ЉУДИ ОД ГИПСА И ЦОКУЛА

ЉУДИ ОД ГИПСА И ЦОКУЛА*

(песма у прози)

Anno Domini 2008.
Вест је обишла свет: Ухапшен је Радован Караџић, вођа Босанских Срба, одговоран за геноцид над муслиманима. Током рушилачких демонстрација које су уследиле у знак протеста, хулигани су поразбијали нетом постављене скулптуре које су Београд сврстале у ред најсветскијих метропола. Б92 је оштро поставио питање ко ће да плати те непроцењиве вредности и зашто инспиратори још слободни ходају земљом?!


Да сам пао од никуд, наивно сам могао да поставим питање (и испаднем смешан) што су толико запели око тога, све у понор нагиње, а они над гипсаним вежбама студената, колачима од блата, богораде.

У крајњој линији, има код мог сестрића, у дворишту, тога колико хоћеш. (Ишао на академију за кипара па исто студентски вежбао). Мој зет, кад предвече изведе краве у шпацир, или само село да види колико их има и колике су, и да се види да се ту нешто ради, краве се задовољно чешу о веће, а лижу мање, због велике потребе за минералима и сољу. Не маре што тако квасе и кваре радове. (Извесно, слично је било и са онима са Теразија, јер су се хулиганима, трошне, распадале у рукама, безопасне по органе реда). Нек узму колико им треба, и забораве.

Не, није то!
 
Није била вест (јер је потпуно безначајно за Б92) да су истом приликом, бранећи демократију, ред, мир и сигурност грађана, добро тренирани цокулаши (по стандардима НАТО-пакта) изгазили Србина, док их је нападао из најопаснијег, лежећег положаја, када је у питању он или ми.

Изгазили су га тако да му није било спаса. Убили га као пса.

Мора се, стога, приметити, можда донекле и замерити, да је значај цокуларства, које у нас има дугу и богату традицију, занемарен.

Покушајте, међутим,  да замислите строј Срба, од данас па уназад до краја памћења, разбијених глава и носева, грла пуних поломљених зуба, пребијених ребара и распукле утробе, упишаних од бола и муке?!

Мора тако! Јер без цокуле над собом Србин пома`нита, амок га удари, па помисли да је жив и слободан само зато што срце куца у њему, што дише и прави децу, а не човек од гипса.

Не може да се смири, док не стигне нова цокула с неба, огромна и пуна уранијума, да га згроми и претвори у гипсану прашину.

А цокулаши мирно спавају јер су само извршили један рутински радни задатак, очекују напредак у служби, нови стан и срећни љуљају децу од гипса.
___

* У питању је мој јадни полу-песнички покушај од пре неколико година.

Признајем,
Сада су се свари измениле
и чудовишта нема више
међу нама.
Са пет кордона цокулаша,
који као знак покорности,
носаху заставе дугиних боја и смрти,
педере су бранили они,
због којих је несретник пролиптао
крв.
И постао цркотина.
Да питамо ондашње његове вође
сећају ли га се и како се звао,
одговорили би:
Ми гледамо у будућност,
јер сада је наше да бринемо о Србији,
и ко му јебе матер глупу.
Што мртве будале да се обсећамо?
И што би неко због српске будале
одговарао?
Сасвим је супротна ствар
кад исти цокушаши
опале два шамара, две васпитне
и родитељске,
брату Визионара.
То нас кочи на путу у Европу,
па ћемо од цокулаша направити опанчаре
и предивуне.
У осталом, сада смо на власти,
и трајаћемо тако власни док се гипсани,
кишом с неба,
не распаднемо.
Тај мртац, Србин, нека траје
у свом безименом граниту,
и Србија с њим,
Вечна и Незапамћена.