ЗДРАВИЦЕ ПИЈАНИХ ХЕРОЈА
.jpg)
I
Алкохол је старији од државе, од епике, од сваког националног мита; он је одвајкада пратећи мотор храбрости и глупости.
Не би Аргонаути повратили Златно руно да Херкул не беше онолика пијандура, каквом га је описао хелениста и литерата Роберт Гревс.
Троја је пала због превише вина. А шта је Тројанцима држало борбени дух до тада историја не помиње.
Отуда, пратећи вински пут хероја, долазимо и до наших јунака.
II
Мотив вина у најстаријој српској епици јавља се много пре Марка Краљевића и пре устаљивања десетерца. У архаичним слојевима усмене поезије, у шеснаестерцима које су бележили Шафарик и Новаковић, вино није знак разузданости већ обредни чин: пије се пред бој, уз здравицу, као паљење крви и учвршћивање завета. Формуле у којима „јунаци пију вино и на здравље наздрављају“ припадају најстаријем језгру епског израза и јављају се као увод у одлуку, сабор или сукоб. То вино није пијанство него узлаз.
Краљевић Марко у тај стари образац улази касније, већ као изграђени, надрегионалан јунак. Он је подједнако присутан у српском, бугарском, албанском па и и грчком усменом предању — као Крал Марко, Марко Кралевич, Krajieviqe Marki — што показује да више није реч о историјској личности, већ о митолошком типу. Марко није постао средишња фигура епике зато што „пије више од других“, већ зато што је у песмама доследно представљен као јунак са унутрашњим етичким отпором: често неуклопив, напрасит, често сумњив, али коначно морално меродаван.
То се јасно види у бугарској народној песми „Вино пият петдесет юнака“, која чува готово чист архаични формуларни почетак. Масовно наздрављање вином, колективна заклетва и тренутак у којем се испоставља да Маркова заклетва „не важи“ — јер се куне у коња и сабљу — нису анегдота, већ правило жанра. Јунак мора да се уједначи са дружином да би му реч била примљена. И ту се, као и у српској традицији, појављује мајка као морални коректив. Тај образац, од Динаре до Родопа, сведочи да је мотив дубоко словенски и пред-националан.
Сродан механизам делује и у албанској епици kângë kreshnikësh, до душе понешто извитоперени. [2] У песми "Четобаша Myjo и Краљевић Марко"[3] где се, дакле, Myjo доводи у везу с Краљевићем Марком, иако je разлика међу њима најмање триста година. Албански певач не мари за време, јер јунаке које опева сматра за митолошка бића, која су за њега пре симбол, него живе личности. У тој песми Мујо и брат му Халил из заседе, сасвим невитешки, пушкама погађају Марка Краљевића те му праве “рупе ко пенџере”. Затим га држе у тамници дванаест година у бедним условима, у “смраду” како се у песми са тихим сеирењем пева. Коначно, Мајка Јевросима долази и на коленима моли Мују да пусти Марка да умре кући, и Мујо јој великодушно испуњава молбу. Три године је требало Марку да му се врати снага. И тада долази до невероватног и нелогичног обрта и детанта, па се Мујо и Марко побратиме, уместо да поделе мегдан јуначки. Прилика је да албански певач очигледни етички конфликт решио дипломатски, те инструисани од вила Мујо и Марко увиђају да су обојица велики јунаци и тако је песник обојици сачувао часно име.
На другој страни стоји заборављена али сачувана песма “Вино пије шездесет јунака” [4]. Ако је у свенародно памћењу сасвим избледело препознавање оригинала у коме Сењанин Иво препливавајући Дунав искушава оданост својих другова и осваја срце лепе крчмарице Роксанде, оно се претопило у кафанску дерт-верзију севдах-Сарајева. Из задимљених механа седамдесетих година прераде ове песме доспеле су на тадашње “носаче звука”, да остану за вечност. Од неколико варијанти текста најинтересантнија је интерпретација Химза Половине[5]. По свом конструкту и духу, то је типични новокомпоновани, рурбанизовани кафански шлагер у коме је Сењанина Ива заменио Пињо-барјактар, најбољи међу пијаним агама, а песничка драма се не одиграва поред таласа плавог Дунава већ тик уз гареж железнице. Но, признати је — основни мотив песме пореклом из епске традиције (јунаци пију вино, девојка их служи, надметање) је сачуван, иако је старог барјактара одавно заменио отправник возова.
