МОМЕНАТ КАДА САМ ИЗУО ЈОВИЦУ

Јован-Јовица Будисављевић играч ФК "Партизан"-Београд

 "Јовица Будисављевић, бивши играч Партизана, рођен је 1952. године,
а за Партизан је наступао у првој половини 70-их година прошлог века.
У Партизану није успео да се избори за место у тиму
али је већи траг оставио играјући за Тетекс из Тетова."

Свако има идола у детињству. Мој идол је био Јовица.

Проблем са паметном децом је што их родитељи раније пошаљу у школу. Очекује се да тамо паметно дете издоминира. И, што се тога тиче, није фалило ништа из перцепције мојих родитеља. Али, живот дечака је нешто друго. Кад си млађи, уз то кржљав, уз то "син буржуја" у партизанском окружењу, леле теби. А Нова Пазова је била управо такво окружење. Ма, немаш шансе.

Е, ту је Јовица Будисављевић био другачији. Стварно, поставио се као заштитник. Најјачи у разреду, најбољи фудбалер. Уз то, и сам је био паметан, па му није требала никаква подршка. Једноставно, штитио ме је. Најбољи друг, кога сам волео. Седели заједно четири и по године у истој клупи.

Тако до петог разреда. Онда је моја породица морала да се сели даље, под прогоном комуниста. Мене дрмне пубертет и "разбацам се". Почнем да тренирам фудбал. Нисам ја више онај слабашни дечак. Ето, десило се да први тим ФК "СЕЉАК" из Сирига буде у истој лиги са Новом Пазовом. Шта је четири године? Ја сав сретан (рачунајте, имао сам 15 година) измолим у клубу да ме пусте да идем на утакмицу. Да сретнем другове.

Како бива са судбином први кога сам срео око терена беше Јовица. Исти као и ја, бубуљице и брчићи. "О, откуд ти" - рече, окрену ми леђа и оде. А ја дошао са њим да се сретнем да попричамо. Видим још неке другове из разреда. Исто. Утакмицу одгледам ослоњен на ограду. изгубили смо 3:1, ја 8:0.

Није прошло још друге четири године, репрезентација Општине Темерин у поводу Дана Ослобођења играла утакмицу са другим тимом Партизана. Сретнемо се поново, али Јовица ме сад више и не познаје.

Прође сад можда више од десет година. Ја у фудбалској тренерској школи. Како се сложило, компликовано је, у главном радимо то у Старој Пазови. Ту и полажемо испите. Главни оцењивач проф. Мика  Радосав, знају га сви. Али,са комисијом седи и Јовица. Мислите да ме је познао? Ма јок. А шта је при тој комисији радио, не знам, јер га није било у наслову.

Остало још нешто око методике тренинга. Тамнте-вамте, ајде да одиграмо мало међу сообом. Доброоо... Тако Јовица прима лопту па је "царини", гледа около коме ће је додати, нос у висине облака, и онда га гром погоди. Можда се и тетке сетио у болу. Верујте ми на реч, једна копачка му је одлетела преко ограде. Рачунам, 8м.

Тад ми се сетио имена.

Враћамо се са те завршне утакмице, нас пет у ауту. Један пита током вожње "Ти као да знаш са Будисављевића". "Знам - одговорих - седели смо у истој клупи. Зна и он мене." 

После смо ћутали до Новог Сада.