ХУЛИГАНИ - ИЗМЕЂУ МАКЉАЖЕ И РАТА

Леп поздрав са Плавог Јадрана

 

„Историја распада Југославије, у бесу мржње и рата, у славу богова етничког национализма и предмодерног милитаризма, може се описати и као прича о еволуцији насиља у југословенском спорту, посебно међу фудбалским навијачима-хулиганима, и постепеном преношењу тог насиља, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, на терен међуетничких сукоба и "великонационалне" политике и, одатле, на бојно поље. То је прича о тобожњем супротстављању спортских новинара "дивљању национализма" међу навијачима, о посвећењу фудбалског клуба Црвена звезда у улози једног од најважнијих симбола "српства", о "самоорганизовању" навијача тог клуба у скупину под именом Делије и, затим, о њиховом претварању у војнике-добровољце и слању у рат. То је још недовршена прича, али се један од њених могућних завршетака назире: победа хулиганских племена и оснивање новог вандалско-ратничког племства.“

Овако свој давнашњи есеј „Фудбал, хулигани и рат“ започиње угледни другосрбијански општи књижевнист, романист, етнолог, антрополог, honoris causa и какократа Иван Чоловић.

Покушали смо наћи неку везу Ивана Чоловића са фудбалом, али нема је. Он се бави „социолошким феноменом“ националстичких фудбалских навијача у Срба, као какав гуру који је посĕдео међу навијачима. И, невероватно је упоран у томе.

За њим исте тезе неуморно понављају као папагаји многи други.

Тако ће honoris causa Иван Чоловић све објаснити о фашизму навијача Црвене Звезде под командом Аркановом. Али, док је тај исти Аркан био „пуцач“ Станета Доланца, наш врло алергични на фашизам (иначе, за неупућене, Стане Доланц је био фашиста у доба своје продужене адолесценције) Иван наивно се бавио „Етнолингвистичким проучавањем паралитературе“ и сличним необично важним питањима. И, знатно важније, организовани национализам Звездиних навијача касни деценијама за хрватским национал-шовинистима, но о томе касније.

Отворено још ваља поставити питање како се наш етнолог и антрополог Чоловић у својим најпотентнијим истраживачким годинама није забавио заиста интригантним питање фудбалског силеџијства у Словенаца? Ево примерног повода: Петар Лончаревић – Лала, повремени репрезентативац из доба „Монтевидеа“, касније је живео у Словенији. На једној утакмици у Љубљани 1978., дакле наших бива најсретнијих година, у нашој „најцивилизованијој републици“, навијачи звани „Зелени змајчеки“ су га на стадиону Бежиград junaški & moški умлатили мочугама, иако се радило о човеку од седамдесет година. После седамнаест дана коме, преминуо је. И, тајац, ради чувања bratstvа и enotnosti!!!

***

Паралела са случајем несретног Татона се просто намеће – трагедија Петра Лончаревића је заташкана, нико није истраживао политичку позадину случаја, поготово нико није бацао чини на читав словеначки народ због расизма.

Не улазећи у све детаље „случаја Татон“ који је букачким спиновањем дигнут на разину коначног доказа српског фашистичког дивљаштва, рећи ћемо да ипак има народа који није с ума сишао. Глас тог здраворазумског дела народа се слабо чује, па га управо због тога цитирамо:

„Једна ствар која је мени посебно сметала у целој оној кампањи “Сви смо ми Татон” је чињеница да је опет на делу било “О мртвима све најбоље”. Зашто то кажем? Зашто ја никад нисам била од тих “Сви смо ми Татон”? Зато што ја НИСАМ хулиган! Оно што се суптилно изостављало из свих прича у којима се помињало “убиство” навијача је податак да Брис Татон уопште није био невинашце. Иако је овде представљан као обичан навијач, присталица француског прволигаша, они који су мало боље радили свој посао – а за то је требало само укуцати његово име у један од претраживача – могли су да наиђу на податак да је Татон био вођа навијача који је имао забрану уласка на неке стадионе /нап: у Француској и Белгији/. Забрану уласка сигурно није добио јер је мирно седео и навијао “длановима и грлом”. Сви знамо због чега се издаје забрана уласка. Момак је био хулиган, и то треба рећи.

Да не причамо о томе да су њих /нап: виновнике напада на Татона/ за “убиство” једног Француза осудили на 240 година, док су у исто време групу Шиптара за убиство 80 Срба осудили на 101 годину. Тако је испало да животи 80 Срба немају ни пола вредност и једног хулигана. Где је правда била у тренутку кад су доношене пресуде вероватно ни она не зна.“

Пазите, овде није однос казне 100:1 као у време пристојних нациста, већ 240:1,26.