У тој трансформацији појављује се још један прастари мотив — девојка која служи, али не припада. Њено „ја не морам вама бити љуба“ јесте модернизовани одјек старе епске фигуре крчмарице: жене која потврђује сабор, али задржава сопствени интегритет.
Тако се два мотива — педесет јунака пред заветом и шездесет јунака око стола — јављају као два краја исте линије. Чаша вина у оба случаја остаје место испитивања припадности: ко заиста стоји у кругу, а ко само глуми. Кафанско није супротно епском; оно је његов последњи, варошки отисак. Многе такве песме нису декаденција, већ последњи живи остаци формула које су вековима прелазиле из епа у свакодневицу.
III
Зашто тајити да су алкохолни дестилати готово судбоносно утицали на исход многих преломних историјских догађаја, који су временом постајали камени темељци националних идентитета многих народа? Усудићу се да упоредим два донекле слична догађаја, две битке; једног великог и једног малог народа.
Прва прича се односи на широм света познату тврђаву Аламо. Битка се званично представља овако:
„Дејвид (Дејви) Крокет ( David (Davy) Crockett; 17. август 1786 – 6. март. 1836.), амерички народни херој, познат као “King of the Wild Frontier” (Краљ дивље границе). Био је ловац (трапер), војник и конгресмен Тенесија где је и рођен, учесник у тексашкој револуцији. Фебруара 1836. пуковник Тревис знао је да је изгубљен – са малобројним војницима био је опкољен снажном мексиканској војском у тврђави Аламо у Тексасу. Одједном се зачула весела свирка гајди. Био је то Дејви Крокет са својим друговима и пушком Бетси, који је дошао да се придружи тексашким борцима. Јунак Дивљег запада, увек са шубаром од ракуновог крзна, кожној блузи и индијанским мокасинама, дочекан је радосним клицањем. О њему се причало да је једном убио 47 медведа за месец дана ловећи их чак и у њиховим јазбинама. Али, 6. марта 1836. Мексиканци су кренули у последњи јуриш (нап. после тринаестодневне опсаде). Дејви Крокет се огорчено борио и пао, изрешетан мецима, заједно са последњим браниоцима Алама.“
О тој бици написано је, веле упознати, око 5000 студија, направљено небројено играних, документарних и цртаних филмова, прича и дечијих цртанки. На бојним заставама писало је „Сети се Аламоа“. Тврђава Аламо је несумљиво чвориште и неприкосновени камен темељац целокупног американског „слободарског националног идентитета“.
У стварности Дејви Крокет је био пропалица у поодмаклој фази алкохолизма. Оштар виски и добру пушку није раздвајао. Вероватно није био сасвим ни свестан, од свог добро распоређеног вискија, где је дошао. Од њега је хероја направила жута штампа коју годину раније. Светлана Слапшак чак тврди да је највећи амерички народни херој имао проблем са сифилисом. Но, знајући за Светланину мужефобичност, ову њену дијагнозу примамо са крајњом резервом.
Противнички командант, каудиљо Санта-Ана, звани “Наполеон са Запада”, коме је право место пре било у оперетама, шепурио се десетак дана око тврђавице, док су бранитељи безнадежно чекали помоћ коју им сународници нису упутили. Онда се догодила битка, која је трајала један сат. Толико је Мексиканцима требало да измасакрирају несретне бранитеље. Још су неко време трагали за онима који су се посакривали. Један од тих беше и Дејви Крокет, кога су извукли из неког подрума.
У војном смислу, битка је била безначајна.
Један амерички блогер је написао да је сва та прича око Аламоа „коњско стајско ђубре“ којим се испира мозак младих Американаца. „Тамо су се борили за слободу и то је све што треба да знаш“ вели песма на крају једног пригодног блок-бастера. Тачка. Големи део човечанства прихвата слободарску формулу делиријум тременса пустолова са тексашког frontier-а, разгаљено бленући у екран одакле их Холивуд преко својих избријаних лепотана и лепотица беспрекорних фризура и у највећим дивљинама, учи историји човечанства. Тако смо се примакли логичком расуђивању да је еволуција човека реверзибилни процес у коме се, бојати се, људи претварају у тексашке трапере. Јер, непобитна је истина да је устав нове Тексташке државе чије је стварање почело код мале тврђаве, озаконио ропство, које је Мексико одавно укинуо. Ни земља није била њихова. И то је „борба за слободу“???
Али, грандиозна америчка индустрија производње славне прошлости урадила је свој посао. Песма из вестерн-филма/серије о Дејвију Крокету The Ballad of Davy Crockett је ушла у амерички народ који је прихватио као део своје усмене традиције.
