У ПОСЕТИ ЗАБОРАВЉЕНИМ АСОВИМА УДВОРИШТВА : ЈОВАН ЈОЈА ЗИВЛАК

 

Јоја Зивлак чита домаћи задатак

О бршљанима који су закоровили српски песнички простор. 

Јован Зивлак је важан је зато што је неважан. А заступљен. 

Као безнадан истраживач српске књижевно-политичке историје, фасциниран сам како се удвориштво провлачи кроз векове, претварајући песнике измећаре. Лутајући по беспућу наше интелектуалне збиље, некидан се саплетох о једног типичног у шипражју удворичком  — Јована Зивлака — песника чија каријера савршено илуструје прелаз од ревносног хвалоспеваца режима до каснијег "критичара" истог. Материјал нудим сиров, базиран на цитатима других аутора, и служи као огледало за механизме који су обликовали југословенску књижевност. У наставку, кроз прозни наратив, истражујемо његов рад, са додатим сликама за визуелну илустрацију.

„У контексту новије српске поезије име Јована Зивлака највише се веже за тзв. групу постмодерног метафизичког естетизма. То, међутим, не даје јасну представу о Зивлаковој поетици која се не може свести само на идентификације, дескрипције, таутологије, гномске формуле - само да набројимо нека њена реторичка средства која се најчешће помињу у досадашњим студијама о његовој поезији, чији је смисао свакако много шири и тиче се самог појма Поезије и Пјесника“ (С.Шмитран).

Увијек се вриједи вратит к Њему.
 

Пре него што постане овакав "европски" песник, Зивлак је био један од најмлађих аутора хвалоспева Јосипу Брозу Титу. Овај контраст разобличава удвориштво као системски феномен, где се лични амбиције спајају са идеолошким флоскулама, а у обради Ненада Грујичића.

У једној свечаној антологији (књига за намештај), ко зна већ којој по реду, Тито писцима, писци Титу (издавачка кућа „Књижевне новине“, Београд, 1981), коју су приредили Радомир Андрић и Љубивоје Ршумовић, налази се ингениозна Јојина песма под ијекавским (не крајишким, већ брозовским) насловом „Вриједи живјети и борити се – Тито“. Заиста „вриједи“ да цела буде цитирана, и то курзивом:

од оних ретких што гледаху у очи
уздуж и попреко шестарећи у домаји увек беше.
проучавао је маркса
читао лењина
писао писма друговима
будан кад кидао се мост
под небом и у хладним закутцима
проницао је као игра засун смрти
и кад су га питали шта сад валтер
одговорио је „вриједи живјети и борити се“.
али са прозора са висине
где лете само хрпе празних речи није говорио
и да и не откидао је из душе срца
из једне земље што прожета је чистом ватром.

Овај стихоклепачки поздер Јована Зивлајдера (који се буса да чита Башлара, Барта, Фраја...) у својим обријаним недрима афирмише и бисерје, животне љубимце, Маркса и Лењина (Енгелс избегнут због вишка длака у бради). У песми се, наравно, лако откривају вештачке и небулозне речи, синтагме и метафоре: „шестарећи у домаји“, „у хладним закутцима“ (правилно је, иначе, закуцима), затим, „засун смрти“, „из душе срца“(?!) и тако даље. Види се да је, заљубљен у раскошно сопствено презиме: отворио дебели речник на слово „з“ и узео речи „закутак“и „засун“. Како су употребљене, видесмо у муљу патриотске песмице. Поета ватес, четврт века раније, пророковао је чак и рушење мостова у Новом Саду: „будан кад кидао се мост“. Браво, Тешане Подруговићу!

