О ЏУКУ И ШАЊИКИ ИЛИ, О БАНДОГЛАВОСТИ

О ЏУКУ И ШАЊИКИ

ИЛИ, О БАНДОГЛАВОСТИ 

Невероватна је бандоглавост нашег народа.

Ништа и ником није могуће објаснити. Боље и не покушавајте да некоме објасните да је бољи онај домаћин који је стицао од онога који раскућио. Да је бољи онај који смањује дугове а диже привреду и стиче, од онога који краде, фушери и крчми државу. Боље, јер се може десити да се кући вратите расцопане главе.

Како тај ментално-логички систем функционише, покушаћу да покажем на једној јако старој спортској причи.

Елем, клуб из мога села остварио један од својих историјских успеха, оно што се зове "пласман у виши ранг". Из VI у V лигу. Јесте успех, јер смо били најмање место, најмањи буџет, најскромнији услови. Све је то за другу причу. Но, у кафани се развила прича ко су најбољи играчи и највећи таленти у нашој трофејној генерацији. Пуна кафана, жива дискусија, и једногласна "пресуда" средовечних селских фудбалских заљубљеника, који утакмице гледају с разумевањем, беше да је неприкосновени таленат и наш кључни играч вихорно лево крило звани Џук. Ту ми је прекипело и кажем да бих ја мењао три Џука за једног Шањику. Шањика је био наш центарфор. Још им рекох да они не знају ни да гледају фудбал, не да су кадри да суде о "талентима".

Јао мајко мила, кад се сјурише на мене! Па ти си луд, ти појма немаш, ти си љубоморан на Џука... ХА, БУДАЛЕ!!! Нагрдише ме људи као најгорег. Не, не... Џук, па Џук. Шањику једва поздраве на улици.

Пар година касније, Шањика је играо за "Војводину", могли смо га гледати путем ТВ-преноса утакмица Прве лиге екс- YU, а Џук остао ослоњен о шанк. Вечити сеоски таленат. Пазите, разлика није била у нијанси, већ ПЕТ РАНГОВА! Више него очигледно. Наравно да сам згодном приликом прозвао ондашње опоненте и букаче и питао шта сад кажу. И, шта су ми одговоорили? Цитирам:

"ХА, БУДАЛЕ! Да је Џук тренир'о к'о Шањика, постиг'о би ивише!" (и више = ивише, бу Ерцеговацхи).

Не постоји квалитет, не постоји резултат, ништа... Све што се рачуна је ко је чији.

Али, када се такав етички клише пренесе на политику, економију и културу, не може добро да буде.

У мом селу мало ко је поносан на Драгана Станића, који је сада председник Матице Српске, вероватно најугледније српске културне установе.

Није њихов.