Рођен је на планинском врху у Тенесију,
у најзеленијој држави земље слободних;
одгајан у шумама, па је познавао свако дрво —
усмртио је медведа кад му је било само три године.
Дејви, Дејви Крокет, краљ дивље границе!
Шта рећи за ону кључну строфу баладе, где се Дејви Крокет хвали да је "убио медведа кад му је било само три године"? То није само Дизнијева хипербола, него чиста америчка "tall tale" – прича која се рађа око ватре, уз чашу оштрог вискија, где се обичан мали дечак претвара у полубога јер, ето, граница тражи хероје веће од живота. У стварности, Крокет је са три године вероватно само пузао по блату Тенесија, јурио пилиће или се крио од оца у таверни; али ко би то певао? Не, боље је да се дете са секиром баци на звера тешку три стотине килограма, па да касније, кад алкохол попусти, то постане симбол америчке дивљине. То је исти трик као код наших јунака: Марко не само да диже Шарца са којим после пије вино, а од дванаест Турака прави двадесет четири – јер у епици, као и код Дизнија, бројка није статистика, него здравица за заједницу. Оба мита рађају се из исте чаше: оне где се глупост преточи у храброст, а дечачки подвиг у национални кодекс. Само што ми Балканци то радимо без цртаних филмова – довољна нам је песма и пар капљица да верујемо у немогуће.
Ова песма је – упркос томе што је постала део поп културе кроз Дизнија – истовремено и америчка народна балада: она се певала и преносила без филмског оквира, верзије се мењају, старе линије остају, и у појединим окружењима она сачињава стварни репертоар традиционалних извођача.
Телевизиска серија (1954–1956) је буквално експлодирала у народу – у првих осам месеци лудила продато је робе са ликом Дејвија Крокета у вредности од 300 милиона долара (капe од куне, пушке, песма на врху листа најслушанијих), деца су полудела, а на врхунцу се продавало по 5000 таквих капа дневно. То је био први велики масовни трговачки подухват за децу преко телевизије, а сам Волт Дизни није очекивао такав успех – касније је признао да га је потпуно изненадио. Утицај је био огроман: обликовао је амерички национални понос педесетих година (родољубље, дух дивље границе, јунаштво), али са гомилом нетачности – прави Крокет није често носио капу од куне, није убио медведа са три године, рођен је у долини, а не на планинском врху. Касније су историчари критиковали серију као кичасту и трговачку, али је ипак оживела интересовање за дух дивље границе. Упоредите то са нашим Балканом: Американци су мит претворили у велику индустрију, а ми свој пустимо да бледи у кафани и песми.
У истој матрици у којој се на Балкану јавља Краљевић Марко, Американци имају Дејвија Крокета. Прва строфа његове баладе већ је довољна да се препозна образац: дете дивљине, „рођено на планинском врху“, одмах смештено у простор који га обликује; одрастање у шуми, познавање сваког стабла, и онај карактеристични подвиг у раном узрасту, истог типа као у нашим песмама — где јунак већ у детињству мора да „разбије меру обичности“. То је исти механизам који је код нас створио Марка: јунак који припада земљи, гори, камену, и који из природе црпи не само снагу него и легитимацију. И Крокет и Марко су фигуре на граници цивилизације: један на „дивљој граници“, други на хришћанско-османској међи. Оба фолклора тако носе исти рефлекс — јунак се рађа тамо где је земља најтврђа, где се човек учи борби пре него што научи да говори.
*
Неке три деценије раније, Срби, мали балкански народ, дигоше устанак против Турака.
Једна од првих битака беше код манастира (намастира) Чокешина, на обронцима Цера. По предању, то је задужбина Милоша Обилића.
