КРЛЕЖ КРЛЕЖА (2)

 

Енциклопедија Југославије 
– Крлежин главни злочиначки пројекат

Агитпроп титоизма и самоуправног социјализма била је редакција Југословенске енциклопедије, од 1950. под Крлежином апсолутном владавином. Крлежа, са четири разреда гимназије и кадетском школом као једином квалификацијом, наследио је Ђиласов агитпроп – али са научним ауторитетом и далеко већом ефикасношћу. Према њему самом из 1952, Енциклопедија [1] је требала бити „компас за духовну навигацију“, да човек ношен револуционарним ритмом не лута по архипелазима романтичних илузија, већ да гради социјалистичку свест на „обогаћеном памћењу своје властите хисторије“.

Тежиште је, дакле, било на том „обогаћеном“ – односно прекројеном – памћењу. 

Крлежа је добио carte blanche да по франковачко-комунистичком калупу напише нову историју Југославије. Неуротични, кукавични пургер користио је цензорско право грохотно, са насладом и пакошћу.

Преко Лексикографског завода и Енциклопедије извршено је систематско идеолошко превредновање српске историје и културе. [2] Одлучивали су шта је напредно, југословенско и социјалистичко. У редакцији су седели хрватски франковци, усташки и полуусташки интелектуалци, антисрби и Титови „Југословени“. Главни уредник био је Мате Ујевић, дужносник НДХ и уредник Павелићеве Хрватске енциклопедије. Крлежа је после осмогодишње робије довео и Савића Марковића Штедимлију, Павелићевог најближег сарадника и творца Хрватске православне цркве, да преузме црногорски реферат. [3]

Михаило Лалић сећа се како је Крлежа разјурио црногорску редакцију да би радио шта хоће – малверзације од прећуткивања до фалсификата. Са Србима је поступао још горе. Од вођа Првог српског устанка у Енциклопедију је уврштен само Карађорђе; осталима Крлежа и усташка клика око њега нису признали никакву историјску вредност.

Стварање Енциклопедије схватао је лично, искаљујући ниске афекте. Незадовољан текстом о Црњанском, тражио је да се скрати за половину – „а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели“. Тако је усташки уредник Хрватске енциклопедије из НДХ добио да се „забаља“ са текстом о највећем српском писцу 20. века. Док је Светислав Стефановић стрељан као комесар СКЗ, Ујевић је награђен.То је био културни образац титоистичке Југославије: франковачко-усташки континуитет под маском социјализма.

 

Пургерски скрибоман: Крлежа о српским писцима и историји 

Дуга је листа Крлежиних фалсификата, превредновања и прећуткивања српске књижевне и историјске баштине.

Његош му је „преувеличан пјесник, са сувише фолклора и расног и националистичког мистифицирања“. Алекса Шантић „кратковиди провинцијски трговачки помоћник и интелектуална сиротиња“. Дучић „покојник, већ потамнео“. Исидора Секулић „пуњена птица и ништа друго“. Црњански је „служио својим пером најреакционарнијим, па ако хоћете и фашистичким снагама“. Јован Скерлић „највећи српски гузолизац“, крив за србијанске предрасуде о пречанима. Драгиша Васић паланачки лик, а београдски интелектуалци национално оријентисани имају „четвороножну памет“.

О Андрићу низ срамних изјава: „Да није било Нобела Андрић би био мали, непознат писац. По свом дјелу био је стопроцентни нихилист. Био је Стојадиновићев човјек, амбасадор код Хитлера (Зашто се то прешућује?)“ или „служио је до последњег дана монархији и посљедњи посао на коме је радио био је пакт са Хитлером... Преда мном је дрхтао као жаба пред змијом, у страху да га у једном часу не дохватим.“

Кад је Андрић преко Богдановића поручио да се не уноси у Енциклопедију Југославије податак о хрватском пореклу, Крлежа је одговорио:

„Поздрави Иву Андрића у моје име, веома срдачно, и поручи му, ако можеш, да му ја јебем хрватску мајку, брисат ћу да је хрватског поријекла.“

На стопедесетогодишњицу Првог српског устанка, која је имала државни капацитет, новопечени члан Српске академије Крлежа пише:

„Све је у покрету: шуме, збјегови, номадски начин живота, хајдучија, куга, смрт, огањ и криминал на све стране. Српски је устанак прогресивни сигнал за уједињење наших народа до којега је дошло тек данас, када се по Титом антиципира развој наше цивилизације за читаво стољеће.“ 

Дакле, Први српски устанак је метеж и карамлучина – само сигнал да долази Тито, који ће тек сада ујединити народе (1918. је била пијана новембарска ноћ) и антиципирати нову цивилизацију. 

