ЈЕДНО ПОЛИТИЧКО ИСКУСТВО

Британска колонијална власт: насиље, обмана и лицемерна обећања.

Белешка о једној живој цивилизацији. 

Текст приређен према одломцима из рада Васе Стајића · "Порука Индије: Махатма Ганди" (Књига XI. Број 2. 11, јула, 1925 "Нова Европа")

Ганди је постао добар, најбољи адвокат године 1893, кад је, под уговором, отишао у Јужну Африку, у Капланд, да послужи ондашњим Хиндима, Онамо се било уселило на 150,000 Хинда врло непоћудних ондашњим белцима, У савезу са властима, белци покушаше да спрече даље усељавање Хинда, а усељене да приморају на повратак, Свако је средство било добро: плаћање посебних такса, сваковрсне јавне увреде, линчовање, пљачка, Кад је Ганди стигао у Преторију, он упозна европску цивилизацију каква му се у Лондону није показала: овде су га Европејци избацивали из хотела, из воза, ћушали, ударали ногом — Ганди остаде у Капланду да, кроз двадесет година, искуси све патње и сва понижења, У служби Ахимсе, мирећи сукобе, он је добијао ударце и од једне и од друге стране, тучен је више пута, једампут га престадоше тући »јер је мртав«.
 
Колонијалне власти нису се задовољавале физичким насиљем и правном дискриминацијом. Притисак је био усмерен и на само постојање индијске заједнице, на њену способност да се организује и сачува сопствени идентитет.

„...хиљадама се Хинди, богати и сиромашни, дадоше затворити; кад се тамнице препунише, затвараху их у руднике...“

Када је у Јужној Африци избијао рат или устанак домородачког становништва, Ганди је прекидао своју политичку борбу и организовао санитетске јединице како би ублажавао последице насиља. За ту службу био је одликован и похваљиван у дневним наредбама, али се потом враћао у затвор, где је издржавао казну због борбе за права сопственог народа. Исти колонијални поредак који га је награђивао када је помагао његовим војним снагама кажњавао га је када је захтевао правду за Индијце.

Стајић наводи и пример генерала Сматса, који је 1909. изјавио да из књиге закона никада неће бити уклоњена одредба увредљива за Индијце. Само пет година касније, исти генерал је тврдио да је срећан што ту одредбу може да избрише. Та промена показује колико су ставови власти могли бити подложни притиску организованог отпора и колико су претходне изјаве о непроменљивости закона биле лишене стварне тежине.

У Индији се исти однос власти према потчињеном становништву испољио у још ширим размерама. Током Првог светског рата британска влада је, настојећи да обезбеди индијску подршку, обећавала проширење самоуправе. У августу 1917. државни секретар за Индију Монтагју обећао је успостављање одговорне владе. У јулу 1918. поткраљ Челмсфорд потписао је са државним секретаром извештај о уставној реформи, а у тренутку највеће опасности по Британију Лојд Џорџ упутио је апел народу Индије. Индија је ставила на располагање 985.000 људи, очекујући да ће њен допринос бити награђен већом самоуправом и независношћу.

Када је опасност прошла, обећања су заборављена. Уместо укидања ванредних мера уведених током рата, попут тајне полиције и цензуре, британска власт је настојала да их задржи и додатно ограничи права становништва. Предлози закона познати као Роулатов законски предлози, поднети Законодавном царевинском већу у Делхију, тежили су да Индију задрже у трајном стању опсаде. Од народа се очекивало да поднесе терет рата и жртвује своје људе за Царство, али не и да заузврат добије права која су му била обећана.

У Пенџабу је репресија добила отворено бруталан облик. Дана 13. априла 1919, на велики хиндуистички празник, одржавани су скупови, између осталог и у Џалијанвала Багу. Британски генерал Дајер је претходног дана забранио окупљања, али становништво за забрану није знало. Присуство великог броја жена и деце показивало је да људи нису дошли припремљени за оружани сукоб. Генерал је стигао са митраљезима и отворио ватру на окупљене. Пуцњава је трајала десет минута, све док је било муниције. Пошто је збориште било ограђено високим зидовима, окупљени нису имали куда да побегну. Према Стајићевом приказу, убијено је пет до шест стотина људи, а много више их је рањено.
*

Прилог о „догађају“ у Џалијанвала Багу. 

„Разбијање незаконитог скупа“ – британска штампа

„Отворио сам ватру“ – генерал Дајер

„Више се није радило само о растеривању гомиле, него о постизању довољног моралног ефекта — не само на присутне него, пре свега, широм Пенџаба.“ – генерал Дајер

„Не бојте се, седите. Влада никада неће пуцати на невине људе.“ – повици међу цивилима тренутак пред плотуне.

