Пређи на главни садржај

ИЗМЕЂУ ПРВОГ МАЈА И ЂУРЂЕВДАНА

БИЉЕГ ЛУДОСТИ


Хидроцентрала Озринићи 


Преумљени српски лунатици којима су карактер појели аустрофашисти, упорно нас уче да је доба титоистичког аустрафашизма било добро. Уз извесне мане, али добро за Србе. Има их на свим нивоима. Примерице, Прва лига је Слободан Антонић, Београдска лига Милан Миленковић, а Међуопштинска сомборска "бетон" лига Драгослав Павков. Ови, само као егземплари, сличних је безброј. Тешко је једним кратким наводом приказати лажи којима затрпавају Србију, зато што своје титизме фино или невешто, како који и како кад, пакују у кутије бриге о Србљима. Речју, подваљују, петљају, лажу, без видљивог разлога зашто им то треба.

Наводим Драгослава Павкова зато што је најкраћи и припросто отворен.


Основно што сви слични тврде може се свести на "комунисти су победили, сви други су изгубили", "социјалистичко самоуправљање и социјална једнакост", те "радило се, стварало се, имало се".

Ко друкчије каже не само да клевеће и лаже, већ је изузетно глуп и затуцан, а, "такви смо ми Срби" (видети најбоље код ММ). Тако је сваки опонент унапред дисквалификован, мада су управо такви ликови они који би требали бити дисквалификовани као аутрофашистички тролови. 

Како су то комунисти победили, ако су завршили на Голом Отоку, под условом да су претекли све раније "чистке"?

Који су то "у маси" "комунисти" који су 1944. провалили иза совјетских тенкова у Србију, а чак нису променили ни своје усташке, домобранске, бугарске, СС Ханџар, италијанске, шиптарске униформе, већ само знак на капи? Међу таквима и очеви ових који нас просветљују.

Такви донели "добро Србији"'?!

Па стварно нам вређају интелигенцију.

Како су Хрвати, који су били најзначајном већином нацисти без обзира на знак на капи изгубили, ако су добили чак и Истру која никада није била хрватска? Како је то "изгубила" врло нацистичка Словенија са изузетком "Плаве гарде"?

Комунисти су, тврде поменути и непоменути, "учинили врло добре ствари за Србију"?

Да, учинак је врло конкретан: Док је педесете године централна Србија учествовала са 77% у укупном природном прираштају републике са покрајинама, 1992. г 85% овог износа чини албанска популација.*

То је то добро?

Шта су то још "добро" донели Титови аустрофашисти Србији?

Појам који можда најбоље резимира многобројне процесе и идеје, те друштвено економско
-политичко-културне промене њима изазване, јесте "модернизација".

"Послератна модернизација", то чудо које су спроводили неписмени чобани, је по себи ментални и државни хаос.

Парадоксалност, амбивалентонст, инверзност, конфликтност, хаотичност, као одлике ове ситуације, свој сликовит израз налазе у чињеници да је често криза вредности тумачена као једна од основних кочница модернизације, мада је, она (криза) била прво, средње и последње чедо овог мегаломанског процеса, дакле, оно без чега се модернизација није могла замислити. Породица, морал, озбиљност, вредноћа, буквално су преклани од гелиптера.

Већ је добро познато да је, дефинишући село и сељака као главног непријатеља промена и прогреса, KПЈ спровела низ мера које су, декларативно, биле усмерене на унапређење пољопривредне производње и побољшање животних услова на селу, али су реално довеле до његовог пропадања! Мора се, међутим рећи да су осим економских захвата, типа аграрне
реформе, национализације, колективизације, обавезног откупа, система трговине по
везаним ценама који су, будући сулуди, насилни и пљачкашки, наилазили на узалудни отпор сеоског становништва.

О мерама економске политике која је у Југославији спровођена после Другог светског рата, као и о њиховим последицама написано је већ довољно црних хроника.

Аграрна реформа, као и порези највише су били усмерени ка имућнијим сељацима. Реформом је дошло до нестајања велепоседа и повећања броја "средњака", а високе пореске стопе биле су уређене тако да је иоле богатији домаћин био дестимулисан за производњу. Промена својинске структуре и кочење пољопривредне производње нису, међутим биле једине последице овакве економске политике.

Имућнији сељаци одувек су представљали својеврсну сеоску елиту која је свој углед и положај унутар локалне друштвене хијерархије стицала не само на основу материјалног богатства, него и на основу чињенице да су они сами и њихове породице били носиоци и изразити представници највиших друштвених вредности и морала. Њиховим уклањањем са "главне сцене" друштвених збивања нестао је и узор на основу кога је формиран пожељан модел понашања, а захтеви етичког система су прилагођени новој стратификацији, по мери гелиптера.

Каква је то "модернизација" ако се сељацима забрањује куповина механизације?

Ко је претрајао, памти. Мада је мало домаћина претрајало.

Осамдесете, а посебно деведесете године двадесетог века Југославија (Србија) је
дочекала са уништеном пољопривредом, пропалом индустријом, опустошеним селима,
пренасељеним градовима, мањком радне снаге у аграру, недостатком запослења у
метрополама. Ново, "хумано" друштво, грађено за "новог", "ослобођеног" и "разотуђеног" човека завршило је у социјалној и економској беди, сиромаштву, програмирано изгубљеним ратовима, у моралној канализацији. Све у свему, може се рећи да је модернизација у Југославији доживела бурлескни фијаско.

