БОЖАНОВАЦ

БОЖАНОВАЦ

Божановац је брдо

кога нема га Гуглу,

омања грбина земаљска

на обронку Шумадије.

Тиха караула.

Низ Божановац је мој отац,

са браћом и обесним дечацима,

Голог коња јахао у лудој трци.

Пао са коња, сукће се испред њега,

а Голуб упире предњим копитама

да га не повреди.

Беше то време

кад су се луди дечаци и коњи волели.

Божановац је место под звездама

на коме смо, колико нас је,

безобразно зачети.

Божановац је брдо

на коме је деда научио да јаше.

Па је одатле, на свом дорату

са погачом и ракијом,

а жена ни деца не смедоше сузу да пусте,

Отишао на зборно место

Коњичког ескадрона Дунавске дивизије,

Младеновац.

Лета Госпoдњег 1912.

Деда је заповедио

да му гроб окрену ка Божановцу.
И после времена
да га види и чује.

Сви гробови на Гробљаку
постројише се ћутке за њим.

Водио ме отац на Божановац,

и говорио ми шта је наше.

А све је тамо наше.

Да запамтим и вратим кад ојачам.

Свега се магловито сећам.

  Тек мирис ваздуха и данас чисто осећам.

Држим да свако чува у себи

тај последњи лахор рођене земље.

Нисам ојачао колико се зла изродило.

Последњи одред часних српом непомјаниковића је покошен.
Стећци на Гробљаку ено их, погнути.

Божановац пуст.

Ћути.

  Утихла караула.

На дан "прославе Примирја у првом свртском рату",
11. новембра 2018.,

када је осрамоћено све што је српско,

а нема никога ни да чује.