СРПСКИ РЕАЛНИ АИКИДО

Хистерија и згражавање око српског крљања за пилад у новоотвореном "Лидлу" се још не стишава. Ова крљажа превазилази по страсти и броју учесника ону с почетка века када нам се вратио вољени "Меркатор", кога смо у међувремену изгустирали. Да не околишимо - гурање, отимање, макљажа, самопонижавање око свега и свачега је наш начин живота, главна одлика националног фолклора. Када за хиљаду година археолози буду ископавали полупане остатке Срба на Балкану, засигурно ће закључити да пробијање кроз тесна врата или отимање за дрво представљају аутохтону српску борилачку вештину, чије тајне су нестали насилни Срби љубоморно чували.

Да нам бламажа са Лидлом није неки израз необјашњиве изненадне масовне хистерије, већ генерацијама пажљиво неговани животни стил, подсетићемо са неколико живописних примера из недавне прошлости.

Сећате се наших "деведесетих", када смо се јуначки борили за мусаве векне које су нам добри људи бацали из камиона? Ко је заборавио, да га подсетимо:

 

Подсетићемо се и каква гажења и понижавања од наше власти смо били спремни да истрпимо. Нама су продавали литар уља за сто милиона, позивајући нас на борбени патриотизам, а себи дизали дворце и високе чардаке, а за недајбоже износили девизе у џаковима из државе. Ми смо дакле светски рекордери у дисциплини издржљивости понижавања и глупог улизивања тиранима. Андрићева идеја да дуготрајна зла власт искриви и поружња човека важи само делимично, будући да сваки народ кад види да га зла власт упропашћава збаци ту власт док је још здрав. У нашем случају је обрнуто, ми не подносимо добру власт. Слично као грбавац из Павићевог "Хазарског речника" кога су хећими претворили у прелепог младића. Али, грбавац је у том здравом и лепом телу био бескрајно несрећан па је отишао код истих хећима да га врате у стање наказе јер је само тако могао да живи.

Кад се згрбавиш и збркаш у лицу а бале ти цуре са жвала, онда ти се помере и критеријуми шта је то леп и паметан човек и како треба да дела мудар државник. Нису код нас случајно на цени као лепи, паметни и курати Вучић, Брнабић, Вулин или Шешељ - то је рефлекс наше грбавости.

Најбизарнији и најсрамотнији по нас је ипак свенародни окршај за саднице јапанских трешања. Након катастрофе у атомској електрани Фукушима, најпре је настала хистерија подршке далеком али нама пријатељском народу Јапана (који је иначе признао нацистичку наказну "државу" "Косова"), па се у то име насекло на хиљаде папирнатих ждралова. Затим смо брдо те хартије авионом послали за Јапан, што је Јапанце необично ободрило да издрже у најтежим моментима, а наше ждралове су под хитно послали у рециклажу јер се тамо никакво ђубре тек тако не разбацује, већ се гледа да се све искористи. Затим смо скупљали паре за несретне Јапанце. Путем СМС скупљено је вишеструко више пара него за наше крајеве које су истовремено погодиле поплаве и клизишта. Али нека, не жалимо! Ми смо били презадовољни...шта презадовољни, усхићени собом! Прво, показали да нисмо глупи и заостали и знамо шта је оригами и, друго, послали смо позитивну слику у свет о нама, тако да су и сами Јапанци разрогачили очи у чуду. Шта би мучени Јапанци него да нам на толику сервилност узврате љубазношћу и пошаљу саднице јапанске трешње, што је њихов символ лепоте и пролазности. Но, питање је, шта ће Београђанима то дрво које већином немају где да посаде јер зна да се разрасте и пет метара у пречнику а, уз то, не даје никаквог плода па се ни слатко не може од ње направити, некмоли ракија, што не правимо ни од ове наше, сељачке, трешње.

 

 
Каква је то хистерија планула, када се за јапанске трешње сад овако крвнички побише - званично три жене завршиле у ургентном, колко их се кући вратило разбијеног носа, затвореног ока, са масницом на ребрима, подераног пршњака и панталона на коленима, а са поломљеним и неупотребљивим дрвцетом, не можемо шпекулисати. Истовремено, људи у Јапану су стрпљиво стајали у бесконачним спиралним али уредним редовима за литар воде и мало хране, у можда контаминираној зони.

Хистерија је исконска. Замислите туче око тепиха-персијанера, есцајга из Солингена, делова стилског намештаја у Београду јесени 1944.?

Коначно, да се подсетимо гостовања извесног Дина Мерлина у београдској Арени. Колика беше навала, морао је три пута концерт понављати, док се васколико београџанство није изреџало у клањању Едину Дервишхалидовићу. 

Погледајте ту усхићеност, дерт, контемплацију (духовно сагледавање узвишене лепоте) спрам запевања типичног балије који мрзи Србе, а воли златнике; и снашу приде док му домаћин шета опаке око куће.

Рече тада балија Дервишхалидовић, е да би показао мало самилости према сиротињи раји која даде последњи динар да види њега спарушеног, да зна да је Душко Радовић написао "Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу"!!! Дочекано овацијама Београџана! Биће да је Душко Радовић писао како ће Београђани бити срећни кад им се врате Аганлија и Кучук-Алија, и приде Мерлин?

Није! Написао је Душко Радовић "Туците своју децу чим примете да личе на вас!" Мисао је претерано господски написана. У стварности, "Црна река победити мора!" Не можеш тешке зависнике о отимачини преваспитати лепим речима да није похвално отимати туђе.
 

Пучина је једна стока грдна,
Добре душе кад им ребра пучу.
(П.П.ЊЕГОШ)