БОЖАНОВАЦ

Божановац је брдо
кога нема га Гуглу,
омања грбина земаљска
на обронку Шумадије.

Тиха караула.

Низ Божановац је мој отац,
са браћом и обесним дечацима,
Голог коња јахао у лудој трци.
Пао са коња, сукће се испред њега,
а коњ упире предњим копитама
да га не повреди.

Беше то време
кад су се луди дечаци и коњи волели.

Божановац је место под звездама
на коме смо, колико нас је,
безобразно зачети.

Божановац је брдо
на коме је деда научио да јаше.
Па је одатле, на свом дорату
са погачом и ракијом,
а жена ни деца нису смели сузу да пусте,
Отишао на зборно место
Коњичког ескадрона Дунавске дивизије,
Младеновац.
Лета Госпдњег 1912.

Водио ме отац на Божановац,
и говорио ми шта је наше.
А све је тамо наше.

Да запамтим и вратим кад ојачам.
Свега се магловито сећам.

Али мирис ваздуха и данас чисто осећам.
Држим да свако чува у себи
тај стари лахор рођене земље.

Нисам ојачао колико се зла изродило.

Кад толики часни изгину,
Божановац опусти.
И ћути.


Опустела караула.



На дан "прославе Примирја у првом свртском рату",
11. новембра 2 018.,

када је осрамоћено све што је српско,

а нема никога ни да чује.


Коментари

  1. Александар Ивковић: Хвала за текст који ми је допунио угођај док гледам емисију "Тамо далеко" на РТС1. У души сам и очекивао да ће бити неки нов текст баш на данашњи дан, а ето хвала Богу има ко и да чује и да прочита. Поздрав и свако добро!

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога