О ВЛАДИЦИ АТАНАСИЈУ, ПАТРИОТИЗМУ И РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ (3)

О ВЛАДИЦИ АТАНАСИЈУ, ПАТРИОТИЗМУ И РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ (3)

Даља полемика између друга Пера Колунџије и мене није у потпуности сачувана, а по обичају се свела на понављање истих тврдњи, тако да преносим у скраћеној верзији моја последња два писма.

ПИСМО ЧЕТВРТО И ПЕТО:

"КАД СЕ УЂЕ У ПОГРЕШАН ВОЗ СВЕ СТАНИЦЕ СУ ПОГРЕШНЕ"

("Наша Борба" око 20.3. 1995. и четвртак, 6. 4. 1995.
Утуци на "Владика није у праву" и "Изабрали сте лош пут")

Кроз полемику о говору Владике Атанасија у Шамцу ми пре свега говоримо себи и нашем односу према бићу народа коме припадамо. Тежина ситуације нам налаже потпуну искреност.

Најпре, г. Перо Колунџија упорно понавља да ће се прихватањем плана Контакт групе и кроз преговоре сигурно остварити конфедерација РС и СРЈ. Морао би, међутим, као чврсту потврду такве могућности да наведе документ, одлуку неког светског форума који то гарантује. Таквог документа, на жалост, нема те његов основни став и све даље изведене тврдње у том смислу постају беспредметни. Све што се Србима нуди је: признајте целокупност и недељивост Босне и Хрватске, положите оружје, па ћемо да видимо шта можемо да учинимо за вас. За некога ко из хладовине Дедиња води "државотворну" политику то је можда довољно, за онога коме је глава у питању, мораћете признати, није. Истовремено, за прихватање ових захтева СРЈ се обећава само делимична суспензија санкција, не потпуно укидање, и јасно је да из тако подређеног положаја у фази преговарања не може да се поправи ситуација.

У међувремену смо добили промену статуса УНПРОФОР у Хрватској, који ће сада чврсто затворити границу Крајине према РС и Србији, а напустити заштиту становништва у "заштићеним" зонама од напада хрватске војске и других облика притиска. Добили смо и "октроисани" план З-4, којим се каква-таква аутономија даје Книнском атару /Напомена: Нешто касније, Хрватска је одбила тај план/. Ситуација у Хрватској је таква да је, према подацима посматрача Европске уније у Загребу, моментално напушта дневно око пет стотина Срба. И да је бројка претерана и нетачна, очигледно је да ће за неколико година тамо Срби бити искорењени. Какву сигурност и могућност за просперитет ће тек у тој држави имати људи који су се са пушком у руци борили против ње и породице и деца тих бораца?  То се г. Колунџије у опште не тиче. Ко је "залудан" да о томе размишља по њему се налази "с оне стране разума".

Једини истинит и крајње озбиљан аргумент који Колунџија наводи је да смо без савезника и да су релевантне светске политичке силе против нас. Ако превлада уверење да из тог разлога више нисмо у стању да помажемо браћу у Босни и Хрватској и да их морамо препустити на милост и немилост непријатељима, прави људи ће то рећи са тугом и искреном молбом за опроштај, а не моронски надмено, убеђујући их још да то чинимо "за њихово добро", да им тако "купујемо карту за Европу" и да зато не смеју бити незахвални. Реците, дакле, људима истину, не баљезгајте којешта.

А река избеглица, плашило то г. Колунџију или не, тече у Србију већ осамдесет година. Откуд онда идеја мом уваженом опоненту да ће после свих разарања и страхота којима смо сведоци, ова река пресахнути или окренути узбрдо - само ако се прихвате план Контакт групе и план З-4? Помножите број већ поменутих крајишких бораца (за којима су хрватске власти расписале потернице) са бројем чланова њихових породица и ето једног "рукавца" те несрећне колоне. А да ли неко од придошлих избеглица размишља о повратку? Да скинемо сваку маску с лица: господин Перо Колунџија у вези одговора на ово питање би требало да, између два писања новинама, поразмисли да ли је спреман да се врати у завичај и са својом фамилијом - кад се оствари "компромисни мир" - допринесе изградњи наше будуће "конфедерације"? Превише је људи код нас који жустро подржавају сваку политику ове власти - и ону "ратничку" и ову "миротворачку", или, супротно "навијају" одавде за Алијину Босну (све преко туђих глава). Истовремено, сви ти људи своје блиске на сваки начин извлаче из босанског пакла и помажу им да у Србији почну нови живот. Чиста хипокризија! Владика Атанасије је, супротно, својом вољом отишао тамо где је најтеже и са својим грешним и страдалним народом дели и добро и зло. Срцем и разумом ја сам на страни (по)жртвованих.

Још се згражава г. Колунџија што говорим о разарању Србије и процесу отцепљења Косова, Санџака и делова Војводине. Управо је објављена Резолуција Комисије УН о стању људских права на територији бивше Југославије. Између осталог захтева се побољшање нивоа људских права за Шиптаре, муслимане и Мађаре. Захтева се да спорна питања подлежу међународној арбитражи и налаже се Бутросу Галију да својим акцијама омогући испуњење свих захтева. Дакле, постепено се укида суверенитет Србије и стално се шири списак захтева које Србија мора да испуни. Чему то води нека процене читаоци, г. Колунџија је и онако резистентан на чињенице.

...

"Наша Борба" не досеже до мог села, тако да сам сасвим случајно "налетео" на број од 24.3. из кога сам сазнао да да моја полемика са г. Колунџијом још траје. Очигледно је, међутим, да је тема тема готово сасвим исцрпена, јер мој уважени опонент углавном понавља "присилне мисли" којима је заокупљен и труди се да улови још једног унутрашњег непријатеља свих боја.

Г.. Колунџија се нашао увређен што га "шаљем у завичај". Не, мој циљ је био само да укажем на разлику у етичкој основи поступака владике Атанасија и оних који иду на њега "дрвљем и камењем". Иначе, јасно ми је да г. Колунџију није могуће вратити назад из Београда, нема силе која би тако нешто успела да оствари.

Сваком нормалном човеку је јасно да су Срби много више угрожени него пре почетка рата. Али тада, ко није следио политику Слободана Милошевића био је од г. Колунџије и његових камарата проглашаван за издајника. Сада, после толиких жртава, спаљених села и градова, санкција и општег суноврата, исти људи нас убеђују да су много лошији и објективно за тамошњи народ тешко прихватљиви услови, права ствар и спас.

Знам ја да смо "на лошем путу". Али, није тачно да смо сами бирали тај пут. Г. Колунџија и његови камарати су нас на силу угурали у погрешан воз. А када се уђе у погрешан воз - све станице су погрешне. Нема, дакле, доброг решења.

Наш "влак без возног реда" тако одјезди у Недођију. У Недођији нема ничега, "једе се корење", усред главног града се из камиона баца хлеб на асфалт, те се грађани туку и отимају за мусаве векне. Људи убрзано губе и свој разум и своју част и национални понос. Нема тамо ни Петра Пана да нас на облаку врати кући, већ морамо назад сами. Пешке, боси по трњу.

У тражењу решења за Босну морамо поштовати начин размишљања и осећања тамошњег нашег народа (није ту у питању "политика" само једног човека). Неће донети решење, већ само веће зло, ако се односимо према њима као Немци и Турци према нама.

Ђорђе Ивковић,
Сириг