 
Међутим, све ово је мацина шала у односу на, из исте антологије, премудри песнички телеграм Јована Зивлака упућен политичком врху и народу после смрти Јосипа Броза Тита. Ево нам сада Јојиног есејистичког драгуља са сјајем угледног курзива:

Тито је великан историје, историје коју је стварао са најпрогресивнијим снагама једног времена у својој земљи и у свету. Јер, кад је Тито у питању, историја није могла са својим потенцијама бити сила чијем смо слепом диктату препуштени на милост и немилост, тек као храна којом она задовољава сопствене апетите. Апетити овакве историје, апетити су метафизике која инаугурише једну нехуманистичку констелацију, јер човека, нацију, класу – једном речи смисао људског пребивања у свету – своди на голи инструмент химеричке и трансисторијске воље која ради своје. Тито је такву логику која је рачунала с нама без нас револуционарним делом довео у питање. Он је испоставио и практиковао револуционарну праксу која је рачунала, пре свега, са човеком као субјектом историје, историје са пуним смислом, која се, као таква, по први пут одвијала у нашим просторима измаштана рукама и крвљу наших народа и народности. Величина Титовог дела је у томе што је он био на челу револуције, која се дешавала и дешава се мимо свих оних логика што су захтевале да наш пут и наша аутентична борба буду тек одблесак једног сценарија створеног за све и за сва времена од једног и јединог непорецивог ума окруженога митолошком ауром вечности. Тито није веровао у такве митове, јер он није дошао из мита, он је дошао из света, из једне земље која је до сопствене слободе, до права да одлучује о себи – да изграђује братство и јединство народа и народности, да буде на историјском путу еманципације и радничке класе, да ствара услове за срећу свих својих синова – дошла кроз судбинске потресе и катаклизме, и кроз које су многи прошли дајући више од живота. И зато Тито и његово дело не могу живети у миту, не могу бити сажети у причи, јер онај који је на тако одговоран и визионарски начин градио нови свет, остаје да живи у свету.

 
Овај поданички галиматијас ступидности, општих идеолошких фразетина и дневнополитичких самоуправних флоскула (са лексиком квазифилозофског вокабулара који је Јожа Зивто задржао до данашњих дана), делом у знаку тобожње интелектуално-идеолошке полемике са Бранком Ћопићем (који је рекао да је Тито изашао из бајке и вратио се у њу), полуписмених реченица, плеоназама („практиковао револуционарну праксу“), исписао је управо геније „тракловског“ књижевног дара из Накова. То су, како би сам Јово рекао, „апетити метафизике која инаугурише једну нехуманистичку констелацију“! То, мајсторе, ту те чекам, рођо! Ево прилога за друго допуњено издање зборника несаломивог му (у тросатним телефонским разговорима) Ласла Блашковића Мој приватни Тито (Културни центар Новог Сада, 2003).

 
Глаголи „инаугурисати“ и „дезавуисати“, иначе, главне су снобовско-интелектуалне одскочне даске које никад остварени филозоф Јоветина Зивланџа користи деценијама, страшећи изаражавајући жртве својом умношћу. [6] Кад сусретнете писца који употребљава те две речи, знајте да је још у хипнози и канџама расног мргуда. „Притежем сандале“, брецнуо би се удварач локалним политичким канцеларијама, призивајући Георга Тракла на челу „поносне параде“ од Шварцвалда до Триглава, једног од европских песника-дечака којима је преузео обиље стихова.

„Ову бесмртну и моћну земљу“ (СФРЈ) Јово Зивлак је нагр(а)дио епитетима о великом Титу и његовој митској величини. Али, „геније“ зато има „религиозну“ песму под чудесним насловом „Бог је сићушан“ (у којој је, иначе, почео да употребљава поступак Данијела Драгојевића и Милутина Петровића: пуно тачкица и малих слова), песму у којој велики атеиста каже у наслову то што каже, а у песми сомнабулно јеца:

„запослен је много, чита класике и сваким
даном понешто научи, све велике уметнике познаје лично
већину цитира без проблема. моја дела
не зна напамет“.

„Кад га сретнем у мноштву ословим га учтиво
питам шта има ново и одлазим журно. познајем га добро. преносим ти његов поздрав“.

Иронија је очигледна: исти аутор који је Тита уздизао изнад свега, сада Бога своди на обичног познаника, показујући двоструке стандарде удворица. Од Бога није могао да да исцигани колико од Тита, нити је Бог окрутан и осветољубив као Тито.

Друже Тито, ми смо
ти се клели!

Аутор чувеног интелектуалног телеграма после Титове смрти (предлажем да буде преведен за друго издање „олимпијске“ књиге на немачком језику), као и антологијских песмама посвећених „братству и јединству и највећем сину наших народа и народности“ (и њима је место у бедекеру српске удворичке поезије).