Ето у каквом духовном озрачју стварана је Крлежина Енциклопедија Југославије.

Исто озрачје владало је и 1967, када је Крлежа дошао на Пленум Друштва књижевника Хрватске и сео у други ред – али нико се није усудио да седне испред њега. Његово изјашњавање за Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика остали су схватили као охрабрење. Нико није био против. Број институција које су се сагласиле брзо је порастао на осамнаест. Партија је Декларацију оценила шовинистичком; Крлежа је дао оставку у ЦК СК Хрватске, Хољевац је смењен, Туђман избачен из партије. Али Тито је Крлежу позвао на пријатељски разговор – док су у Загребу остали обасипани пријекорима.

Тако је Крлежа, неприкосновени културтрегер, подржао хрватски лингвистички национализам – а остао Титов миљеник.

 

1966–1980. – врхунац моћи 

Врло брзо Крлежа се уселио као паразит у дробини југославенског Сатурна. Више није ударао громове по шутљивој малограђанској већини која живи лојално, вјерно, субалтерно у трајној покорности nach oben.

Од 1966, из раскошне виле на Гвозду 23 (у коју се уселио 1952), арбитрирао је о свим важнијим питањима југословенске литературе и културе. Позиционирао се као живи симбол титоистичко-франковачке доминације. Крлежин култ био је недодирљив; он сам на врхунцу књижевне славе, партијске и друштвене моћи.

Нихилист који је крављом балегом егалитаристички замазао српску и хрватску историју, па и целу европску повест, имао је разумевања само за сићушни исечак у коме је слављен као неповредива величина, чувана најстрожом комунистичком стражом. Нема бола ближњих јачег од атеистичких таштина које стављају знак једнакости између себе и идеологије, себе и државе, себе и диктатора.

Није био једини: многи су се борили за равноправност, а живели као племићи. Крлежа је имао признат партијски стаж од оснивања КП, а живео попут грофа – вила, послуга, возач, стилски намештај, летовања и зимовања на најскупљим местима о трошку народа за чију је једнакост наводно ратовао.

Урбана легенда каже да је Тин Ујевић позвонио на вратима виле. Крлежа је отворио у свиленом шлафроку: „О, извините, Ви сте Глембај, а ја тражим пролетера Крлежу“, рекао је Тин.

А 1969, када је већ живео у „замјетној цивилизацији“ – банкарској кући с предивним вртом, љубећи руке дамама – Крлежа је написао: 

„Уобичајило се данас да се о ликовима из трилогије »Господа Глембајеви« говори као о нитковима, о злочинцима, о блудницама, а ја сам се усудио већ давно скромно примијетити: да смо којом срећом имали нашу грађанску класу на висини ове тако »одизоне глембајевштине« наслиједили бисмо били једну замјетну цивилизацију, што на жалост није случај.“ 

Тада му грађанска класа више није била зазорна као у младости, када је био бунтован.

На том врхунцу, само једна ствар му је недостајала да его буде потпуно утољено: Нобелова награда, коју је чекао двадесет пута узалуд.

Nobelopathia krležiana: Нарцистички бес и самољубље

[Прогноза:
„Пацијент ће до краја живота веровати да је геније,
а свет ће веровати да је мртав.
Оба ће бити у праву.“] 

Шездесетих година Крлежа је гомилао награде: Његошеву за роман „Заставе“ (где је промовисао албански сепаратизам и сахранио Југославију), НИН-ову, Назорову за животно дело, Хердерову. Добио је и партијска одликовања – Орден братства и јединства, Југословенске звезде, Јунака социјалистичког рада. Дела су му преведена на чешки, пољски, француски, мађарски; у Аустрији су изашла сабрана издања.

Али све то је за њега било мизерно. Само Нобелова награда могла је утолити његов прождрљиви его.

Фриц је номинован двадесет пута – и двадесет пута одбијен.

Нормалан човек би после трећег „не“ посумњао у себе. Али не Фриц: сваки шамар га је чинио надменијим, затрованијим пизмом. То је класични нарцистички бес – пројекција мржње на свет да би се заштитио его.

