УРБАНИ ЈУГОСЛАВЕНСКИ ШУЦКОР

УРБАНИ ЈУГОСЛАВЕНСКИ ШУЦКОР

Мала српска деца раде тешке  физичке послове под кнутом Аустроугара (НАП: Фотографија уклоњена са Интернета јер ствара лошу слику о Аустроугарима)

-----

Мачва, 1914.

Одавно је непотребно доказивати да је „Autonomija.info“ Sabahudina и Nedima стециште аустро-фашиста, довршених аутошовиниста и рециклираног шуцкора. Ово медијско ђубриште је богато кићено грантовима од наших владâ (покрајинске и републичке), ЦИА и сличних спектакуларних Blockbuster удруга (дакако везом преко разноликих фондација узвишене вербалне поанте и женских и женскастих физиономија „пројектних менаџера“ фондација од којих човеку проради вегетативни рефлекс повраћања, баш као кад би нашао мртвог зомбија у кади свога купатила). Ту је и јеврејски лоби. Ако вам се учини да Јевреји и нацизам никако не могу руку под руку, та не будите менталне стипсе: све може када је корисна шпекулација у питању. На нареченој депонији шодер-новинара, шодер-политичара, шодер-хисторика, шодер-интелектуалаца, шодер-хуманиста и кристализованих нацистичких каопоâ, нећете никаквим форензичким методама наћи било шта људско, али псине и аустро-фашистичке мрцине има више него што мутни Дунав може да понесе из новосадске канализације. Тако се нетом објавио и седиментирани хабзбуршки гмизавац коме би се други барунски рептили ругали јер нема основног шлифа, Миливој Бешлин:

Историчар Миливој Бешлин изјавио је данас да је српска националистичка интелектуална елита планирала злочине који су се десили у ратовима из деведесетих година 20. века.

ИТД. У Србији све кољач до кољача, па су се јадне комшије по трећи пут за сто година морале бранити. Елем, на нечему што се одазива на „MIRUH BOSNE zemlja dobrih Bošnjana“ што би и јесте еуфемизам за потурице, брљиво лупетање несретне гмизаве хисторическе протухе Миливоја Бешлина је пренето под добро-бошњанском рецензијом:“SRBIJANSKI HISTORIČAR MILIVOJ BEŠLIN: SRPSKA NACIONALISTIČKA INTELEKTUALNA ELITA PLANIRALA ZLOČINE“. На страну сад дихотомија израза „србијански“ ( Србијански – ако се односи на становнике дела српског простора и „србијански“ ако се односи на државотворну опште-српску вертикалу). Несретни Миливоје Бешлин би радије у катран и перје него да га назову „Србијанцем“, што му учинише јарани Недимови и Сабахудинови (који, ваља се увек изнова понављати, од кољачких Србијанаца изБосне побегоше у Србију?!). Нису то „добри Бошњани“ учинили случајно, већ да Бешлина боље понизе, да боље слуша. Кад буде боље слушао, опет ће га угазити. Да буде још послушнији. Као што су и сами под Аустроугарима тако угажени да су им и дан-данашњи најбоље слуге, немчарски шуцкор.

Миливој Бешлин просто речено лаже. Политичар сме да лаже, то му је sui generis дато карактерно одличје. Историчари не би смели да лажу, као што лекари не би смели да дају лажне дијагнозе и убијају пацијенте. (Мада, уверили смо се у „Хашком трибуналу“, таква медицинска пракса супротна лекарској етици је благонаклоно спровођена као политички врло коректна). Но, историческа квинта којој припада јадни Миливој Бешлин убија својим отровом читав народ. Сопствени народ! Јеврејски учени копилани Adolfа Eichmannа. Зато се самом трулом лажи нећемо ни бавити. Међутим, шта даље расте на том нацистичком културном замазу? Читава сомнабулна „војвођанерска“ идеологија пречанских аустро-фашистичких лунатика, без везе са земљом, небом, ваздухом и гравитацијом. Наводимо као пример један ефемерни, али на ђубришту читљиви цитат:

"...Ок. Тако је. Али зашто? Чему етничко чишћење, протеривање, убијање? Откуд глад за територијом?

Србија је од почетка, од 1815. устројена наопако и није прошла ни пут развоја капитализма који су прошле оне републике бивше СФРЈ које су биле у Аустро-Угарској, а није остала ни патријархално друштво, као Црна Гора, Косово и други делови који су били у Турској зони утицаја.