Јоја о себи из тог доба пише похвално:

Ја нисам као начин живота изабрао боемију, која је била више гримаса него култура, а у Новом Саду је било и превише; ни политику, која је била тада посебно заинтересована да контролише уметност и дисциплинује уметнике; ни авангардистичко просветитељство које је револуционисало уметност да би је укинуло. Изабрао сам опрезност...

Да — Јоја беше врло опрезан. Врло опрезна увлака.

После погибије премијера Србије, чанколиз Јоја у Златној греди објавио је текст из књиге Зорана Ђинђића само да би од новосадских власти, у том ужареном тренутку добио паре. Објављивања се није сетио за Ђинђићевог живота.

Пре тога, на општу смејурију јавности, Јово Зивлак проглашен је за великосрпског националисту?! Нека локална странка, у својој дневнополитичкој надутости и обневиделости, направила комичну грешку, а успаничени Јовлован Зивлован се разлетео да спере љагу. На кардељевски начин припремао је терен да добије партизанску награду. И, збиља, освануше медији са том информацијом, на шта један стари новосадски критичар рече да је дошло гадно време кад Зивлаци добијају Октобарске награде. 

Перући касније сопствену биографију, појављују се сећања нашег песника, под називом Паралаксе – Листићи из Скитије, где поред осталог каже: 

Улазим у канцеларију ЧК (Чедомира Кеце), он седи за столом, а изнад је попрсје вође на дрвеном парапету које је тако постављено као да му лебди тик над главом. Призор гротескно наглашава и открива снажну везу поданика и његовог идола. Јасно је да моћ вође почива на уму потчињених. Чујем како ЧК вођу ословљава као Стари. То је идеолошка охола интимизација која позајмљује биолошки језик и која каже: наш Стари, ни смо с њим на ти, ми смо са историјом и животом на ти. То је језик који је до екстрема довео ПП (Перо Зубац), некад знаменити естрадни лиричар, који је написао да воли вођу више него биолошког оца.

Сада је гле!, подругљив са својим удворичким сапатницима који су "волели Тита више од биолошког оца". Зивлак сада себе приказује тек као ироничног посматрача једног удворичког света.

Маринко Арсић Ивков, аутор чувене Антологије српске удворичке поезије, поводом масовног писања песама и ода Титу, о песницима каже: 

Заузврат, од режима су добијали положаје, признања и разне бенефиције. Та болесна симбиоза кулминирала је у време Титове смрти, када је у једном једином дану спевано на хиљаде таквих песама... То је један од најнижих моралних падова у историји књижевности... Како те песме звуче данас, у време када најмлађа генерација и не зна ко је био Јосип Броз Тито?

 А ноћас већ су други млади — а исти.

*** 

 Јован Јоја Зивлак

Дела

Јован Зивлак је објавио књиге песама:

• „Бродар“ (1969)
• „Вечерња школа“ (1974)
• „Честар“ (1977)
• „Троножац“(1979)
• „Чекрк“ (1983)
• „Напев“(1989)
• „Зимски извештај”(1989)
• „Чегртуша“ (1991)
• „Острво“ (2001)
• „Песме“ 1979-2005 (2006)
• „Обретење“ (избор из поезије 1993,1994,1995,1996)
• „О гајдама“ (2010)
• „Они су ушли у наш дом“ (2012)
• „Под облацима“ (2014)

Награде

Јован Зивлак је добитник награда:

• Награда „Млада Струга” (1974)
• Награда „Павле Марковић Адамов”, за песнички опус, 1992.
• Награда „Круна деспота Стефана Лазаревића” (1993)
• Награда „Станислав Винавер” (1995)
• Награда „Душан Васиљев” (1997)
• Златна значка КПЗ Србије (1998)
• Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године, за књигу Аурина сенка, 2000.
• Награда „Стеван Пешић” (2001)
• Октобарска награда града Новог Сада (2001)
• Награда „Милица Стојадиновић Српкиња”, 2003.
• Велика базјашка повеља (2006)
• Награда „Димитрије Митриновић” (2010)
• Награда „Арка” (2014)
• Награда „Кочићево перо” (2014)
• Награда „Васко Попа” (2015)
• Награда „Књижевно жезло”, Скопље (2016)
• Награда „Венац Лазе Костића” (Сомбор, 2017)