Овај „феномен“ истичемо да би се видело колике су размере, силина и ефекти политичких и медијских притисака на судство. Ово искуство би могли применити и на полу-покојни Хашки трибунал, па да замислимо како би се правда делила без притиска 240:1,26.

Али, гори морални суноврат је другосрбијанско вриштање „Сви смо ми Татон!“ С обзиром да се радило о познатом хулигану у европским размерама, вриштачи су могли да се гласају и са „Сви смо ми Мутави“,  јер је исти покојник рушио Сава-малу па после био обезбеђење „Паткарима“.

***
 
Са естетско-визуелног становиштва, тешко је уочити разлику у навијачким макљажама. Крупне разлике постоје у позадини сукоба. У мотивацији, организаторима, детонаторима. Најгрубља подела би могла бити на навијачке макљаже, политичко-навијачке туче и криминалне обрачуне.

Навијачке макљаже су искрене. Из њих избија љубав према клубу. Као и све друго што је напредно, нама је овај цивилизацијски навијачки дискурс стигао са Запада, додуше са скоро па век закашњења. Енглеско хулиганство је посебно поучно. Оне не познаје полне, сексуалне ни узрасне разлике. Тако сам једном приликом нашао и цитат полицијског извештаја да је у локалну полицијску постају приведена госпођа од 83 године, јер је на фудбалској утакмици у алкохолисаном стању амрелом напала противничку навијачку групу.

Овде је разлика у количини проливене крви. Да постојимо још 1000 година (мада, мрка капа) не можемо постићи по том критеријуму европске стандарде, залуд мере Маргарет Тачер.

Мафијаши се међусобно обрачунавају костимирани као навијачи, под клупским заставама, на стадионима и око стадиона и све личи на фудбалске фанатизоване хулигане, али они са навијањем немају никакве везе. Нигде у свету се „навијачке“ групе истог клуба тако крвнички и тако дуготрајно не истребљују као српском престоном граду; и нигде у свету вође навијача не мењају клупске стране у прелазним роковима са читавим буљуцима својих до смрти оданих ретарда. Они су повезани са државним и политичким структурама Србије и земаља у окружењу, Црне Горе особито, тајним службама, полицијом и пословним партнерима са Косова и шире. За узврат, ради мира у држави држе под контролом навијачке масе.

 

Остају политички снажно осенчени навијачки немири, који јесу били политичко оружје и пред-ратни игрокази.

***
 
Најпре, овде морамо размотрити феномен „социјалистичког хулиганства“ развијаног у ФНРЈ и СФРЈ.

Када се говори о реду и миру у Титовој Југославији, обавезно се помиње извесна чаробна клупа у парку где си могао спавати а да те нико не дира. Немамо ми ништа против да српски југоносталгичари скупе паре и подигну у Сплиту или Шибенику споменик фамозној клупи на којој су толики мирно спавали, па да и сада могу одморити када иду у своје носталгичне туристичке походе. Али, наше је да опоменемо да су ти пасторални прикази ондашњег безбедносног стања обични митови. Права је истина да су навијачки обрачуни били чести и масовни у та доба, и да су се најдраматичнији и по броју активних учесника најбројнији окршаји догађали у СФРЈ, па су често превазилазили слична догађања из најновијег историјског пост-октобарског циклуса.

Скоро у целини, ове окршаје можемо сврстати у племенске ратове, будући да се у већини случајева радило о још недефинсаним навијачким групама без карактеристичне строге командне хијерархије.

Навијачки сукоби на нашим стадионима датирају од шездесетих година прошлог века и коинцидирају са појавом феномена гостујућих навијача. Некада није било сектора за симпатизере гостујуће екипе, већ су сви били измешани на трибинама, па не чуди што је често било песничења између неистомишљеника. Посебно наелектрисани били су мечеви велике четворке, или када би један од њих гостовао у другим градовима. Неретко су кола са БГ таблицама превртана у море на сплитској риви. Гостовања београдских клубова у Винковцима обично су прерастала у уличне ратове, баш као и окршаји у Максимирској шуми у Загребу. Јавност се ипак први пут озбиљније позабавила понашањем фудбалских навијача након што су Гробари демолирали воз и сукобили се са специјалцима на станици у Шиду 1984. године, на путу за Сарајево. Због све чешћих навијачких окршаја, полиција почетком осамдесетих забрањује навијачима да носе заставе на моткама. Организовањем навијачких група у СФРЈ половином осамдесетих ескалира насиље на нашим стадионима. Сваког викенда било је и по пет високоризичних утакмица. Не смеју се заборавити ни навијачи тада мањих клубова, пре свих Рада, који су имали малу, али одабрану екипу, и њихова чувена туча са Бед Блу Бојсима у Загребу. Осврнућемо се само на најзанимљивије и најжешће окршаје.