Уместо формирања заједнице, форсирана је парола “да комшији цркне крава”, која је и данас актуелна. Уместо да се развија солидарност и у томе појединац тражи шансу, пласира се у основи нацистичка идеја да је Србија идеално друштво, само што Србима треба већи животни простор (Lebensraum ). То доводи до експанзионистичких идеја од 19. века до сада. У ту идеју су упрегнути политика, наука, црква. 1918. је експанзинистичка политика доживела врхунац, од тада траје спор процес распадања Велике Србије, јер је по КАрађорђевићима и Н. ПАшићу Краљевина СХС била баш то.

Без пораза те основне идеје Србија неће постати модерна држава, а највише ће испаштати Војводина која је у правом смислу речи србијанска колонија и ратни плен.

Људи као М. Бешлин раде добро, али морају да дају већи допринос расветљавању целе ствари, не само да понављају очигледне чињенице...."

---

Кад неко напише нешто овако, једино што може да се закључи у вези аутора/ке је „нит јебати, нит кући водити“. Како може да се не рачуна да је Аустроугарска, газећи све могуће тада важеће међународне споразуме, анектирала православну и још више српску Босну и Херцеговину, јер сви Срби не беху и православци? После тога, Велики рат је био неминован. Ко је ту вршио јебени Lebensraum? Након тога, упорним „радом“, потпуно је измењена етничка, културна, конфесионална и морална дефиниција датог простора. Потписник ових редова је толико писао о овом геноцидном феномену, да је неугодно да и упутнице ка текстовима дајем. У једном од предходних текстова сам навео и скоро бизарни, мучни и срамотни податак да је Православна црква у Пречана скупљала паре од своје пастве за рат против Србијанаца. Ту силеџијску етничку дезинтеграцију Срба дужни су и обавезни су да одлучно и бескомпромисно објављују и раскринкавају не-нацистички историчари, а нарочито „геноцидолози“ у, на пример, буљавом обличју геноцидолошкиње Јање Беч-Нојман. Та буљава шквадра, међутим, ради управо супротно – од жртава геноцида прави гипсане геноцидисте. Зато те преварне „хисторике“ и „геноцидологе“ треба гонити као јасне нацисте и бесне псе.

Ја инсистирам на Првом светском рату, зато што су тада све Западне „вредноте“ скинуте до голотиње и у својој голотињи су показале телесну и менталну ругобу, па и за њима наилазећи нацизам, па даље... Средњеевропски културни код се печатирао у Србији 1914/6.

Чак и Србијанцима је наметнуто да је фелдмаршал фон Мекензен частан официр који је поштовао Србију. Истина је да Мекензен био суров. Што је подигао споменик својим противницима величине колобрана, тешко се може разумети као војничко поштовање. Након окупације, Србију је задесио такав ужасан окупаторски терор, каквоме се тешко може наћи пандан. Што су окупатори одлично говорили српски језик, наша је незацељива рана. Али, ћирилицу затрети одмах! Чини се познато? Чеси нису знали српски, па су се ваљда зато побунили против морбидних репресалија над народом у Шумадији и ту побуну платише животима.

 

Чим је Србија ослобођена, ситуација је рашчишћена:

Одмах по ослобођењу (1.11.1918) Београда, Управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић је издао следећу наредбу:

"Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане ( и то ГАЈЕВИЦОМ * примедба). Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промену, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити и са сваким ко по њему не би поступио – казнити по надлежности."

Да ли је спорно да и данас једнако треба урадити?

Како је Србија живела под Аустроугарском окупацијом, перјаницом европске културе?

"Под нашом влашћу морају напредовати и лепо живети сви трговци, ситни чиновници, радници. Чим престану ратна дејиства омогућити слободно кретање овим слојевима широм своје нове Царевине. Сељацима треба омогућити само нужно. Са друге стране, све интелектуалце, професоре, рентијере, индустријалце, више државне чиновнике, одмах интернирати. Интернирати, или на други начин ликвидирати свакога ко би могао да предводи Србе у било ком смислу. Онемогућити Православним свештеницима било какво идеолошко деловање."*

Да направимо дигресију и запитамо какву су стратегију спроводили Тито и његови партизани, који су такође добро говорили српски, када су се коначно уз несебичну помоћ Стаљина и Черчила поробили у Србију? Управо како је цитирано, само су из људског инвентара елиминисани и трговци.

У Београду, који је за време окупације у Првом светском рату имао 15.000 становника, 13.600 је регистровано као сиротиња. Они су „преживљавали“ од великодушне помоћи окупатора у количини шест килограма црвљивог брашна, девет килограма трулог кромпира, и нешто црева и бубрега стоке, који нису били подобни за исхрану царске војске.

