ОКТОБАРСКА СМОТРА БЕСНИХ КЕРОВА

1914 - 1918 Serbien muß sterbien

Улазак у нови циклус „промене свести“ Србима означило је упадљиво ћутање и наше дубоке и плитке државе поводом стогодишњице пробоја Солунског фронта у септембру. Образложење режимских сатрапа, које су јавни и одреда независни медији пренели без коментара, је било да не можемо „то“ да славимо, чак ни да поменемо, „јер се догодило у другој држави“. Дакле, нема нам друге него „то“ да заборавимо. Пошто су и острво Видо и „Плава гробница“ у другој држави, такође имају бити заборављени. И Кајмакчалан, и Јиндриховице, и Добој, и Велики Међер, и Маутхаузен...

Тада, у септембру, већ смо знали шта нас очекује у врло "незгодним" јесењим месецима по српску трауматичну историју и етичку вертикалу са којима се дегенерици из Круга двојке одавно по задатку спрдају. Стогодишњица не само највеће победе српског народа, већ највеличанственији светски пример победе Слободе и Части, има се провући кроз европску балегу политичке коректности.

С мучнином у души морамо рећи да ништа ново не може да се каже, а ипак не смемо да ћутимо. Нашем болном урлику међутим душмани би се радовали. Остаје да тихо али пркосно опоменемо бесне керове да смо још овде, на српској земљи, и да их се не бојимо.

Негде у марту 2015. у коментару на понашање Александра Вучића, окарактерисао сам га као отвореног лудака: „Има тај израз „отворено луд“, кад се неко због претераног осећаја силине и распојасане бахатости, надмоћи над законом, правдом и моралом, више и не труди да се претвара да је нормалан. ...Ако бисмо покушали да вреднујемо резултате владавине социопате Вучића, који уме да „јавно плаче, прети и смеје се у исто време“, не вреди, јер то је серија фијаска, пропасти, силеџијства и бламаже.“

Ништа у поменутом чланку не бих данас променио јер је „време мајсторско решето“, па је у даљем развоју догађаја потврђено тадашње виђење. Вучић скоро да није издајник јер није ни Србин, па ни онај „случајни“. Он је Србин таман колико и Фрањо Туђман. Колико и Хашим Тачи. Он је немачки овчар. 

Паралелно, Београд озбиљно угрожава Загреб на листи најусташкијих градова на свету.

У серији догађаја протеклих дана, све делује као да наш политички и друштвени живот планирају ушмркани несмајници из буфета Атељеа 212. Међутим, управо добронамерно схватање да су то „ипак Срби“ који траже неки други пут у будућност и слично, држи нас у окупацији. Опште урлање које само изгледа као какофонија са једне стране и скоро потпуно ћутање или млохаво „србовање“ као јадна реакција „са друге стране“, указују на системско лудило и организовану деструкцију Србије. 

Поводом највеће и скоро невероватне победе у Великом рату, за коју се Србија саможртвовала, „велики геније“ из Чипуљића, вољом Запада и Германа постављен за Жупана Србије, вели:
 
"АлександарВучић Александеру ван дер Белену: Да смо извукли поуке из 1908, другачије би било 1914.

„Председник Србије рекао је да је имао мало времена да разговара са аустријским колегом Александером ван дер Беленом и о историји и ономе кроз шта су Срби и Аустријанци заједно прошли.

Вучић је рекао да се, када се говори о историји, увек све везује за 1914. годину, док мали број људи зна да смо умели да се понашамо и историјски одговорно.

Да није тако, каже, сетили бисмо се, пре свега, 1908. године, када су због анексије БиХ биле одржане највеће демонстрације у Београду и Србији, на које је изашло шест или седам пута више људи него на следећим највећим демонстрацијама икада одржаним у Београду, а једини узвик био је "пушке, пушке...".

Приметио је да је избегнут рат Србије и Аустрије 1908. године и то захваљујући мудром писму Стојана Новаковића, које је, каже, показало да смо умели да се понашамо историјски одговорно.

«На две странице, фантастичне речи је бирао и разумео како треба да говори о будућности. Да смо извукли поуке или паметне закључке из тога 1908. године, другачије би било 1914. Овако се, чини ми се, до данас ни национално, ни демографски нисмо опоравили од мука које су нас задесиле у Првом и Другом светском рату», рекао је Вучић.“

Ако неко верује да је рат, после беспризорне аустроугарске окупације српске Босне и Херцеговине гажењем међународног права и свих потписаних уговора, избегнут „због једног писма Стојана Новаковића“, а не зато што велике силе нису биле у том моменту спремне за међусобни обрачун, тај је луђи од чипуљичког овчара. У рат са Аустроугарском, по Вучићу, Срби су ушли зато што су историјски неодговорни. Истовремено, „аустријски колега“ није се извинио Србима због истодобног, до детаља испланираног геноцида спроведеног под геслом Serbien muß sterbien, нити за потоње повезане злочине.

Како је Србија живела под Аустроугарском окупацијом, перјаницом европске културе?

"Под нашом влашћу морају напредовати и лепо живети сви трговци, ситни чиновници, радници. Чим престану ратна дејства омогућити слободно кретање овим слојевима широм своје нове Царевине. Сељацима треба омогућити само нужно. Са друге стране, све интелектуалце, професоре, рентијере, индустријалце, више државне чиновнике, одмах интернирати. Интернирати, или на други начин ликвидирати свакога ко би могао да предводи Србе у било ком смислу. Онемогућити Православним свештеницима било какво идеолошко деловање."

