О ВЛАДИЦИ АТАНАСИЈУ, ПАТРИОТИЗМУ И РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ (2) МИР БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ

О ВЛАДИЦИ АТАНАСИЈУ, ПАТРИОТИЗМУ И РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ (2)

МИР БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ

С овим ја немам ништа. Само цитирам.

ПИСМО ДРУГО:

"ВЛАДИКА НИЈЕ У ПРАВУ"
("Наша Борба" четвртак, 9.3. 1995. Утук на утук "Владика је у праву")

У писму Ђорђа Ивковића поводом беседе владике Јевтића, изречене на Скупштини Републике Српске, препознао сам критику ставова из мог писма "Ратоборни владика", па вас молим да објавите следеће.

Полазећи од тога да више није могуће дозволити да наша судбина зависи од хазардне игре лидера са Пала који нас воде у пропаст (а владика Јевтић нас свим својим бићем гура да их подржимо) - сматрам да са њима није више могуће тражити излаз из овог стања, већ само ићи у рат. Никада лидери РС нису, бар од предлога Контакт групе, јасно дефинисали своје циљеве. Имајући под контролом 75 одсто територије БиХ, час су говорили да треба да уступе 20 одсто територије, час стављали до знања да запоседнуто не могу напустити олако.

Очигледно је да је њихов циљ да задрже и територије где није већински српски народ, због чега неминовно идемо у сукоб са светском заједницом и остајемо без ичије подршке. На тој основи хоће, по сваку цену, и СР Југославију да увуку у рат. Уз то мисле да ће на тај начин (увлачећи Југославију у рат) лакше избећи и сопствену одговорност за многе ствари.

Не може бити ни говора да се таквим хазардерима, који су спремни да пошаљу милионе на кланицу, препусти наша судбина. Па зар није недавно Караџић, и поред тога што се пружају шансе за реалан мир и компромис, изјавио: "Хоћемо слободу по цену европског рата". А владика постаје страсни заштитник политике таквих лидера. Не може се више дозволити да нам судбина зависи од владајућих екстремних лидера у Републици Српској. Без нових избора и без њиховог одласка, нема изласка из овог ћорсокака.

Екстремисти ствар доводе до апсурда: хоће на тлу бивше Босне и Херцеговине да задрже и територије на којима није већински српски народ, а пошто их у томе нико не може подржати, онда сатанизују цео свет, плаше нас пропашћу Срба и свођењем Србије на "београдски пашалук", а оне који се залажу за било какав компромис подругљиво називају миротворцима.

Караџић је, не једном, говорио да својом политиком у рату спасава Србију, да не буде сведена на "београдски пашалук". Сада то, на сличан начин, у свом писму истине чини и господин Ивковић. Плаши нас, ако не будемо бескомпромисни (а то практично значи да идемо у рат) почеће Војводина да се распада, а на ред долази Санџак, који ће припасти Босни, па Косово. Дакле, по овој логици, само рат који нас је већ исцрпио без подршке других и без изгледа на успех, може спасти Србију од губљења ових територија. Господин Ивковић нас уверава: "Косову ће, чим се ситуација на ратним подручјима смири, бити признато право на отцепљење". Каква чудна логика - да се ратом, а не смиривањем ситуације спасавамо од отцепљења косова. С оне стране разума је и тврдња о којој говори господин Ивковић, да ћемо, ако не послушамо Караџића, Владику и њима сличне, бити преплављени новим рекама избеглица и новим изнуривањем и малаксавањем Србије. А управо од тог зла можемо се једино спасти отпором овој господи. 

Господин Ивковић каже да размена територија не обезбеђује индустријске зоне. Прво су екстремисти истицали само етничке границе, а сада то занемарују и говоре да тамо нема преживљавања српског народа по проценту 49 одсто. Хоће ли се наставком рата тамо обезбедити бољи услови за живота српском живљу?

Све су ово разлози зашто план Контакт групе треба узети као основу за компромис, а конфедерални облик ће ће неизбежно бити само прелаз ка уједињењу са Југославијом. А што се тиче владике Јевтића, оваквим својим ставовима никоме више не штети до Српској православној цркви.