Уместо саморефлексије, окренуо се освети: ако му не дају Нобела, узеће он Србима књижевност и историју. Тако је од тих одбијања настала Енциклопедија Југославије – споменик увређене сујете. Сладострасно је „разобличавао“ Андрића као „малог, непознатог писца“, али кад је Андрић 1961. добио Нобела, Крлежа је ћутао. Апсолутна тишина. Ни честитка, ни чланак. Цела Југославија је експлодирала од радости – Меша, Црњански, Давичо, чак и Андрићеви непријатељи. Само Фриц ништа. То није био понос, већ дестилисан пургерски јал: „Требало је ја.“ То је био шамар који није преживео. Није умро 1981. – умро је 26. октобра 1961. у 15:47, кад је чуо вест из Стокхолма.

Ово самољубље није површно; то је патолошки комплекс који покреће све. Крлежа је себе видео као пророка, превише великог за свет. То се види у односу према Јанку Полићу Камову [4], „хрватском протоавангардисти“ чије се дело рефлектује у Крлежиним најбољим радовима („Ходорлахомор Велики“, „Господа Глембајеви“, „На рубу памети“). Камова није порицао – неутралисао га је ћутањем, као да авангарда почиње тек са њим. Али се враћао Камову да га преради, да „боље“ напише – класичан нарцистички образац: гради грандиозност да компензује ништавило. [5]

Једна анегдота из 1960-их: Супруга Ранка Маринковића дошла је код Крлеже у вилу на Гвозду, молећи за интервенцију. Фриц је узео Маринковићеву књигу, прелистао је – и бацио у смеће: „Мене да читаш! Не њега. Он је мали писац, ја сам велики.“ Жена је изашла у сузама. То није сујета – то је нарцистички терор. Крлежа није трпео никога поред себе: кад је Црњански објавио „Сеобе II“, рекао је „То је мој стил, само лошије.“ Кад је неко хвалио другог писца: „Да, али ја сам ипак ја.“ 

То је Фриц у чистој форми: „Или ја, или нико.“ Зато је био Крлежа. И зато монструм.

 

Крај Енциклопедије – у славу франковштине 

Енциклопедија Југославије доживела је природну судбину какву јој је Крлежа и сам припремио. Почетком деведесетих, у првим данима хрватске независности, 40.000 тек одштампаних примерака ћириличког издања камионима је послато у резалиште на млевење. То је било у духу Туђманових упутстава да се униште све књиге штампане „српским“ писмом. Укупно је тада уништено 2,8 милиона српских и других непожељних књига – 13,8% целокупног књижног фонда Хрватске. Највећи књигоцид у Европи после Хитлеровог, извршен пред очима Европе која је исту Хрватску мирне душе примила у породицу „заједничких западних вредности“.

 

Крлежа: отац обеју Србија

Крлежина опорука гласи: фашизам у српском грбу. 

„Што србијански сељак има од политике коју Србија с грађанском класом води од године 1903: Што је он профитирао од тога што су с пријестоља збачени и заклани Обреновићи и што су дошли Карађорђевићи као династија, што су узели руски курс, што су с руским курсом отишли у рат против Аустрије, што су Аустрију „они побиједили“, „они ујединили“ Југославију и што је Југославија пропала, што је имао од свега тога србијански сељак? Остао је тамо гдје је и био. И коначно су га клали као овцу. И лутао је за тим и не знам све каквим својим митовима. Узнемирио је око себе све своје суграђане и народе. И то је његова судбина… Што је то? Каква је то српска држава – Само Србин Србина спасава – фашизам.“

– Мирослав Крлежа (1980) 

Иако је Крлежа био један од првих ревизиониста усташког геноцида (још 1964. тврдио је да је у Јасеновцу убијено 40-60.000 Срба), данас га у Београду славе и организују афирмативне скупове. Идолопоклоника има све више – процес супротан ономе у Хрватској.  Један из најмлађе генерације, неки ватрени Krležodulus singidunensis, Fritzanus minor, сматра из своје високе позиције communistarum stultus krležianus,  да “ко не воли Крежу, тај је homo stultus”! 

Друга Србија, која је поунутрила титоистичку србофобију, не би постојала без крлежијанске србофобије. Јосип Ваништа сећа се Крлежине реченице: „Тито је Србима узео Косово и то је једна од највећих ствари које је урадио.“ То је данас главни програм другосрбијанштине – борба да се Срби заувек одрекну Косова и Метохије.