-У пролеће 1972. године титоградска Будућност играла је против Спартака у Суботици. Како се после Другог светског рата у Војводину доселио велики број Црногораца,тако је из Равног Села, Бачког Доброг Поља, Врбаса, Црвенке, Ловћенца... ка Суботици кренуо велики број навијача гостујућег тима. По доласку у град пијани Црногорци потукли су се са локалним становништвом. Утакмица је у једном моменту морала да буде прекинута посто су навијачи Будућности водећи погодак своје екипе прославили улетањем у терен и пуцањем из ватреног оружја у ваздух. Делегати утакмице захтевали су да милиција разоружа све на трибинама да би меч био настављен у миру. Црногорци су у почетку одбили да предају свијетло оружје “без борбе”, али су ипак “капитулирали” када им је главни инспектор обећао враћање наоружања по завршетку утакмице.

-У мају 1983. године поново су Црногорци били на сцени. Сутјеска је играла одлучујућу утакмицу за улазак у Прву лигу против Дубочице. Никшићани су са десет аутобуса допутовали у Лесковац вече пре утакмице. Запосели су градску кафану наливајући се у њој све док сутрадан нису кренули на утакмицу. На стадион су провалили на силу не плативши улазнице, а потом су се инциденти ређали како на траци: Сутјеска прва постиже гол, пијани Никшићани улећу у терен наоружани заставама на моткама, које ће касније користити у тучи. Све време током меча гађали су домаће навијаче и играче пивским флашама и каменицама а, када је утакмица завршена, лумповање је настављено у граду. Цео Лесковац изашао је на улице да се обрачуна са насилним гостима који су себи крчили пут пуцајући из пиштоља у ваздух. Било је на десетине разбијених глава, полупаних носева, избијених зуба.

-3.5.1986. После утакмице два македонска тима навијачи скопског Вардара насрнули су на експедицију са играчима и навијачима Победе из Прилепа. Када се све смирило, вођа пута прилепске екипе је изјавио:”У једном тренутку помислио сам да ће нас све искасапити и поубијати. Били су наоружани металним шипкама, ланцима, ножевима, чак и милицијским пендрецима. Нападали су нас са свих страна. Помислио сам да може да се догоди најгоре, па сам морао да извадим службени пиштољ.”

-12.5.1987. Судија Бељин из Панчева морао је да прекине друголигашку фудбалску утакмицу између Пелистера из Битоља и Трепче из Титове Митровице, пошто су домаћи навијачи гађали противничког голмана ножевима.

-4.12.1988. Ријека-Хајдук. Прволигашка утакмица тимова са хрватског Јадрана увек је важила за дерби меч. Сплитска Торцида пробила је огради и тако преко централне трибуне кренула ка Армади, групи домаћих навијача. У првом налету чувари реда успели су да их обуздају угуравши их пендрецима назад у њихов сектор. Почетак другог полувремена је због нереда на трибинама каснио десетак минута а, када се све наизглед примирило, обе навијачке групе приредиле су бакљаду. Торцида је осим мноштва бакљи активирала и неколико ракета. Једна је погодила у руку човека на главној трибини па је изнесен са стадиона са тешким преломом руке, а у следећем моменту друга ракета погодила је једног фоторепортера у главу. Несрећни човек имао је среће пошто је био погођен у браду и део образа, па је преживео.

Политика је, међутим у фудбалско навијање уведена знатно раније, са загребачког Свеучилишта, преко прве војно организоване навијачке групе – Хајдукове „Торциде“.

***
„Торцида“ је вјероватно и најстарија навијачка група у некадашњој Југославији, а врло вјероватно и на простору Европе. Према подацима формирани су још 1950. године чиме су стекли звање пионира организованог навијања на просторима Старог континента. Најстарију навијачку скупину у Еуропи основали су сплитски студенти из Загреба прије утакмице са Црвеном звездом, далеке 1950. године.

