ТУТОРИЈАЛ: КАКО СЕ СТВАРА ДРЖАВА

ТУТОРИЈАЛ: КАКО СЕ СТВАРА ДРЖАВА

Спомен-камен из 1930. код хотела Каринтије  у Врби на Корушки у Аустрији:
"Само довде стигла је српска коњица.."

Уз оплакивање због стварања Југославије

Налазимо се у данима оплакивања стогодишњице стварања Краљевине Југославије.

Прича се да је настанак државе 1918., у којој су после много векова уједињени Срби и Српска православна црква, чиме је омогућен опстанак српског народа, праћен многим „контроверзама“. Те баснолике „контроверзе“ су деценијама производили писањем лажне историје рођени Аустроугари и њихови српски измећари, који су најпре уништили ту државу, па затим и наказну  државу коју су сами створили арчећи капитал Краљевине, да коначно уништавају и преостали део, који је постојао и 1804..

Упорним мантрањем фалсификоване историје, створена је слика Краљевина Југославија као архи- тираније и пропадајуће државе, док су нам под Титом „цветале руже и тикве“. Здраво за готово се прихвата да је „алави 'Лесандра“ после „бесмисленог  српског пострадања“, уместо да лупи у Версају опанком о сто и направи Велику Србију, појугословенчио Србе. Коначно, „зна се“ да су Србијанци својом надменошћу, поквареношћу и силеџијством отерали све од себе*.

У реалној историографији никаквих контроверзи нема.

Тргање Србије из канџи Аустроугарске 1903. био је несумњив  знак да се тајне игре пијаних милијардера неће одвијати баш како су на покеру решили. Силеџијска „анексија“ српске Босне и Херцеговине од стране трулежне Аустроугарске монархије 1908. избацио је из равнотеже дотадашњи пљачкашки еквилибријум и почела је панична трка у наоружавању. Општи рат је био неумитан.

Након Балканских ратова 1912-13. воз је искочио из шина, те су посакривани асови испадали из рукава по попљуваном патосу господских европских салона. Тако је дошло време да се са џентлменске покерице пређе да разбијање носева и вађење чакија из потаје.

Нема у људској цивилизацији тако поквареног рата какав је био Први светски рат. То је био рат отимачине и тровања. Само око Србије, и на погибељну штету Србије, „савезници“ су склопили тајне уговоре са Италијом, Румунијом и Бугарском, а дични Црногорци са непријатељем – Аустроугарском.

Већ у току рата, а нарочито после, Европом су владали и самобитни локални покољи. Социјалистичке и национал-социјалистичке револуције и обрачуни око граница пламтели су на све стране. Као да никоме није било довољно ратовања. Нова српска држава била је опкољена таквим пожарима, а унутра су паликуће вредно радили. Концентрични кругови зла беше оно са чим су се Краљ Александар са својим државницима, официрима и војницима суочио након фамозног „Дана примирја“ 11. новембра 1918.. Први круг је била геополитичка констелација у којој је Србија имала много непријатеља, чак или нарочито међу савезницима, а пријатеље је морала обилато да плаћа (са изузетком Царске Русије). Други, ужи круг, су околне земље, које су алтернативно радиле на свом проширењу на рачун Србије. Трећи круг деструкције је онај унутрашњи, делом бољшевички, делом србомрзачки, мало касније нацистички, који је тровао причама о „непремостивим културним разликама и угњетавању од стране велико-србијанске буржоазије“.

Краљевина СХС је све до 1923. била провизоријум државе којој ни границе нису биле тачно одређене. Тај државни провизоријум је међутим од Душановог царства била најсилнија држава коју смо имали. Била је то сила апсолутно доминантна на Балкану и централној Европи, све до Француске, Немачке и СССР.

Дипломатском битком у Версају одбрањено је више српских територија него у многим ратним сукобима. Но, то нам није тема. Позабавићемо се у кратким цртама упристојавањем непријатеља.

Упристојавање „комшија“

Разграничење са Аустријом

Након рата, „Немачка Аустрија“  је настојала да опстане на што већој територији. На брзину организоване словеначко-српске јединице Рудолфа Мајстнера нису биле кадре да се одупру Аустријанцима.