„Из свега што је Крлежа написао, ја не могу да помислим да би он икад помислио да Аустријанци, Мађари или Италијани могу Хрватима, ако хоћеш и као народ, бити ближи од Срба.“

                                                                                           - Мухарем Базуљ

„Тог тренутка је он био са једном за мене негативном струјом, која је била сувише националистичка. Али он је ту опасност од хегемоније српске, од хегемоније Београда, он је то уочио и пре рата, без обзира на то колико је волео Београд и колико је волео своје истомишљенике у Београду.“ 

                                                                                            - Јован Ћирилов

“Крлежа је један монструм величине и било какво поређење, мене лично с њим, сматрам неукусним, са своје стране”

                                                                                                - Данило Киш

Парадокс је управо у односу према Крлежи: „две Србије“ – ригидно "национали-стичка"  – „прва“ и ултимативно „грађанска“  – „друга“ – заправо су у корењу повезане истим крлежијанским жилицама. Фундамент им је исти, сокови истог састава.

Модерни аутошовинизам шири је од једног друштвеног скупа; прелива се, мења тон, али не губи отровност антинационалног витриола.Тако је Фриц, двадесет пута одбијени нобеловац, на крају ипак добио награду: да га славе и крлежодули и крлежокласти – једни без мозга, други без части. [6]

Већина и без једног и без другог.

Закључак о Мирославу Крлежи – Фритзу 

„Gebelsovski hudobuhač i rajhski krmožder od kulture,

gori od Kerempuha kad mu se đavo v špiritu prikaže,

a Fritzu bi se i sam sotona poklonil od stida.“

 

Крлежин шешир, као најдрагоценију реликвију, чува Раде Шербеџија. Београд је чувао Данила Шербеџију, оца Радовог, шефа Удбе у Винковцима и избеглицу из Хрватске.

-----

[1] Енциклопедија Југославије
https://sn.rs/2599l

[2]  По свом карактеру и намери ЈЛЗ неодољиво асоцира на "Земаљски музеј Босне и Херцеговине" у доба владавине Бењамина Калаја, само дигнут на далеко вишу разину.
И даље: Енциклопедија Југославије се и кадровски и идеолошки чврсто ослања на "Хрватску енциклопедију" која је почела да излази уочи рата у Бановини Хрватској и даљ у НДХ.

[3]  Такви Крлежини поступци изазвали су противљење догматских кругова па је у листу Напријед већ 11. IV. 1952. објављен анонимни напад на Крлежу и његове сураднике:

»У ,Борби‘ од 9. априла 1952. године с радошћу сам прочитао уводник о Енциклопедији Југославије као и о раду Лексикографског завода ФНРЈ. То ме је потакло да овд‌је изнесем податке о неким људима који данас раде у Лексикографском заводу ФНРЈ, а који по мом мишљењу не би могли имати мјесто у тако значајној установи.

Др Круно Крстић познат је прије рата као франковац. Творац је усташког рјечника и ,д‌јела‘ Разлике хрватског и српског језика. За вријеме рата сурађивао је у усташким листовима. Као асистент на Филозофском факултету био је сурадник Хрватске енциклопедије (издаване за НДХ).

Јое Матошић, познати франковачки новинар и уредник ,Данице‘ а касније и ,Хрватског борца‘. За вријеме окупације истицао се писањем у корист усташа.

Др Младен Јироушек био је савјетник у усташком министарству вањских послова као повјерљива усташка личност. На изложби ,Загреб у НОБ-у‘ могла се вид‌јети фотографија на којој се налази заједно са Павелићем и вон Kascheom приликом потписивања неког уговора.

Проф. Фране Сентинела за вријеме НДХ радио је на једном талијанском универзитету. У љету 1951. године изишао је из затвора и одмах је дошао у Лексикографски завод.

М. Марушевски је био усташки новинар. Сурађивао је у ,Спремности‘ и другим листовима под именом ‚Michel де М-у‘.

У библиографском од‌јелу као вањски сурадник ради Цвите Шкарпа, клерофашистички пјесник. У ,Спремности‘ му је објављена пјесма Поглавнику.«

https://krlezijana.lzmk.hr/clanak/enciklopedizam

[4]  Полић Камов, Јанко
https://www.enciklopedija.hr/clanak/polic-kamov-janko

[5] Татјана Ступин Лукашевић КАМОВ, ЧЕРИНА И КРЛЕЖА
https://hrcak.srce.hr/file/154332

[6] Сања Никчевић Мит о Крлежи: КРЛЕЖОДУЛИ И КРЛЕЖОКЛАСТИ
ИЛИ РАТ ОКО ЛИКА И ДЈЕЛА МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ
https://www.matica.hr/media/knjige/mit-o-krlezi-1161/pdf/krlezoduli-i-krlezoklasti-ili-rat-oko-lika-i-djela-miroslava-krleze.pdf