А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ

Што виси капија?
Где вам је ограда?
Што је цреп крив?
Докле је ваше?

Ових дана, помамила се полемика око избора за председника мучене Србије. Гласници јављају са свих страна: Три кума ће све да одувају! Да им је додати четвртог кума што тихује, Вука Драшковића, тек би чудо направили. Остало је ситнија боранија.

Усуд је што којој год опцији да се приклонимо, не гине нам да будемо „модерна нација“. Решили празилуковићи да од нас направе баш модерну, грађанску нацију.

Дефиницију шта суштински чини модерну нацију, па још на то и грађанско друштво, модерна елита остави у флуидима стратосфере, па не можемо ни обрисе дефиниције да наслутимо, провлачећи као дискретну назнаку да је ово слабовидје плод недовољне способности апстрактног мишљења, илити тупавости, нас сораба Божјих. Но, уз то, ускратише нас и за одговор на питање зашто се друге, несумњиво напредније нације од нас, тако чврсто укопавају у своју традицију, не одричући се ничега, ни лошег и срамотног из те своје традиције, памтећи свако име и знак, камоли оно добро и поноса заслужног. Ако им зафали традиције, латиће се сложно стварања митова. Па ће те своје истинске и лажне вредности и свој начин живота изникао на тим вредностима, агресивно наметати другима.

Питање је, а ко нас је у опште довео у тако очајну ситуацију да смо присиљени да будемо „модерна нација“ и „грађанско друштво“, него доњи Срби, пучина? Имали смо Краља, и можемо опет имати Краља, какав је да је, наш је. Ко Србију спречава да направи тај корак повратка себи, него они што се јављају и гласају као Срби, а уједају као бесна аустроугарска пашчад. Имали смо и Коштуницу, можда не највећег државника, али поузданог патриоту свакако; и јединог политичара који није крао. Па да га нису можда срушили напудерисани другосрбијанци? Или одлучно помогоше управо црвеним сифилисом разорени Срби? Да су могли, живог би га одрали.

Ко нас је ономад довео у немогућу ситуацију да смо приморани да бирамо између Тадића и Николића, него Титова „Србиза“?

У чему је сад разлика?

Сада у понуди имамо банана-политичаре, ветрогоње. Дошло зло доба да нико озбиљан и пристојан неће да се компромитује кандидатуром за председника Србије.

Има ли ишта ваше?
Што је подрум празан?
Што су бурад сува?
Што је паучина на икони?
Што није окречено?
Где ми је слика са заната?
Где је очева слика из армије?

Антифашизам је камен-темељац наше нове грађанске нације па смо стога бачени пред судбиски избор - да останемо запретени вечито у крвавом глибу одавно прошлих, мртвих завада или постанемо модерна нација, која је грађански рат завршила 1945. године величанственом победом Титових антифашиста, и која је (модерна нација) на том антифашистичком темељу посвећена изградњи будућности и просперитету – појединца и државе – уместо измишљању непријатеља и тражења разлога за сукобљавање.

Наравно, услов свих услова да Срби постану та толико жежено жељена „модерна нација“ је помирење. Велики Александар Вучић Помиритељ нас је измирио са свима. И што нас више понижавају и вређају, он нас више мири. Са Босанцима нас је толико ефикасно помирио да освежавају тужбу за геноцид против Србије.

Но битније је да сви наши лидери, поред својих далекосежних и разумних спознаја, пропустише да региструју да су се Срби већ само Бог зна колико пута мирили, братимили и кумили са непријатељима. Треба ли подсећати на сва наша епохална и маестрална помирења кроз историју и мудра превођења поражених непријатеља на нашу, победничку страну? И тако, све док нас епохалне комшије, преобраћене из непријатеље у браћу и кумове, нису лагано очистили из простора који им требају, нешто вертикално, нешто хоризонтално?

Колико смо тек труда улагали у сопствена помирења? Да не копамо по богатој историји наших унутрашњих мирења, којих нема ништа мање од братоубилачких епизода и братских умалћивања за пола метра међе, сећа ли се неко Великог помирења 2000 године? Измирио се Воја са Ђинђићем, Чанак са Вељом, ишли сви заједно и на причест и на појило. Истина, да се тада не помирисмо, тешко да би данас Србије било. Али, нисмо се договорили да се тако помиримо. Нешто друго смо се ми договарали, а не да гутамо жабе, цепамо Отаџбину и себе пљачкамо да би дали онима истима за које је Србија и предходно била ратни плен.

На крају ове опште теорије помирења банално питање за високоцењену курајберску елиту: Кад стигосте, части вам курајберске и мулти-кумовске да се међу собом закрвите, а сећамо се карираних столњака у мемљивој биоскопској сали Нове Пазове када се окуписте у мисији спасавања Србије? Сад понизно кључеве дајете онима од којих град бранисте? Ви да водите Србију?

Или да се окренемо некоме од антисистемских бактерија насталих амитозама матичних партија које трају док свак' не постане свој председнички кандидат? Онда нас тако клонирани ауторитативно позивају на народно јединство.

Где вам је кућно дрво?
Кад га пре одсекосте?
Где је чуваркућа?
Где је љуљашка?
Ко је затрпао бунар?
Што хлеб не печете?
Што се не изувате кад улазите?
Што вам мишеви трче по тавану?

Али! Молићемо, без Карађорђевића!

Нама не треба домаћин, треба нам "хазјаин".

Хазјаин је могао да буде и Тито, што је практиковао легендарне „ћораве кутије“ и владао газећи људе, и на крају разбуцао државу. Хазјаин је могао бити и Милошевић, који није имао „ћораве кутије“, већ је гласове пресипао џаковима. И који је покрао Србе, и произвео ратне профитере, и издао све српско, тако да би га ради те велемајсторске издаје и Тито одликовао орденом народног хероја.