Прво су затворени факултети и све школе сем основних, а тек од септембра 1916. је дозвољен рад и средњих школа, али су наметани учитељи из Аустроугарске, углавном хрватске националности. Постојале су једне дозвољене новине, окупаторове "Београдске Новине", на латиници.

Пљачке и "конфисковања" приватне имовине од стране окупаторске војске су биле честа појава. Велики број Срба, и из окупиране Србије и из Аустро-Угарске је интерниран у конц-логоре у Араду, Добоју и другим местима. Хигијенски услови у овим логорима, посебно у Араду, су били ужасни, а затвореници су изгладњивани, па је више хиљада људи умрло у њима (има доста о томе у „Црној Књизи“ Владимира Ћоровића). Немали број ратних заробљеника и Срба осумњичених за непријатељство према окупатору је једноставно повешан или стрељан.

Од Аустроугара били су гори браћа Бугари (и тек мало бољи од Титових „ударнијех бригада“). Њихов „специјалитет“ је био паљење православних Цркава. Покољи су били ужасни. Војводи Кости Пећанцу убили четворо деце, од којих најмалечко тако што су га тргли мајци из наручја и треснули о земљу. Зна ли неко да су и једно Титово дете, жене или родбина, а имао их је широм Европе, трпели тортуру од нациста и усташа? Може бити да је толико конспиративан био да Гестапо о њему ништа није знао? А сарађивали?! И фелдвебел Тито овековечен као „антифашиста“! Сачувај нас Боже таквих антифашиста.

Клања, убијања, изгладњивања... то знамо, навикли смо. Но, Мекензијеви култиватори Србије су ишли дубље... Мрцварење деце, у име довођење у парадигму „европске културе“, је спецификум преваспитавања Срба.

Хоће ли неко рећи да хисторик Бешлин није упознат са овим КундК педо-садизмом као темељним изразом средњеевропског културног дискурса који промовише? Лаже ако каже да не зна. Да ли је стид наше Пречане који знају да су им и деде и прадеде учествовале у оваквој окупацији Србије, а сад проклињу Србију?

Поставља се питање, како је могуће да нико за тако колосални геноцид није кажњен? Одговор је у супротној пропорцији западне европске цивилизације. Све је суштински обрнуто. Како у пракси функционише невероватно одвратно западно лицемерје, показаћемо управо на Бешлиновим прецима и газдама тих предака.

У западном свету, посебно Аустрији**, још опстаје мит о царској војсци Двојне монархије која се храбро и витешки борила па на крају капитулирала – уздигнуте главе и заставе.

У стварности, арогантне Ћесареве регименте су у рат кренуле као банде зликоваца и децоубица. У маршу ка Србији побијено је плотунима на десетине деце у Срему, само зато што су изашли да „виде војску“. Сећаш ли се Бешлине? Не постоји војска која је тако панично бежала као Аустроугарска испред Срба. Коначно, тако је створен „зелени кадар“, предак партизана. Морбидни Мекензен би испред Срба побегао, да га нису ухитили Мађари и предали Србима у замену за цело дупе. Злочиначка армија се тако распала у највећој икада виђеној војничкој срамоти.

Али, нови ратови су пред нама, па треба стварати нове митове. С прогресијом заборава налогодавци и починиоци злочина слављени су као часне војсковође и патриоте. (Никад Тита не губити из вида).

Версајски спискови осумњичених за ратне злочине, чије је изручење Међународном суду било регулисано мировним уговором Антанте и Сила осовине, садржало је око 900 имена. Списак немачких ратних злочинаца предводио је цар Вилхелм Други. Међу осумњиченима на аустријској страни обрели су се махом официри који су ратовали у Србији и на Источном фронту. Између осталих, надвојвода Јозеф-Август фон Естерајх (из угарског огранка лозе Хабзбурга), командант аустроугарских трупа на Балкану првих месеци рата, Словенац Оскар Потјорек и шеф генералштаба у пролеће 1915. генерал пешадије Алфред Краус, каснији бригадни фирер нацистичких ЅА јуришника и посланик Остмарка, Како се Аустрија звала по припајању Немачкој.

У Аустрији ни један ратни злочинац није осуђен. Комисија за утврђивање повреда закона о војној служби, надлежна да истражи ратне злочине, закључила је после 484 истражна поступка: „На нижој командној равни, заповедници су преиначивали казне прописане законом у злочиначко дивљање.“. Тако, резултати истраге нису могли имати ефекта у пракси. Кажњавање официра нижих чинова и војника није било предвиђено. Комисија је, реда ради, поменула „неправилности“ у опхођењу виших официра (Нап. Нимбус: касније позната као ТЗВ „лева скретања“), али је то у бројношћу тих кадрова занемарљиво.