Да направимо дигресију и запитамо какву су стратегију спроводили Тито и његови партизани, који су такође добро говорили српски, када су се коначно уз несебичну помоћ Стаљина и Черчила поробили у Србију? Управо како је цитирано, само су из људског инвентара елиминисани и трговци.

Правила дипломатије су, колико истанчана, толико јасна и сваком обичном човеку. Ако се председник једне државе извињава председнику друге државе која је извршила вишекратну агресију и геноцид над становништвом његове државе, онда одобрава геноцид над својим народом.

Да упростимо: Дош'о Шваба по четврти пут да нам „прода циглу“. За узврат, гејачком нискошћу Вучић каже да смо народ на снижењу, закржљала раса, па моли да нам Шваба учини цену за циглу. 

На то је дошло обележавање злочина Немаца у Крагујевцу. Шире, у целој Србији. Тог дана ни једног режимског сатрапа не беше у Шумарицама. Сви су се окупили у Краљеву, на тулуму СНС зарад величања чипуљичког овчара. Треба ли објашњавати да је први разлог овог „преклапања догађаја“ да се гуше негативне емоције против Немаца а, тек успут, а да се јачају позитивне емоције спрам немачких овчара?

У то су Хрвати прогласили своје јединствене  логоре смрти за децу у НДХ за „прихватилишта за за сирочад“!!!

Који ум такву одвратност може да поднесе?

Затим је промовисана на хрватској државној телевизији, књига и документарни филм „Мит о Јасеновцу“ извесног "контроверзног" Лељака, где се наводи како је тамо заправо страдало педесет пута мање људи и од најминималније процене. Лељак износи бројку од 1.654 страдалих између 1941. и 1945. 

А, не, мало је то све Хрватима, већ крећу са типичном причом о сопственом страдању. Не сећају се свог стогодишњег злочина под заштитом Немачке, Аустрије и САД, већ граде мит о „стогодишњем србијанском терору у Хрватској“.

Хрватско обележавање стогодишњице пораза у Првом светском рату

Уместо да штити Србе од хрватске негације геноцида, да најоштријим дипломатским мерама узврати, чипуљички бесни овчар и „успут појава“ одједном постаје јагње, те „смирује страсти“:

"Ја ћу, упркос свим тим изливима мржње према Србима, пре свега страдалим у Јасеновцу, а ја сам им мање-више ту успут појава, рећи да сам уверен да, без обзира на њихове жеље и намере, Срби и Хрвати ће морати да раде заједно и мораће да буду ближи једни другима у будућности уколико желе да опстану".

Тешко да би имао времена да се бави хрватским расистичким свињаријама, да и њега, ни кривог ни дужног, нису стрпали међу српске терористе.

У међувремену, отворио је фабрику са женскињем БРАТУ ТУРЧИНУ:

"Па ти си, Топрак, све жене узео да раде!", поручио је председник на српском човеку из Турске, који га ништа није разумео. Јер је, јелте, из Турске. Видевши његов збуњен израз лица, Вучић је поновио исту реченицу на енглеском, а онда наставио, додуше не обраћајући се директно Топраку већ више самом себи (тачније камерама које су свуда около).

Поново на српском.

"Па зато си ти срећан, мислиш да ћеш... Ееееех", уздахнуо је, како само он то уме, председник Вучић, оставивши нас у недоумици шта тачно инсинуира - шта је то, побогу, инвеститор из Турске мислио да ће да ради са запосленим женама?! И тај коментар би сам по себи већ био довољно глуп, али након свих ових година смо већ увелико научили да председник просто није од оних људи који стану кад пређу границу доброг укуса.“

Не ради се само о „добром укусу“, кога Вучић нема нити га је ико томе у кући могао научити, већ више о географској позицији. Шта мислите, да ли би Вучић изговорио исту пошалицу тамо ђе столују буле?

Мислите да ова успутна будала не може горе?

Може. Ако нисмо славили пробој Солунског фронта, јесмо славили Титову окупацију Београда.

Убице и пљачкаши, скупа са својим наследницима, дрско су парадирали Теразијама на дан када је Црвена армија избацила Немце из Београда и омогућила комунистима да Србију у црно завију. Још на исти плакат ставише часне српске генерале и њихове џелате!

Плакат прославе у поводу ослобођења Београда 1944.

На  све су се натоврзли Моненегрини. Ја не знам чиме су задојени ти морални кепеци, али ничег људскога ту нема! За њих је злочин што је Црну Гору ослободила српска војска и спрала им са образа љагу срамне капитулације Аустроугарској, па им још даровала Боку Которску и Паштровиће! (овде и овде) 

Како се види, постоји у свему једна спона која се назива „ревизија историје“. Она је врло пожељна када је у питању стварна историја која се тиче српске части и српског идентитета. Тада је свака нова лаж пожељна. Супротно, када су у питању за Титова вакта установљени митови, измишљотине, историјски фалсификати, пропагандна демагогија, истина је забрањена. То је заједнички садржалац у „наративу“ Хрвата, Монтенегрина, Шиптара, Немца, или комуниста - слуга њихових овдашњих. 

Kо нам је крив кад смо свакој фукари која се „све на коленима вукла к нама / носећ' мач убице и луч паликуће“, спремни да опростимо. Сами смо псе одрешили а камење везали.