Иницијалну језгру те скупине чинило је113 студената и других младих људи већином Далматинаца, али је међу њима било и навијача Хајдука и из других крајева земље. У сурадњи са Свеучилишним комитетом Народне омладине Загреба та скупина организирала је екскурзију неколико тисућа студената и других навијача Хајдука из тог града на дерби у Сплит. Посљедњи од неколико од неколико навијачких влакова пристиглих рано ујутро 29. листопада 1950. на сплитски колодвор дочекала је свирка лимене глазбе ЈРМ. Град је био на ногама, нестрпљиво очекујући почетак утакмице. Већа скупина навијача отишла је у саму зору пред хотел гдје су одсјели играчи “Црвене звезде”, изазивајући велику буку сиренама, трубама, звонима и другим помагалима. Звона су према исказима свједока, потјецала из богомоља, одакле су узимана “на реверс”. Сљедећих неколико дана објављено је, на особну интервенцију Милована Ђиласа, у београдском тиску неколико текстова у којима је осуђено понашање Торциде и навијача Хајдука у вези с том утакмицом. У коментару “Тако не треба навијати” објављеном у Борби 1. студеног 1950. пише како су “припадници ове групе уносили у навијање толико разуларености, да се оно на моменте претворило у некултурне и непристојне испаде који би могли ако се одмах у зачетку не спријече, распирити мржњу између клубова”. Ти текстови изазвали су полемику у јавности. Тако је руководство “Хајдука” у свом приопћењу даном у вези с тим нападима истакнуло: “На утакмици у Сплиту први пут је једна група симпатизера хајдука која се назвала Торцида организирано наступилан са бодрењем. То је јединствен примјер у нас и био је примљен са симпатијама и од ширег круга сплитске публике. И ми смо поздравили та настојања наших пријатеља увјерени да удружени симпатизери могу више користити једној момчади и међусобно се правилно одгајати”. Управа Хајдука ипак је изразила становиту сумњу у вези с избором имена Торцида. Према исказу тадашњег потпредсједника Хајдука и секретара градског комитета КПХ Сплита Јуре Билића, у то диба свемоћни Милован Ђилас позвао је с тим у вези Извршни одбор ЦК КПХ и “тражио да се случај испита”.(Реић, 1989). С том задаћом основана је трочлана партијска комисија. Епилог: Јуре Билић и тадашњи предсједник Хајдука Анте Јурјевић Баја партијски су кажњени укором и опоменом; капетан Хајдука Фране Матошић је због (узајамног) кошкања и ударања с играчем Звезде Бранком Станковићем искључен из Комунистичке партије; неки припадници Торциде су притворени и против њих је покренут поступак, итд. А сам Вјенцеслав Жувела је не само искључен из КПЈ него и осуђен и на три године затвора, да би одлуком Вишег суда казна била смањена на три мјесеца. Жувела свједочи како је, уз остало,био оптужен да је, против других студената, на реверу носио значку Торциде на којој је уз “Т” стајало и слово “Х”, што је од партијске комисије и органа гоњења било протумачено као “Хрватска Торцида”, премда се заправо радило о истицању почетног слова имена клуба за којег су он и његови пријатељи на тој утакмици организирано навијали.

Торцида се већ на почетку дјеловања нашла у озбиљном сукобу са комунистичком влашћу /нап: не губимо из вида – „Хајдук“ је Титовом вољом једини предратни клуб који нова власт није ликвидирала „због заслуга за НОБ“/, ипак, упркос забрани, навијачи сплитских „билих“ су наставили да подржавају клуб.

Торцида се прва „прославила“  честим хулиганским испадима, већ шездесетих година су претукли судију на мечу са Сарајевом.

Тијеком 70-тих почиње се с тзв. јужњачким навијањем који укључује марширање градом прије сусрета те истицање клупских застава. Насиља, која су кулминирала 80-тих година клањем пјетла прије сусрета с Tottenhamom, те бацањем сузавца за вријеме сусрета с Marseilleom због чега је Хајдук избачен из еуропских натјецања. У рујну 1990. године при водству Партизана 2:0 на Пољуду навијачи су улетјели на терен, растјерали играче, скинули тробојницу с јарбола те је запалили. За Торцидаше и дан данас тај дан представља дефинитиван крај Југославије.

 

Драстичан примјер ексцесног понашања збио се 23. рујна 1970. у Сплиту, након прекида утакмице “Хајдук”- “Београд” при резултату 2:2, изазвана у 52. минути бацањем неког предмета на суца Павла Ристића из Београда. Сусрет је регистриран са 3:0 у корист “Београда”, што је изазвало масовне демонстрације у граду, истицање транспарента “НЕ ДАМО РЕПРЕЗЕНТАТИВЦЕ”, “ИСТУПИМО ИЗ ЛИГЕ”, узвикивање политичких слогана (примјерице “ХАЈДУК-ДИНАМО, САВКА-ТРИПАЛО”) те бацање аутомобила с београдским и другим регистрацијама из источних крајева тадашње Југославије паркираних на Риви у море.

Није то био само дан „драстичног ексцеса“ већ дан када су се хрватски навијачи „аутовали“ као дефинисана бојно-политичка формација, јасно усташке оријентације. 