Америчка комисија са седиштем у Бечу, под вођством потпуковника Шермана Мајлса (Sherman Miles) је преузела на себе одређивање границе Краљевине СХС и Аустрије. Никола Пашић није имао ни мало поверења у ову комисију, па је Краљ послао војску, која је се лако пробила у Аустрију. Великим силама је било јасно да Срби могу за неколико дана да умарширају у Беч и нису били сигурни да то неће и да ураде, па су захтевали да српска војска стане са напредовањем. Пркосни Аустријанци су заустављање српске војске прогласили својом војном победом, те у једном туристичком месту постоји камен са натписом „Довде и ни корак даље није прошла српска коњица!“. Истина је да су српски коњаници били њихови драги гости на одмору више од пола године.

Гранични проблеми са Аустријом су решени  Споразумом у Сен Жермену потписаном 10. септембра 1919.. По том споразуму, узело се у обзир да је Марибор чврсто у рукама војске Краљевине СХС и да Словенци чине већину у осталом делу Доње Штајерске те је град Марибор, заједно са остатком Доње Штајерске претежно насељене грађанима словеначке националности, додељен у посед Краљевини СХС.


Разграничење са Мађарском


Проблеми су решени Мировним споразумом са Мађарском, потписаним у Тријанону 4. јуна 1920. Истина, тим споразумом нису сачуване све територије које је „Солунским продором“ запосела српска војска, али су спашени Барања и Прекомурје са побољшаним границама.


Разграничење са Румунијом


По Букурештанском споразуми из 1916. године, Румунија је клепетушама ушла у рат на страни АНТАНТЕ, али је за узврат добила невероватне територијалне бенефите. У те бенефите спадао је и читав Банат, закључно са Панчевом. Срби ни случајно нису хтели пристати на такву отимачину. Румуни су запретили да ће спор „решити бајонетима“. Грмили су али „нису били кадри сијевати“. Не против Срба.  Велике силе су се нашле у неугодној ситуацији свог тајног подмићивања Румуна и часног српског савезништва.


Не треба се збуњивати. Постоје два Румунска споразума у током првог светског рата.


Букурешки споразум (1916), споразум о савезу између Румуније и Тројне Антанте.

Букурешки споразум (1918), мировни споразум између Румуније и Централних сила.


Од каквог је значаја тајни уговор из 1916. био након „Букурештанског мира“ Румуније са осовинским силама, нема одговора. Без обзира, „српски савезници“ су га се држали колико год су могли. 


Проблем је решен тако што Румунији није дато све то јој је обећано, али Срби нису могли добити области за које нису могли доказати да су доминантна већина. Највећи страдалник и херој у тим подло спремљеним нагодбама је био Михаило Пупин, који је, зарад општег српског интереса, прихватио да његов, српски Итебеј, припадне Румунији.


Разграничење са Бугарском


Државни и гранични проблеми између Краљевине СХС и Краљевине Бугарске решени су тзв. Нејскиммировним уговоромкоји је потписан између Савезничких и придружених сила и Бугарске 27. новембра 1919. Године.

Са Бугарима је било много проблема, па је српска војска упадала у Бугарску гонећи бугарашке комите. Да би бар сачували зрно части, Бугари су потписали „Нишки споразум“ (буг. Нишка спогодба). Потписан је23. марта 1923. године у Нишу је између Краљевине СХС и Краљевине Бугарске о уређењу међудржавних питања везаних за граничне проблеме.


Споразумом је Краљевина СХС ојачала своју позицију да гони македонске сепаратисте на бугарској територији, с обзиром да премијер Бугарске Александар Стамболијски није могао да се ослони на бугарску војску. Споразум је подразумевао заједничко патролирање на граници како би се погранична подручја довела у ред.


Споразумом је Бугарска прихватила суверенитет Краљевине СХС над „Старом Србијом“. Граница према Бугарској је коригована у корист Срба.