Перо Колунџија,
Београд

.......
Истом пригодом, на истом месту, огласио се и извесни анонимни, већ тада вишегодишњи инвалидски пензионер, који ће следећих деценија израсти у прворазредног "социолога религије".

ПИСМО ТРЕЋЕ:

"БАЛКАНСКИ БОГ МАРС"

Миротворац Алија Изетбеговић (презивао би се Живковић, да му се стари нису потурчили)

 

Несхватљива "беседа" владике Атанасија је изазвала лавину негодовања, како код нас тако и у свету. Као да све јаче дувају луди ветрови рата и у тој се буци распознају и трубе гнева заиста ратоборних владика а захумско-херцеговачки није једини. Гнев оправданог гнушања је сасвим разумљив, али је време да мало смиримо буку и бес, да о Цркви и рату проговоримо разложније, јер никад није касно осврнути се у гневу и још једном се запитати о корену тог зла.

Што се, пак, самог владике тиче, ми смо дужни - уместо осуде - да се за њега молимо. То је најефикасније средство за људе у Цркви које захвате бесови рата, јер није он једини који је угазио у опаку јерес звану филетизам. Није он једини који се тако дубоко, до црне земље, поклонио паганскоме богу Марсу.

Срећом, он није члан Синода у важећем сазиву, а није, надајмо се, ни цела наша Црква тако опредељења. И после Синода у Бијељини, етнички очишћеној и од силника покрштеној, још има наде да се огласи стари патријарх, да се огради од наших православних ајатолаха. На најширем, екуменском плану, има знакова који буде наде и, што је важније, није Црква једини кривац за све ово зло. Нас чека покајање и тражење опроштаја од закланог муслиманског народа у Босни.

Изјавио је г. Ћосић, као шеф државе, почетком марта 1993. у "Борби" да је Босна, као држава, "историјска наказа" и - зло се распламсало. Хиљаду дана и ноћи умире Сарајево. Погинуло је стотине хиљаде људи. Оборен је "рекорд" цара Ирода у убијању невине деце. Другарица Б. Плавшић, којој људских глава ни својега ни туђега народа никада доста, стекла је славу Иродијаде. Да страдање Сарајева није тек метафора, историја и библијска археологија нам кажу да су Ирод и његови сатрапи побили најмање десетоструко мање невине деце од силника с брда који убијају Сарајево.

Па, ипак, о Цркви и рату треба мирније проговорити. И у доктринарном и историјском смислу ваља осветлити ту тему, па је с тога нужно макар на нешто подсетити. Наиме, у новом "Катихизту католичке цркве" (службеном издању на француском језику) који је деценијама рађен и недавно публикован, рат је протумачен као и свако зло, као и болест рецимо, као последица греха, али "када се људи сједине у љубави, грех и насиље се могу превладати". Оно што је најавио пророк Исаија и потврдио Исус Ослободилац својим учењем о мачу и љубави није немогуће и у том смислу "праведнога рата" ине може бити. Чак и у случајевима нужне одбране, који су детаљно обрађени, дате су такве забране да се никако не може оправдати рат као средство.

Наш се православни катихизис у томе потпуно слаже с католичким, с универзално хришћанским учењем. На жалост, у вихору овога рата све се то сметнуло с ума. појавили су се црни легиони "светих ратника" који буквално огњем и мачем граде своје "државе божје", каква је и она Караџићева, у којој је муслимански народ буквално предат мачу, а његове богомоље у потпуности уништене. У том колу ратника има и људи из Цркве али - то је најважније - све то не би требало да нас сасвим обесхрабри. Има још људи у нашој Цркви који ће подићи глас чим буду могли. Није са Сарајевом ипак умрла савест наша. Нас су пред светом оцрнили наши домаћи демони национализма и црне сирене зла у ратном хору "интелектуалаца".

Стога не би требало појачавати буку у вези с "беседом" владике Атанасија, јер нема у њој ничег хришћанског. То је школски пример онога што се у лексиконима тачно означава као харанга. Такве харанге, или позиве на рат разашиљу данас многи, посебно они који су заборавили на истину Христа Ослободиоца.

Мирко Ђорђевић,
Шимановци