„Док је трајало, било је величанствено. Испалили смо сваки метак који смо имали.” – енглеси Гурка, учесни у „разбијању незаконитог скупа“.

 "Генерал који је „спасао Индију“ " – Morning Post:

Гирдхари Лал: сведок са крова

Лал је описао како је ватра, без упозорења, трајала око 10–15 минута и да је била усмерена и на оне који су бежали ка уским излазима:

„Паљба је настављена без прекида око 10 до 15 минута. Видио сам стотине људи како гину на лицу места. У Багу је било око 12 до 15 хиљада људи, међу њима многи сељаци који су дошли у Амрицар за Баисахи сајам. Коришћене су брзометне пушке; најгоре од свега било је то што је ватра била усмерена ка капијама кроз које су људи бежали. Било је само четири-пет узаних излаза, а метци су буквално кишом падали на људе код свих тих капија. Гађано је и у саму гомилу. Није било ниједног дела баште окренутог ка линији ватре у коме људи нису гинили у великим бројевима. Многи су згажени у журби бегуња. Крв је лила у изобиљу. Гађани су чак и они који су лежали равно на земљи…“vifindia

„Видио сам многе људе како трче и у метежу падају у бунар.“  – сведок Лала Харилал Саран 

После покоља, нико се није старао о мртвима и рањенима. Насиље се није завршило на том месту.

Широм Пенџаба војска је из авиона бацала бомбе на ненаоружано становништво. Проглашено је опсадно стање, најугледнији људи хапшени су и премлаћивани, или су приморавани да гмижу потрбушке по улицама. Они који су били одговорни за такве поступке нису кажњени, него награђени.

Паралелно с репресијом, британска власт је настојала да одржи политичку послушност обећањима која није намеравала да испуни. Током рата Лојд Џорџ и поткраљ Индије обећали су индијским муслиманима да ће калиф, после склапања мира, задржати света места ислама, укључујући Арабију и делове Месопотамије, Сирије и Палестине. Када је постало јасно да се обећање неће испунити, муслимани су почели да захтевају повољније услове мира за Турску. Ганди је у том покрету видео прилику да премости јаз између муслиманског и хиндуистичког становништва и зато је прихватио борбу за калифат као питање целе Индије.

Британска влада је затим покушала да предупреди ширење незадовољства Актом о индијским реформама. Краљ је 24. децембра 1919. позвао народ и чиновништво Индије да заједно раде на проширењу самоуправе, а поткраља да амнестира политичке затворенике. Ганди је још једном поверовао у добру вољу британске власти, па је Индијски национални конгрес прихватио реформски акт као полазну тачку сарадње с Британијом.

Међутим, поткраљ није поступио у складу с краљевим позивом. Уместо да политичким затвореницима омогући слободу, отворио је тамнице, али је затворенике извео на губилиште. Убрзо су постали познати и тешки мировни услови наметнути Турској. Тако су се истовремено показали и однос британске власти према политичким противницима у Индији и њена спремност да занемари обећања дата муслиманима када су та обећања престала да буду корисна.

Ганди је на крају закључио да се против такве власти мора борити организованом несарадњом. Предложио је враћање титула и одликовања, одустајање од државних зајмова, бојкот судова, напуштање државних служби и повлачење ученика из државних школа, уз оснивање националних образовних установа. Британска власт је, дакле, својим поступцима допринела томе да се борба за самоуправу претвори у покрет који више није полагао наде у њену добру вољу.

У Стајићевом приказу, британска колонијална политика у Јужној Африци и Индији показује препознатљив образац: насиље и понижавање потчињених народа, законска дискриминација, масовна хапшења, војне интервенције против ненаоружаног становништва, кажњавање политичких противника и обећања која се повлаче чим престане потреба за њима. Уз то долази и политичко маневрисање — обећавање једнима, сарадња с другима и напуштање сопствених обавеза када се промени однос снага.

Гандијево искуство у Јужној Африци било је непосредно и телесно: понижење, ударци, затвор и тешка робија. Његово искуство у Индији показало је да такво насиље није било ствар појединачних расистичких испада, него да је део дубоко укорењеног система колонијалне власти. Човек који је у Енглеској упознао друштво у којем је могао да студира и припрема се за професију, у колонијама је видео поредак у којем су права људи зависила од њихове припадности потчињеном народу. 

За владајућу расу привилегија, за потчињене метак, корбач, понижење и робовски рад. 

Не само у Јужној Африци и Индији. 

Не само у оно доба.