 

Срби су се коначно одлучили да се томе супротставе тек деценију касније. И то је чињенично стање, насупрот аутошовинистичих фалсификата овдашњих бриселских чапраза.

Али, није то све. Усташе су се у Титовој Југославији толико слободно и лагодно осећале, да су се буквално спрдале у вези реакција на усташко насиље које су спроводили. О томе сами сведоче. Вицкасто су измислили „Случај шишмиш“:

Тончи Малетић желио се ваљда наругати с тим па је казао: "Можда је Ристића ударио шимиш". Неки су новинари загуцали из прве и његову изјаву узели здраво за готово и тако је настао "случај шишмиш".

...А што се у ствари догодило открио је и први написао управо Здравко Реић, у то вријеме уредник спортске рубрике у Недјељној Далмацији.

- Кад се Ристић срушио трчао сам са западне трибине видјети што се догађа. Сазнао сам да је судац погођен каменом. Точније комадићем бетона одломљеним од трибине. Казао ми је то Хлевњак јер и он је био погођен. Хлевњак се налазио најближе Ристићу и добро је видио што се догодило. Београдски новинари покушали су из свега исконструирати причу, па су тврдили да је Хлевњак ударио Ристића у главу и то Хајдуковим прстеном што га је добио за освојени куп Југославије 1967. године. Проблем је био што Хлевњак није имао тај прстен јер није судјеловао у освајању Купа. Хајдук је тражио алиби па нису хтјели признати да је нетко с трибина напао суца - присјећа се Реић.

У Хајдуку дуго времена нису жељели признати што се стварно догодило. Кад је Реић написао да је Ристић с трибине погођен каменом у главу забрањем му је улазак у дом Хајдука. Задовољштину је дочекао тек двије године касније кад је главни тајник Хајдука Марко Вушковић на клупској скупштини открио што се стварно догодило, односно потврдио је оно што је Реић написао.

- Догодиле су се велике демонстрације послије те утакмице која је најприје била регистрирана са 0:3. На Риви су у мору завршили аутомобили БГ-таблица. Сјећам се једне слике; гурнули су ауту у море и гледајући како неко вријеме плута површином окупљена гомила је пјевала у то вријеме познати хит Сергија Ендрига "Куд плови овај брод". Било је ту аутомобила београдских власника али и рент-а цара. Тако су једном нашем Американцу на кривом ни дужном бацили ауто у море, са робом и свим стварима...

Иако је утакмица Хајдук - ОФК Београд најприје регистрирана резултатом 0:3 касније је одлука промијењена и остало је 2:2, а "случај шишмиш" касније се извлачио сваки пут кад би Хајдук био уплетен у неки до краја неразјашњени инцидент... 

После толико година Срби су коначно изазвани. И да, дошли су у Загреб.

-13.5.1990. Једна од најчувенијих неодиграних утакмица у историји светског фудбала. Иако није било жртава, обе стране баш овај меч означавају као почетак грађанског рата и крај Југославије. Делије, смештене на доњем нивоу јужне трибине, сат времена пре него што је утакмица требало да почне, срушиле су ограду и провалиле на горњи спрат где су почистиле све пред собом. Са друге стране Динамовци у жељи да прискоче у помоћ својим пребијеним пријатељима, провалили су ограду која их раздваја од атлетске стазе и жестоко су се сукобили са полицијом. Делије, обављеног посла, са своје трибине посматрају тучу “модрих” и “плавих” на центру терена. Своју кунг фу вештину показује фудбалер Динама и млади југословенски репрезентативац Звонимир Бобан који у Брус Ли стилу обара једног “плавог” на земљу. Пошто су делегати одлучили да нема услова да се утакмица одигра, полиција је успела да истера Бад Блу Бојсе са стадиона. На улицама Загреба беснели су нереди. Биланс: сузавац,запаљена и преврнута возила. Шездесетак особа повређено, од чега шест тешко. Једна особа убодена је ножем, друга рањена у бутину из ватреног оружја, трећа задобила прелом кичме…неколико дана касније кружиле су приче да је једна мања екипа Делија отишла у Загреб вече раније. Понели су из Београда регистарске таблице и закачили их на загребачка возила, па су навијачи Динама, не знајући то, демолирали аутомобиле својих суграђана.

Звонимир Бобан постао херој, милицајац Рефик Ахметовић жртва, а Срби агресори.

Како се види, по размерама сукоба ништа страшније него у Сплиту или Лесковцу ономад. Али, био је потребан casus belli Хрватима и бљутави изговори њиховој петој колони у Београду.