Потписивање споразума је Стамболијском створило проблеме. Овакав споразум је највише сметао ВМРО-у који више није могао да упада на територију СХС из Бугарске.


Споразум је један од разлога пуча 9. Јуна 1923. године.


Премијера Александра Стамболијског су, 14. јуна исте године на његовом имању у Славовици, отели, мучили и убили ВМРО и његови политички противници исекавши му шаку којом је потписан Нишки споразум.


Разграничење са Албанијом


Ова тема је толико сложена, да захтева посебно писање. Ми се ограничавамо на то да су српске трупе одржавале мир међу дивљим Арбанасима и војном силом. Наравно, у гоњењу Качака српске трупе су улазиле у Албанију колико је било потребно. 
Завршни протоколи о разграничењу са Албанијом су потписани 26. јула 1926. године у Фиренци, а у Паризу 30. јула. 

Албанско питање тиме није решено, али га је Kраљевина Југославија решавала уз велике тешкоће али упорно.

Важан корак по том питању је учињен 1935 године, договором Турске и балканских држава (Грчка, Румунија, Бугарска, Југославија). Балканске државе су се ослобађале нелојалног муслиманског (у нашем случају поглавито албанског елемента), док је Турска “подесним елементом” насељавала опустеле крајеве земље из којих су претходно исељени Kурди, Јермени и Грци. Таква политика исељавања је легализована 11. јула 1938. потписивањем Југословенско-турске конвенције у Цариграду. Други светски рат је спречио да се албанско питање у Југославији реши.

Смиривање стања у држави


„Божићни устанак“ у Црној Гори


Божићна побуна
( Јануарска побуна) био је догађај почев од 6. Јануара 1919. у коме су присталице краља Николе, „Зеленаши“, подстакнути од Италије, покушали да силом оружја преотму власт над територијом Црне Горе и Бока Которске од савезничких снага. Зеленаши су се сукобили са Бјелашима, присталицама безусловног уједињења са Србијом. Главни организатори Божићне побуне су били италијански агент Министарства војног новинар Ђовани Балдачи и црногорски утицајни политичар Јован С. Пламенац.


Након неуспеха побуне, отпор је настављен у виду Црногорске војске у егзилу у Италији, која је кришом пребацивана да врши изненадне нападе на Поморје, до њеног распуштања 1921. године италијанско-југословенским договорима. Поједине чете су остале да се крију по недоступним крајевима и врше четнички вид отпора повременим терористичким нападима све до 1924. године. Бројчана снага Зеленаша у самој Божићној побуни је била близу три хиљаде наоружаних људи. Већина војника, пак, борбу лично није видела.


Посебно треба нагласити да се власт понашала изузетно благонаклоно према губитницима у овом сукобу, што је изазвало врло велике протесте код бјелаша. Никоме није суђено за командну одговорност и свима који су се предали и признали државу су, чак на противљење шире јавности, дати високи положаји - један од зеленашких командира Крсто Поповић је прихваћен у војску, а Јован Пламенац, главни организатор побуне, је прихваћен у радикалну странку и власти, на опште протесте. Краљ Александар Карађорђевић је указом ставио изван снаге највећу казну, смртну, па нико није био осуђен на смрт, без икаквих обзира на злочин. Велики Жупан Зетске области Милован Џаковић је оснивао општинске одборе за народно опраштање, којим су се окупљали оштећени и молили да не подносе кривичне пријаве против потенцијалних зеленашких злочинаца, и популисала идеја опште амнестије. Све ове мере су биле усмерене ка остваривању народног помирења у Црној Гори.


