АПОТЕОЗА АЛАМУЊЕ

АПОТЕОЗА АЛАМУЊЕ
 

У једном од својих свежијих урадака „Трчи, Прле, Трчи...“, слободоумни Титовов пионир и мултимедијални новинар Милан Миленковић нам је кроз приказ једне урбане легенде указао шта он мисли, где је спас за Србију, тј. „како ћемо ми, мали и слаби, да изађемо на мегдан великима и јакима?“ Прле би ту требао бити мустра.

Историја је пуна примера како слабији може да победи јачега. Клише су Давид и Голијат. Наш пријатељ Данко Марин, посвећеник хаику-поезије, могао би да нам исприча јапанску легенду о тринаестогодишњем дечаку који је на мегдану обичном мочугом умлатио злог и крволочног самураја који је махао страшном катаном. И све то, ако су нам досадне истините приче из наше тешке историје. Али, не. ММ нуди нам образ специфичних јунака израслих на врелом асфалту социјалистичког Београда, познатих као Аламуње.

Елем, у урбаној легенди, Прлета је шамаром понизио много јачи и већи Риста (а није Кубура). Онда је Прле трчао и трчао док није стекао завидну кондицију. Затим се послужио триком. Кад се Риста не нада, Прле се пришуња, шутне Ристу у дупе и побегне пре него се Риста маши кубуре. То је радио све док Риста није излудео толико да је молио Прлета за опрост.

Таква прича дакако може гледе уверљивости и мудре поуке проћи код пуноглаваца, продужених адолесцената, „недоврша“. У реалном животу за пар дана Прле би оплављен висио преко гране у парку. Истините београдске урбане легенде отпора слабијих али чврстих момака (или дечака) много већима, старијима, јачима и моћнијима постоје. Таква је легенда о Малом Марету, „најлуђем револверашу“, о коме је писала „Србијаданас“ прошле године, да би исту причу пренео „Курир“ пре пар недеља. Сад сви Београџани лично знају тачно шта је било 1995. и ко су актери. 2010. Маре је био потпуно заборављен. У оба поменута текста поента је „Mali Mare je ostao buntovnik bez kompromisa. Zaboravljen? Nema veze, na to je i računao." … Оригинал те поенте гласи „Мали Маре је остао "ватра", бунтовник без компромиса. Заборављен? Нема везе, с тим је и рачунао.”. То су последње реченице мог написа „МАЛИ МАРЕ, ЗАБОРАВЉЕНИ БУНТОВНИК“, који је објављен 2010. на сајту који више не постоји „Форум српских патриота“, али сам га сачувао на блогу „Нимбусов подрум“. Са тих страница су га плагирали наши велеградски новинарски лајави евнуси. Но за ову прилику наравоученије је да отпор јачима има страшну цену. Нема, браћо и сестре, ништа лако, „на меке душеке“, на јефтине „зезове“. Нема много места за "трикове". Оно што нам нуди двотомни М је фенси коњушарство, интерполација гејачке препредености у грађански животни стил. Нема то везе ни са каквим отпором било чему, већ бескарактерном конформистичком прилагодљивошћу.

У поучном напису ММ „Писма Прлета Харалампију“, сазнаћете и да је врло вешти Прле завршио факултет (Нап: ако не знате, у та доба нису постојали приватни факултети, већ „истурена одељења“ државних факултета. О осталом, питати родитеља). Тако је, (О гле чуда!) Прле постао ситни директор. ММ се диви Прлету који је „радничку класу“ придобијао тако што је раднике подводио курвама. Добар штос – ко се подведе, мора да ћути да жена не сазна, ко неће, прогласи га за педера, па опет мора да ћути. Но, коликогод вешт био, Прле је допао затвора.

ММ дума: „Можда и неумесно, поготову за покојника, али и ово је било: због некакве муке (у она времена се привредни преступ озбиљно схватао), Прле је заглавио и пар година затвора. И-одмах је почео да трчи, односно да се прилагођава околини. Недељу дана по доласку, већ је имао засебну собу и учио је управника затвора како да краде.“

Па наравно, ситна риба, аламуња, шта би друго него да учи управника затвора како се краде. Могао је исто тако да учи тату како се деца праве. За нас је битно да Милан Миленковић заиста мисли да се „ у она времена се привредни преступ озбиљно схватао“. Само ова полуреченица показује да је ММ ментално заостао у ТВ Дневнику. Да Прле није био ситна риба бљузгавица, не би допао поправног дома. Али, у очима полу-Београђана, архи-малограђана, тај гуланфер је био идол.

У та доба постојали су буџовани, (један од најколоритијих народних израза за унутрашње окупаторе) за које нису важили закони као за српске отроке. То беше нека врста титуле, као нпр. "племенити". Не значи да им привредни и други преступи нису резани на рабош, већ су сви ти греси активирани кад буџован зглајза, што нема везе са законом, већ са титовим дворским кухињама.

Нека било ко покуша да београдске аламуње упореди са Фикретом Абдићем?! Та Фикрет је баратао милијардама непостојећих марака или долара. То је брат-брату хиљаду пута више него што је несретни Прле смувао тада раширеним „корисним малверзцијама“. И ни дана Фикрет није због тога робијао, јер су га штитили и Поздерци и Цвијетин Мијатовић и Алија Изетбеговић. На пример: „ Министар унутрашњих послова БиХ Душко Згоњанин 19. априла 1987. одбија наредбу надређеног Хамдије Поздерца да обустави истрагу о Агрокомерцу“. И зглајза. После зглајза и Хамдија. Но ту већ искочи Вук.

