Претражи овај блог

четвртак, 22. новембар 2018.

О  ДОБРОВОЉНОМ РОПСТВУ


Etienne de La Boétie : ИЗ "РАСПРАВЕ О ДОБРОВОЉНОМ РОПСТВУ"

Етјен де ла Боеси (1530-1563) је 1548. године, са својих 18 годинанаписао
дело "Расправа о добровољном ропству","у славу слободе а против тираније",
са вечито актуелним питањем зашто се потлачена већина не побуни.

Хтео бих, овом приликом, да схватим како то да толико људи, толико села и градова, толико нација подноси каткад једног јединог тиранина који има само ону моћ коју му они дају; који има снаге да им науди једино ако су они вољни да то подносе; који може да им учини неко зло само ако они пристану да га трпе а не да му противрече. То је јамачно велика а ипак тако обична ствар, па се ваља пре жалостити него изненађивати тиме што милиони људи бедно служе, погнутих глава под бестидним јармом, не зато што их на то приморава нека јача сила, већ зато што су изгледа опчињени и очарани самим именом Једног…

Али, о добри Боже! Шта ли то може бити? Kако ћемо то именовати? Kаква ли је то несрећа? Kакав је то порок, односно какав је несрећни порок то што је бескрајно мноштво људи не само послушно, већ и слуганско; не само што њиме владају већ га тиранишу… оно пати због пљачке, лоповлука и свирепости, и то не од неке војске, ни од варварске хорде (од које би свако крвљу бранио свој живот) већ од једног јединог човека; не од неког Херакла или Самсона, већ од једног човечуљка. Хоћемо ли то назвати кукавичлуком?

Хоћемо ли људе који служе назвати кукавицама и слабићима? Сваки порок, наравно, има своје границе преко којих не може прећи; двоје, а можда и десеторо могу да се боје једног, али када се хиљаду, милион људи и хиљаде градова не бране од једног, то онда више није кукавичлук јер кукавичлук дотле не сеже. Kакав ли је то онда монструозан порок који природа пориче да га је створила и којег језик одбија да именује?

Јадни и бедни, безумни народи, нације тврдоглаве у својој невољи и слепе према сопственом добру! Допуштате да испред вас односе најбољи и најсветлији део ваших прихода, допуштате да вам пљачкају поља, да вам пустоше куће и да одузимају ствари ваших предака; живите тако да вам ништа више не припада; ако вам оставе пола ваших добара, породица, јадних живота, чини се да то сматрате великом срећом; сва та штета, та несрећа, та рушевност не проистиче од ваших непријатеља, већ јамачно од вашег непријатеља, и то од оног којег сте ви учинили оним што јесте, за кога тако јуначки идете у рат и ради чије сујете не одбијате да изложите смрти своје животе.

Онај који тако господари вама има само два ока, две руке, једно тело и ништа друго што не би имао и последњи становник великог и бескрајног броја ваших градова. Оно што он има вишка – то су средства која му ви пружате како би вас уништио. Одакле му толико очију да вас уходи осим ако му их ви сами не дајете? Kако то да има толико руку да вас удара, осим ако их не узима од вас? Нису ли то ваше ноге којима гази ваше градове?

Kако то да уопште има неку моћ над вама, осим ако то није вашим посредством? Зар би се усудио да вас зајаши да није у споразуму са вама? Шта би вам он уопште могао да нисте јатак лопова који вас пљачка, да нисте саучесник убице који вас убија, и свој сопствени издајица?

Будите одлучни у томе да не желите више служити и – ето вас слободних.

Етјен де Ла Боеси (Etienne de La Boétie)
Расправа о добровољном ропству
Издавач: "Филип Вишњић", Београд, 1986.

Објављено на сајту "Акузатив", 24. августа 2013.


Нема коментара:

Постави коментар

СРУШИТИ БЕЛИ ДВОР! Заиста, за српски народ би часније решење било да сами срушимо симболе српске државе него да дозволимо даља пониж...