Ликвидација комунистичке претње


У деструкцији државе након Рата нарочито се истицала КПЈ, која осим снажне пропаганде подржане из СССР није презала ни од каквих метода изазивања хаоса па ни од терористичких аката. Врхунац њихове деструкције је била оружана Хусинска буна, када је дошло до људских жртава. 29. децембра 1920. донета је Обзана, којом је забрањен рад КПЈ. Први члан Обзнане гласи:


„Да се до решења Устава забрани свака комунистичка и друга разорна пропаганда, обуставе њихове организације, затворе њихова зборишта, забране њихове новине и сви други списи који би мутили спокојство и мир државе, проповедали, правдали и хвалили диктатуру, револуцију или ма какво насиље. Одмах се имају узаптити сви позиви на генерални штрајк и до месец дана затворити сви који их чине усмено или писмено.“


У образложењу Обзнане се наводи:


„Када би се остварила комунистичке замисли, Краљевину СХС задесила би несрећа каква је задесила Русију: грађански и међународни рат, пљачке „хране и стоке по селима, а другог имања по вароши“. Али, напомињао је творац Обзнане, „болести бољшевика која се зове комунизам, оборила је само Русију. За неколико недеља савладала је била Мађарску, али је тамо прошла остављајући пустош и погибију баш оних који су хтели диктатуру. Иначе, Америка, Енглеска, Француска, Немачка и друге уређене и богате државе сузбиле су је у самом почетку, негде лакше, а негде крваво.“ Владине мере, предвиђене у Обзнани, имале су да спрече комунисте у намери да изазову ново проливање крви. Јер, проливено је и сувише. Народ тражи мир да би лечио своје ратне ране и патње. Како је наведено у њој самој, Обзнана је донета да би се обезбедила да Конституанта обави свој посао „у реду и слободи“, неометена „општом обуставом рада“ и немирима за коју су се, по Владином сазнању са више страна и из више поузданих извора, комунисти спремали.“


Убиство министра унутрашњих послова Милорада Драшковића, аутора Обзнане, довело је до проглашења Закона о заштити јавне безбедности и поретка у Kраљевини (Закон о заштити државе), 2. августа 1921. Одредбе Обзнане преточене су у трајни закон и још пооштрене.


Ове мере биле су успешне и до тада делотворна и масовна партија је готово уништена. Пред изборе 1923. године мање групе оних који су наставили деловање организовали су се под именом Независна радничка партија, али њихови кандидати нигде нису добили довољан број гласова за улазак у парламент. Следеће године је и НРП забрањена по Закону о заштити државе.**


Наук


Како се види из само у најкраћим цртама назначених крупних догађаја види се са коликим проблемима се суочавала српска краљевска Влада по номиналном завршетку Првог светског рата.


Прилике крајем XIX и у првој четвртини ХХ века у полуделој Европи биле су такве да је могућност за биолошки опстанак Срба био раван опстанку човека на Марсу. Само потпуни патриотизам, врхунска спремност официра и војника и доминантна дипломатска способност српских државника на челу са Краљем Петром па затим Краљем Александром Карађорђевићем спасла је српство.

Без претеривања се може поставити питање како је српска дипломатија стизала на све стране да надјача грабежљиве конкуренте, те је за само четири године успела да разреши све спољње опасности. У решавању свих тих претњи, није се презало од употребе војне силе, те су наше јединице одлучно улазиле на територије суседних држава (Аустрија, Бугарска, Албанија), како би ликвидирале претње по државу.

Данашња политичка елита,која је негована на парадигми да Краљевина и њена дипломатија нису вредели ништа и да је то била гомила незаситих и корумпираних подлаца, није у стању ништа добро за државу да уради и служи за спрдњу онима који су пре сто година подвијали реп пред Србима.  

…….

*Тек као илустрацију деструктивности данашње надри-српске елите, наводимо завршни пасус из написа Жарка Јанковића „Уједињење и(ли) смрт“

„Само за разлику од позападњачене, скоројевићке, паланачке елите у Београду са комплексом  националне и цивилизацијске културне инфериорности пред Западом, Пречани су били утемељени у Православљу, имали српски културни образац којег су се држали и српско  грађанско друштво са развијеним културним институцијама. Е зато је Јаша Томић успео, а регент Александар направио фаталну грешку.“


** Закон о заштити државе односи се на све који су желели насилно рушење државе, па је тако 1925 године распуштена и Хрватска републиканска сељачка странка.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: УЗБУЊИВАЧИ СПРЕЧИЛИ НАПРЕДЊАКЕ ДА УГАСЕ ПОЖАР?!