Укључите данас, овога часа, ваш телевизор, и биће вам јасно зашто је горња половина Срба мрзела Милошевића а доња половина га обожавала. Отворите новине, биће још јасније. Гледајте као „медији“ као стрвину развлаче јадног Тому Николића, а њему могу да захвале за своје привилегије. Само зато јер је у Николићу остао далеки зов Србије. Управо они који су се преко одвећ лаковерног Томе дочепали диспозиција за грабеж, е ти општински барони изблајхане прошлости и савести ће се најгоре ругати Томи. Веле „Тома издао Вучића“! А не обрнуто?! Скоро да бих из ината гласао за њега, али не може, јер је сам изабрао друштво доњих Срба.

Коначно, хазјаин је постао Александар Вучић. Човек који никада није стигао нигде, а постао владар, праћен чопором депилираних корумпираних скотова и репом вредним дванаест милијарди дуга. Каже Вучић „Ићи ћемо ка ЕУ и кад је не буде било“. Изгледа блесаво, али не води он нас ка ЕУ која је у очигледном пропадању, већ ка Бечу и Берлину. Покорно га слуша скудоумна рајетина. И, рећи ћемо, па шта се може, кад је већина за? Диктатура, терор, застрашивање, бесомучна пропаганда и удела коске испод стола, за најгладније пакет паштета из прошлог века (боље то него канибализам), уз дозирану подршку из вана ћемо звати "вештином владања"?

Ну, ту се јави некакав ударно-пролетерски „Обилић“, на неком пургерски сајту:

„...На предстојећим изборима за председника Србије од синоћ је једна ствар унапред апсолутно извесна и свима јасна - да ће ТРИ ЧОВЕКА између себе поделити најмање осамдесет процената гласова изашлих бирача. Један од те тројице је аутентични и непоновљиви ОРИГИНАЛ, оригинерни генератор ТВОРАЦ, који је, по свом обличју, својом животворном енергијом створио преосталу двојицу, јалових КЛОНОВА. Оно што ће Срби на овим изборима, најзад, морати да схвате је да дегенерисани, црвљиви, трули и отпали плодови доброг дрвета више нису добро дрво, него његове мутиране и отровне реплике! “

На ово епско баљезгање, мудро је одговор дао Ромен Ролан: „Не прди изнад гузице!“

Ено на "граници" са Косметом дижу карауле, из Рашке отписују да не разумеју српски језик него да им се ситне књиге пишу "на бошњачком", а "велики војвода" ни да зуцне. Све што ради Вучић, добро му је, мада је све велеиздаја. Не ваља му Николић који не ради ништа.

Војислав Шешељ је типична политичка Мира Троцевка. И таква ober Hure сифилистичарски расцветалог носа постала фетиш супер-Срба? Та вечита дворска луда се јавно нуди Вучићу на услугу. Ако ништа, паше му и да буде кадуна Вучићевим сатрапима.

Окупација је вечна док су јој деца верна!

Што шурујете са онима, да им име не помињем?
Јесте ли заборавили шта су нам учинили?
Да идете на гробље не би заборавили!
Што до касно спавате?
Како уопште спавате кад сте такви?
Где вам деца спавају?
Да л' вам деца гладна спавају?

Али, добро. Да пређем на лично виђење.

Којих, дакле, још седам услова треба да испуним, којих тридесет поглавља покора молећи се за своју грешну душу да кротко истрпим, па да и ја постанем модеран Србин? Да будем подобан свакој фукари која није пропустила прилику да објаше Србију?

Треба ли око врата да носим пурпурну аманлију као Ђоковић, да би ме холастичарски мази свемирском енергијом преобратили у смиреног, трансмутираног, трансформисаног, уравнотеженог, исцељеног кроз бол, медитативног, духовног, Србина?

Са ким још, у својој ретроградији и затуцаности, заборавих да се помирим, односно да му се покорим?

Са Дачићем и Јошком Брозом да се мирим? Са Чанком и "Оџаром"?

Треба ли да се мирим са патолошким давитељима што су декларативно против давитеља? Ако ми не ваља поменути покер кумова, имам алтернативу. Могу да гласам за психопату што брани "грађане" од Срба, али не и обрнуто? Или за Изногуда коме се привиђало да ће Србија 2012. бити чланицом ЕУ? Или за дете из часне куће де-бејца?

Марш, бре!

Знате ли род бар до трећег колена?
Знате ли где смо пушке закопали?
Што се не крстите пре вечере?
Где је она моја јабука?
Што сте се омусили и само ћутите?
Одговарајте!

Како је кренуло, имамо добру понуду да будемо "политички народ" у туђим државама.

Ја нећу да будем ничији политички народ, хоћу да будем Србин у својој земљи. Јесам ли лош човек, недоучен, ружан, какав год, хоћу да будем Србин на Српској земљи.

Ко сте, коначно, ви сви који хоћете у Краљевски двор Србије? Нико и ништа. Није вам ово Олимпијада, па ако победите да се пентрате на терасу. Шта сте ви и ваши жртвовали за Србију? Где вам је тапија? Шта вам је програм.

Кад вас питају за програм, суше вам се уста. Ваш програм је клечање. Програм Србије пише на сваком Крајпуташу, на сваком камену земље Србије. Не знате, јер вас је страх да знате. Сваки српски домаћин зна шта у кући мора да се ради, само ви не знате. Зато вам је, ветрогоњама, лакше да добаците:

Али деда,
ти си јуче умро.
Врати се и лези.
Смеје нам се свет.

(Вељко Лађевац „А они једва дочекали“)