- Социјалистичко самоуправљање? Иначе, то је превод младог фашисте Едуарда Карделлија Мусолинијевог "радничког корпоративизма". Фашиста Долфус је нешто слично гурао у Аустрији. Дакле Тито је, усред радничког владања фабрикама, једним мигом посекао 1500 или тако нешто најспособнијих директора у Србији, зато што су почели да угрожавају економску доминацију Хрватске и Словеније. Радници су могли да самоуправно климну главом, свесни да ће им за директора доћи неки нови недоврш одонуд. То се звало "борба против техно-менаџерства" кога (техноменаџерства) јелте није било у другим срединама, већ само у Србији. Куд ћете јаснији доказ да ми нисмо у Србији никада имали социјализам већ смо били под окупацијом аустрофашиста?

- Социјална правда. Није прошло десет година од окончања Другог светског рата, у Југославији су дефинисани појмови "буџован" и "црвена буржоазија".

Партизани, ко год били, завршили су рат са 800.000 "бораца" од којих је 90% морало још да дослужује војни рок, а добар део се провукао на два сведока. 1971. у Југославији је било 1.200.000 борачких пензионера. Па наравно да ће оних 1.180.000 (нешто партизана помрло, нешто завршило на Голом Отоку), хвалити социјалистичку социјалну скрб. Још ишли два пута годишње у Игало и сличне третмане, да нам трају.

Истовремено, народ се патио. Веле: "Општа здравствена заштита"! То је одвратна лаж. Сељаци су плаћали порез због чега су гладовали, али социјално осигурање у ФНРЈ нису имали!

Право на једнаку здравствену заштиту: Нови Сад. У Каменици супермодеран сектор за кардио-васкуларне болести; Дечија болница у ужасној оронулој згради. Речју - пакао! Зашто? Политичарима и директорима, све комунисти, бивши партизани, је срце у питању, да би нам дуже живели, улажу народне паре! А деца? Ма хајде, бре, кога брига?!

А шта мислите, ко је остваривао "право на лечење у иностранству"?

"Једнако право на школовање"! Како сељак, син борца са цера, који гладује, да пошаље дете на школе, а уз то нема потврду "морално-политичке подобности"? Истовремено, онај други, што му је тата био ћесарев војник ономад, има две борачке пемзије укући, а дете добије државну стипендију и место у студентском дому?

У социјалистичкој Југославији, у којој сте засигурно заглавили у затвор ако сте негирали једнакост на штету Срба, у једној школи, за партизанску децу могао је бити и пливачки базен, у оној за четничку децу клозет чучавац и вода из бокала. А иста држава!

Чија су деца о трошку државе слата на школовање на трули запад - партизанска/усташка или четничка?

- Радило се, па се имало. - ФНРЈ/СФРЈ је била типична фашистичка држава, дакле економија јој је била вампирска. Без упумпавања пара споља, то не може да функционише. Најпре пљачком поглавито српских домаћина и предходне државе, па гребањем од Совјета и Американаца, али пресушило. Тада су "отворене границе" па су стотине хиљада поштеног света отишле у иностранство на "привремени рад" да се више не врате. Тито је истовремено почео да задужује државу која не ради. Ти вредни "спољни" људи нису дословно убијени, али су жртвовани да би комунистичке битанге добро живеле и добро удомиле децу. Тако је учињен биолошки колапс раван једном великом рату. Неколико година девизним дознакама из иностранства је 50% финансиран спољњи дуг СФРЈ. Постепени је удео падао, не толико зато што су дознаке слабиле већ је дуг паразитске партизанске државе рапидно скакао. Дуг се удвостручавао експоненцијално, на сваке три године. На крају, 1982/3 је дошло до банкрота.

Али, питајте све ове сећају ли се тога? Не! То сам измислио. Била социјална правда.

Милан Миленковић ће рећи: "Тито је на политичка места стављао политичаре, али су стручњаци бринули о послу".

Правили хидроелектране где капи воде нема.

Зато се имало!

....
*Александра Б. Павићевић "БРАЧНИ И ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У СЕВЕРНОЈ ШУМАДИЈИ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 20. ВЕКА" - Докторска дисертација, Филозофски факултет, Београд, 2005. година

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА(2)
ЗОРАН ЂИНЋИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА„Коме је до морала, нека иде у цркву!“
Све је педантно цензурисано, па не знамо ко је Зорану тата. Штури и никад довољно сигурни подаци Википедије казују да је Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003). Kао мали, живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању богатунске породице Изетбеговић. Иако рођени у истој кући, судбина их је послала на различите стране. Изетбеговићи су стигли из Београда у Босну, док је Ђинђић отишао из Босне у Београд. Алија се касније у Сарајеву борио за Босну, а Ђинђић у Београду против Србије.

Ђинђиђ је папазјанија Лава Троцког, Стева Крајачића и Романа Абрамовица.

И поред похвала кој…
45 ГОДИНА БЛОКА 45- ОД УТОПИЈЕ ДО ДИСТОПИЈЕ

Насеље Сунца

"Насељем Сунца" назива се у титографској митологији Блок 45 на Новом Београду. Пројекат је требао да послужи као идеал комунистичког прогреса.

Почетком 60-их година Регулационим планом општине Нови Београд предвиђено је да се на подручју села Бежанија изгради стамбени рејон са око 60 000 становника.

Уз саму обалу Саве предвиђена су два стамбена блока (45 и 70), величине од око 115 ха за изградњу око 9000 станова са око 32000 становника.

1965. - Општи југословенски конкурс за добијање идејног урбанистичког решења.

1966. - усвојен је Детаљни урбанистички план блокова 45 и 70 на Новом Београду који је израђен на основу првонаграђеног рада аутора архитеката Ивана Тепеша и В. Гредеља.

1967. - уступљено земљиште за изградњу пословном удружењу „Инпрос“ и ГП „Kомграп“, расписан конкурс за добијање архитектонских решења објеката.

1969. - почело се са изградњом првих објеката у Блоку 45. У потпуности је изграђен је и реализован у тада …