Казнени сенат Врховног суда Аустрије ослободио је кривице и свог хрватског генерала Стефана фон Љубичића (Stephan Freiherr von Ljubicic из Вргинмоста) мада је оптужбом одговоран за злочине над цивилима, па и погубљење 12 православних Русина, на католички Божић 1914.

Вргинмост је иначе чудо. Место чије становништво варира од 700 до 1400 становника, дало је, осим нареченог зликовца Љубичића, још Баруна Гаврила Јована Родића (1812-1890), односно Gabriel Joseph Freiherr fon Rodich, генерала у АУ-монархији (1867-1918). Уз њих, Бранко Мамула, адмирал флоте Југословенске народне армије, Раде Булат (1920—2013), генерал ЈНА и народни херој, Павле Јакшић (1913—2005), генерал, начелник генералштаба ЈНА и народни херој. Оне нижих чинова и да не помињемо. Као уљез, међу њима се нађе један једини „ратни злочинац“ генерал Миле Мркшић. Једини који је заправо остао веран официрској заклетви коју је дао, више него што је стао у одбрану свог народа. И само тај је ратни злочинац?! Али, све једно, ко сматра да једно село може дати толико генерала, који су изгубили све битке које су војевали, а командовали државом, имају тешки проблем идентификације. Поред толиких генерала, Вргинмост је данас Гвозд. Збогом.

Команданту Сремске области, генералу Казимиру Литгендорфу – по изјавама његових официра, одговорном за масакр у Шапцу – суђено је 1920. само због наређења да се стрељају тројица аустријских војника који су, пијани, шенлучили у позадини фронта. Маскр у шапцу није поменут, као ни други злочини над цивилима.

Ратни злочини за које је био одговоран шеф генералштаба, али де факто и врховни командант аустроугарске војске, фелдмаршал Франц Конрад фон Хецендорф, нису истражени – упркос обимном доказном материјалу и чињеници да је један од најодговорнијих за злочине и сам рат. Између 1913. и 1914. он је 25 пута тражио пријем код цара Франца Јозефа, захтевајући казнену експедицију на Србију. Сносио је командну одговорност за злочине над цивилима па је у Аустријском државном архиву сачуван телеграм од 13.августа 1914.као један од бројних доказа да је Хецендорф лично налагао репресалије над цивилним становништвом. Он и надвојвода Фридрих фон Естерајх-Тешан издали су наређење заповеднику друге аустријске армије у Петроварадину, фелдмаршалу Едуарду Бем-Ермолију: „Узети таоце у свим српским насељима, с обе стране границе.По потреби их погубити, насеља попалити“.

Велика је срећа изгледа што јадни Бешлини не живљаху у зацртаној територији, иначе не би имао ко да нас учи да су Аустроугари добри а Србијанци зли.

Нису процесуирани ни многи други злочини овог високог официра. Коначно је умро и сахрањен је у Бечу уз највише војне почасти у пратњи сто хиљада ожалошћених поштовалаца.

Европа је ћутала.

Зашто се чудити кад последично нису кажњени Анте Павелић и Миклош Хорти. О Јосипу Брозу (Амбозу) Титу, да не говоримо. А мучени Миле Мркшић проглашен за светског злочинца.

И кад очекујете да се српска младост дигне и побуни, уБосни се млади Срби дигну и стану славити Хитлера. Кажу "неће нас нико више свађати".

Кажу ти ови најврлији Срби, пружамо ти руку, Србине, опусти се. Ја одговарам - не с вама.

И, наравно, пише све ћирилицом. Али, ови нису ни „Љотке“, јер Љотићевци поштују све основне српске вредности.

Ови су от Стефана фон Љубичића, само знају ћирилицу. Мртву децу не броје.

Неопростиви урбани југославенски шуцкорски вирус. Nedim и Sabahudin коначно могу да тихују.

Бескрајни, плави, круг. У њему, звезде...

.........
* 1916 година, Београд ) . Извор . Књига ВОЈНА УПРАВА У СРБИЈИ. Аутор: Фон Хуго Кархнаве 

** Милош Казимировић, Др. Ханс Хаутман "КРВАВИ ТРАГ ВЕЛИКОГ РАТА У СРБИЈИ", "Дневник", Нови Сад, 11.8.2016.