Фикрет је све био, „девојка за сваког момка“, али опет увек свој, тако да је сада, са 77 година, лабуриста. Није, поновићемо, ни због чега што је зло чинио и крао, робијао, већ зато што није хтео у рат са Србима. Е, због тога је задобио десет година робије. И ништа му се не важи што је чак дигао споменик Муји Хрњици.

Та прича о Муји Хрњици нас води изворишту. Хрњица је био крџалија, муслимански јунак који је отимао од богатих Срба и давао сиромашним агама и беговима. Тако веле потуричке јуначке десетерачке песме. Са олакшањем указујем да су потурички десетерци у односу на нашу, српску епику, као „макароне-вестерни“. Да извинете, обично ђубре. Но, за нас је битно што је у екипи Мује Хрњице био и Будалина Тале. Ко је сад па тај?

Највећи крајишки јунак: Будалина Тале, син Ибрахима, бошњачки је Дон Кихот
Тале Личанин. Тим именом се означава Тале јунак, онај који је храбар и мудар, чијим се подвизима диви и чија се ријеч поштује. “

Бранко Ћопић рекао о Будалини Тали: “Он је једини јунак који није у срми и кадифи, то је представник његовог величанства обичног народа; уједно он је једини ратник који је и народни шаљивџија. То је наш Дон Кихот, само што је овај живио у облацима, а наш Тале је вазда био на земљи...”

Бранко Ћопић тврди да је лик Николетине Бурсаћа истинит. Но Ћопић, очигледно писац скромне имагинације, само је потуричког крџалијију Будалину Тала пресвукао у партизанско рухо, што није било тешко. Преокрет настаје након „ослобођења“. Кроз лик Пепа Бандића Ћопић уистину маестрално, мада несвесно или полусвесно, приказује транзицију Будалине Тала, који је поседовао и неке трагове витештва, у београдску аламуњу. Тај, у вечерњој школи урбанизовани крџалија, и даље носи све исконске атавизме и мржњу према „Каурима“, али се привиђа као градски шмекер. Можда би то било подношљиво, да је изузетак. Али, наша држава претворена у „аламуњистан“.

"Аламуња" је толико наш аутохтон производ, да га нема ни у "Лексикону страних речи и израза"  Милана Вујаклије, јер и није страни израз, али нема пандана ни у Латинском, старој основи свих научних промишљања. Можете написати pedibus = футов (?) или seductor, или, на енглеском, Scatterbrain. Али, све су то тек бледе сенке социјалистичке аламуње.

Наравно, када се човек спасава од крџалија којима се ММ сагиње као на подневном намазу, сналажљивост превазилази маштовитост Прлета. Не мора да се трчи како је у басни трчао Прле бежећи од Ристе. Може и да се весла. Једна група београдских ђака су били „четверац без кормилара“. Једног лета педесетих отишли су на Вис и, стационирани у „радничком одмаралишту“, тренирали за државно првенство. Једног преподнева, након што су у току ноћи криомице убацили завежљаје испод седишта, заокренули су на запад. Договор је био, ако наиђе гранична патрола да побацају све, и компас, у море и кажу да су залутали. Да, била је то најдужа и најдраматичнија регата њиховог живота. Јадран су хтели прећи у чамцу. Изненада, појавио се патролни чамац. Срећом, био је италијански. Већ су успели пребећи из Титовог казамата којим су суверено владали Пепе Бандићи и Прлети. Та прича забележена је у филму „Бал на води“ из 1986.

Не, није се увек успешно и весело завршавало. Главе су се губиле. Један мој рођак, који је био ужасно бунтован и социјално неприлагођен, побегао је у та прва времена из војске. Хтео је да бежи из државе крџалија коју није могао да поднесе. Дође једне ноћи код нас, тражи помоћ за даље. Сатима га је мој отац убеђивао да нема шансе, даће га убити. Утом стигоше ознаши. Рођак се склони на таван и са руским атоматом „буреташом“ заузме бусију иза џакова са житом. Да су комуњаре дошле горе да га траже, пресек'о би их 1/1. Убеди отац ознаше да бегунац није ту, а ако се појави да ће јавити. Затим некако убеди овога да се преда и каже да се ужелео куће, па је зато мало ескивирао. Тако и би, и рођак добије само месец дана војничког затвора. Али, неколико месеци касније нестане. „Поједе га мрак“. Када су се рођаци усудили да питају шта им је са сином за мало у затвор нису допали. Ужасна грижа савести гризла је мог оца. Дао је фаталан савет.

Седамнаест година касније стигло је писмо из Аустралије. Наш рођак је био жив! У писму његова слика са женом и троје деце. Уз то, исечак из аустралијских новина где се помиње његово име. Објаснио је – Ујаче, нисам хтео да се јавим док не докажем да сам ЧОВЕК. Шта је било... Када је изашао из војничког затвора вребао је прилику. Једном, риба ходник а мајор изашао из канцеларије. Он уђе, велика коверта, натрпа хартије унутра, воштани жиг, печати, пропусница, сам је потпише. Онда с тим опет побегне, па на воз. Пазите дрскости када је захтевао посебан купе „јер носи важну поруку“. Опет с „буреташом“ на готовс. Нико ништа, онако намргођеног, није смео да пита. Тада је Трст још „био наш“. Тамо када је дошао, остало је да у правом моменту све одбаци и претрчи до супротног пункта. То је била трка његовог живота, јер није могао знати ни са које стране метак може стићи. Остало је прича коју познајете од својих емиграната. Као уважени члан заједнице, изабран је у градски Парламент, о томе је новинска вест коју нам је послао, извештавала. Оно што ја знам је велико људско олакшање заливено сузама.

Тако су многи прави људи који су овај народ могли дићи на својим плећима као кривци морали бежати, да не буду заклани, а аламуње су дигнуте на постоље урбаних легенди.