ВЕЉИ ЏОГАЊ ОД СРБИЈЕ

 

Не може се спорити да ови од доле, с кршева, умеју са речима. А како и не би: по васцели дан седе и думају. Могли бисмо рећи да су изградили особиту ендемску филозофију. Где други имају једну реч, мрче изграде читаву метафизичку конструкцију.

Београд се све више изобличује у мега-Титоград, у неки огромни обрнути "Скадар на Бојани", коме што више покушавате да почупате титовско корење, он (Београд) упорније израста у све већи Титоград. Не толико по онима који њиме владају, већ под духу и матрици владања.

Унутрашњост Србије се ништа не пита, па не морамо трошити време око тог парлога.

Над Београдом лете писма, лете телеграми подршке и осуде. Сукоб је око тога ко је елита, ко крезуба стока а ко битанга лоповска. Као да нису исти. Троши се улудо огромна енергија бежичним путем док је Србија у ентропији олити у процесу све веће неуређености. Једино је тито-власт непроменљива.

Тако се опет враћамо правом Титограду (тренутно Подгорици) и његовим урбаним легендама. (Пошто Титограђани себе сматрају да су урбани, ми немамо разлога да им то споримо пошто се ништа не мењају кад се преселе у Београд).

"Цикотићи" су скоро заштитни знак духа Титограда. Дефиниција цикотића је следећа:

ЦИKОТИЋИ СА РИБНИЦЕ - Говорило се: "Ако си пио Рибнице, имаш два факултета"! Цикотићи, гамени са обала Рибнице и Мораче, нека врста подгоричких Гавроша, били су претежно и сиромашних породица.

Дакле, цикотићи су у преводу мангупи или бећари. Не задубљујемо се даље. Али, ту почиње брђанска филозофска надградња, која у опште није без смисла, те цитирамо једну дубљу семантичку анализу:

СТЕПЕНОВАЊЕ

За одређену категорију Подгоричана постојали су степени којима је обиљежаван његов "положај" у чаршији.

Најчешће то нијесу били увредљиви изрази, него је у одређеним случајевима одавано признање за достигнути степен.

Тако су за цикотиће постојала три степена:

— ибрет — курвин син и — чекић копиљан.

Ако је неко био помало или превише шашав и ту су постојале градације:

— ајван — фију-фић и — тутуш.

За народну власт такође су постојале разлике, зависно од столице на којој "сједи":
— пандур — џогањ и — вељи џогањ.

За Подгоричане највећи степен главарства био је предсједник општине — вељи џогањ. Тако су називали задњег предратног првог грађанина Подгорице — Неша Шћеповића. Супругу главара звали су Главарица (Нешовица по турском обичају).

Предратно "информисање" грађана било је степеновано, почевши од Ћета, па до Маре:
(добошар Ћето саопштава наредбе и саопштења, — "ти мене, ја тебе". Мара Рачова знала је све градске пикантерије, а комшилук је у прсте знала, као и гдје коме кокошке носе јајца, што ко једе и слично).

За неког ко је почео памет да губи казивало се:

— отиша је у аут — збогом дико и — цикнуо је ка сијалица!
Али, постојао је и четврти степен, бар у овом случају:

— фењер му се утулио!
---

Да не кваримо причу, за сваку подврсту цикотића постоји сталешки пандан у Београду. Ето, ја не могу да се отргнем импресији да је Миломир Марић директни потомак Маре Рачове.

Има међутим и друга врста прича за цикотиће. У годинама непосредно по "ослобођењу", млади комунисти би "типовали" појединог народног непријатеља, најчешће каквог седог старину. На њега би послали цикотиће, те га ови провоцирају и вређају. Кад старина почне да их разгони штапом, тад ступају старији омладинци у акцију. "Што бијеш ђецу", питали би, те га удри док Бога у старцу не убију.

Ми се без великих мука нећемо курталисати нашег вељег ђогања и његових цикота. И када се то догоди, неће бити без великих штета и губитака. Но, док се њему фењер не утули, нема баш никакве наде. Ако остане на власти још један или два олимпијска циклуса, од Србије ни име неће остати.