НИМБУСОВ ПОДРУМ

Београд, Октобар 1944.   Освета    "Заклео сам се још као скојевац, да ћу кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима - лећи и преспавати."  - Мајор ОЗНА Милан Трешњић, Шеста Хрватска (личка) дивизија [1] Титоисти су мрзели србијанску интелигенцију једнако као и србијанског сељака. Београд је таргетиран као фашистичко гнездо које треба потпуно очистити.  Није то био Загреб, него Београд. Београд је претрпео три страшна разарања  —  најпре, на почетку рата, од Немаца, зато што није хтео да се покори нацистима; затим 1944. од "савезника" зато што није хтео да се покори комунистима; и коначно од комуниста, зато што је био "центар колаборације"и "великосрбијанског хегемонизма".   Ово, последње, комунистичко разарање...

  Осма непријатељска офанзива Познато је да је Србија крајем XIX   и почетком ХХ века била земља са врло високим интензитетом досељавања становништва. Спрам величине, само је Америка имала већи степен имиграције. У та доба, Србија беше земља добре наде и нови насељеници су се брзо уклапали и прихватали домаће друштвене и етичке норме, међу којима су патриотизам и родољубље биле неприкосновене вредности. Међутим, са провалом партизана 1944. догодио се велики обрт и колонизације су добиле сасвим супротни карактер. Миграторске струје су биле сличне, али  њихов нови дух није носио ништа добро, већ је снажно асоцирао на стару аустроугарску крилатицу „ Србе на Србе“ . Шта се заправо догађало са народом током послератних колонизација, мноштво квантитативних података даје анализа из 1955 године "Становништво по родном крају" , рађена на основу пописа становни-штва из 1948 године.[1] Србија је доживела колонистички „цунами“. Без обзира на етничко чишћење немачке мањине из Ба...

  Србоцид  „ Они нису идеалисти, нити историјски материјалисти, већ волунтаристи, утописти и манијаци, који са научним социјализмом имају исто толико заједничког колико неписмени са азбуком“. - Милица Ђурић Топаловић : „ Социјалистичка џунгла“, 1966. „ Тога дана, разумјеш ти мене, приведе се онај ко треба да се стреља до траншеје и скине се нешто са њега, то се нормално користило после за наше. Практично је било стрељање, разумеш ти мене, у потиљак из пиштоља. Приведено је, разумјеш, тој траншеји од једно четри стотине, пет стотина, мање није. Мени није успео нико да побјегне. Ја сам извршавао свјесно свој задатак.[...] Kад је рат завршен дошао сам у Ниш, дође вече, око поноћи, када сам задатке обично извршавао, некога да убијем зликовца, а сада нема никог, рат је престао. Изађем на улицу, лутам, немам кога да убијем. Она психоза не да ми мирно да спавам.“ - Сведочење "У камеру" једног остарелог партизана Отправник послова америчке амбасаде Харолд Шанц, посматрајући...

    Психопате а не револуционари  Тачно су монструми. Не „залуђени идеолози“. Не „жртве историјских околности“. Не „људи који су морали да бирају између два зла“. Монструми.  Пуни, класични, библијски монструми који су имали људски облик, али не и људску душу. Кад дечаку од 12 година напишеш у пресуди „колаборант-агент“ и убијеш га метком у потиљак 1946. – то није револуционарна нужност. То није ни мржња према „класном непријатељу“. То је чиста, гола, демонска потреба да убијеш нешто мало, чисто и невино – јер ти је то једини начин да докажеш себи да си „на правој страни историје“. Иста рука која је 1945. бацила четрнаестогодишњака у бунар у Шапцу, или стрељала бабу рођену 1846. у неком селу код Панчева  – иста та рука је 1975. седела у пензији, миловала децу, добијала ордене, држала говоре на прославама ослобођења и тапшала и поносила се у првом реду на паради. И нико им никад није рекао у лице: „Ти си чудовиште.“Јер да су им рекли – морали би да призна...