладинци у акцију. "Што бијеш ђецу", питали би, те га удри док Бога у старцу не убију.

Ми се без великих мука нећемо курталисати нашег вељег ђогања и његових цикота. И када се то догоди, неће бити без великих штета и губитака. Но, док се њему фењер не утули, нема баш никакве наде. Ако остане на власти још један или два олимпијска циклуса, од Србије ни име неће остати.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3)ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА

Тема је само привидно неозбиљна. Ако се зађе у механизме Титовог квази-револуционарног покрета, уочиће се снажан утицај "ослобођеног женског фактора" на нашу страдију.
Чланови Партије и скојевци промовисали су сексуалну револуцију много пре Америке. Средином тридесетих година прошлог века на партијским састанцима било узбудљивије него на најбољим журкама. Комунисти, као људи посебног кова и авангардисти, почели су да заговарају и примењују слободну љубав. Победила је идеја, да би пробрани људи који премећу свет, требало да одржавају редовну сексуалну хигијену.
Млади комунисти, поготову на Универзитету, залагали су се за друштво у којем неће бити експлоатације радника али и за живот без лажног морала, а то се, нормално, нарочито односило на слободну љубав.
Зато, немојте да се чудите што у модерним ријалити програмима тако често чујете да се они "боре против лажног морала" и цени се као увреда када се …
ПИСМО ИЗ НОРВЕШКЕИЛИ: КАКО ЈЕ ДРАГОСЛАВ ПОСТАО ИСИДОРАИЛИ: КАКО СВЕТ ВИДЕ ПРОЛЕТЕРИ СА КОМПЛЕКСОМ НИЖЕ ВРЕДНОСТИ
"Писма из Норвешке" су путопис српске књижевнице Исидоре Секулић први пут објављен 1914. Kњига је писана као плод импресија и размишљања ауторке током и непосредно након њеног путовања у Норвешку 1913.
У путопису су изразито звучним језиком пластичне лепоте описани предели, годишња доба, обичаји, етички карактер народа и историјски токови у овој скандинавској земљи.
Путопис карактерише поетски тон имеланхоличино расположење које се меша са лирским узлетом поштовања и љубави према Норвежанима и природи њихове земље. Поједини делови се приближавају есејистичкој форми, али и лирском роману.
Писма из Норвешке, објављена у години почетка Првог светског рата, у први мах нису привукла већу пажњу јавности. Временом су препозната као једно од најважнијих прозних дела српске модерне и као један од најлепших путописа српске књижевности. ...


Исидора Секулић је типичан представник &…