Шта шта се то збило око Чокешине? Прва година устанка 1804. У најосновнијем, скупи неки Ножин-Ага или Мула-Ножина коју хиљаду Турака и крене у помоћ опкољеним Турцима у Шапцу и Биограду. Пошто је сазнао да успут нема већих устаничких снага сем пар стотина хајдука код намастира Чокешине крене прво на њих, да их не би остављао за леђима. Код устаника којима је заповедао Јаков Ненадовић настане пометња са вечитим питањем „шта нам је чинити“, јер Турака беше вишеструко више. Ђорђе Ћурчија се залагао за „повлачење“ на шта је Јаков употребио аргумент „да са Турцима бој бити није прљити бабе по мраку“, на шта се Ћурчија наљути и са својом четом оде уз Цер. Јаков одлучи да се утврди у намастиру и ту дочека Турке. Након повлачења Ћурчије, устаника, по тврдњи В. С. Караџића [6], није остало “млого више од двеста“. … „но Недићи (два брата, такође хајдуци, из нахије ваљевске из села Осјечине), и који су сад остали мјесто Ћурчије, и тако се изопијали да готово нијесу виђели један другога, повичу „Ми нијесмо жене да мремо овђе у затвору и да крвљу цркву поганимо, него идемо на мејдан да сретнемо Турке“. Па изађу више намастира те онако пијани сретну Турке (на Лазареву суботу, уочи Цвијети)…“
…И ту се, на брду Џајевац, бише цео дан. Турцима стиже упомоћ још војске. Било их је десетоструко више него Срба. При крају боја, оно што је остало од Србаља, све израњављено беше, нестаде им и џебана а „у ђе којих су пушке биле од млогог пуцања позагоријевале да већ танета нијесу могла ни силазити у њих.“ Онда су се тукли ножевима и пушкама као батинама. До последњег.
Јаков одоцни са појачањем.
Неки извори говоре да је Срба са браћом Недић у боју било више него што пише Вук Ст. Караџић. Бележе да су свештеници опојали 303 погинула. Караџић, опет, пише да је Турака пострадало више од хиљаду. Можда бројеви и нису толико пресудно важни.
Турци јесу битку добили, али дух им беше сломљен. Оно што је од десетковане њихове војске остало разиђе се кућама, а сам Ножин-Ага једва живу главу од својих спасе. Побегне некуд у Босну. Манастир Чокешина би сачуван од паљевине.[7] Убрзо, предаду се и Шабац и Биоград Србима.
Не од препеченице „хвалисави“ Срби, већ немачки историчар Леополд Ранке, битку на Чокешини је назвао „српским Термопилима“ а браћу Недић „српским Леонидама“.
Тако је почело стварање нове српске државе.
Наравно, битка код Чокешине има и свој мало накићени еп [8].
Сто десет година касније поново је Чокешина заливена крвљу. Овај пут у бици са Аустроугарима.
Затим су наступиле деценије Великог Заборава. Намастир је тихо пропадао. Манастирску имовину отеше комунисти.
Онда је дошла сестра Ана. Ни налик костимираном мексичком генералисимусу Санта-Ани, већ тиха православна монахиња. Стрпљиво крену да поправља што је оронуло. И, кажу људи, народ је почео да се враћа својој светињи.
Американци су своје пијанце претворили у мит.
IV
На крају, све се своди на то исто: човек је пун мана, али истрајан. Понекад преувеличавањем снаге и јунаштва олакшава свој мучан земаљски живот. Понекад му треба нешто да му запали крв – било да је то вино пред бој код Чокешине, виски на дивљој међи Аламоа, или обична шљивовица у задимљеној кафани где се још пева о шездесет јунака. Американци од свог пијаног трапера направе беспрекорног хероја за децу. Ми смо своје јунаке, оне који су и пијани држали линију, предали забораву. Али светиња не нестаје: увек се нађе нека сестра Ана да је подигне. И увек се нађе неко да наздрави за то.
Истрајати. Некад и уз помоћ чаше вина или чашице љуте шљивовице.
***
[1]
https://sn.rs/5tzcm
Вино пият петдесет юнака,
вино пият в механи широки,
вино пият вярна клетва дават.
Кой се кълне в брат и в сестра,
кой се кълне в първо си любе, 5
а Марко няма що да кълне,
че се закле в кон и сабя,
а дружина клетва му не хваща,
че кон било кучешка нахрана,
сабя била ковано желязо. 10
Че при майка Марко си отиде,
отиде си, още си запита:
- Що не сини, мале, хем с братец,
хем със мила сестрица?
Събра ми се цялата дружина, 15
а дружина вяра ми не хваща,
че кон било кучешка нахрана,
сабя била ковано желязо!
[2] Драгутин Мићовић
Северноарбанаске и српскохрватске десетерачке јуначке народне песме
https://www.rastko.rs/rastko-al/zbornik1990/dmicovic-pesme.php
[3]
Четобаша Мујо и Краљевић Марко (исечак)
...Мало било, а Краљ се појави,
Обојица пушке опалише,
Два пенџера на њем' направише;
Гле шта ради Соколе Халиле,
Кад завика што га грло носи:
Бор на земљи! беше се срушио,
"Где си сада, Краљевићу Марко,
Попричекај Сокола Халила,"
На њега се мачем окренуо,
Тад завика Четобаша Мујо,
У планини стење се затресе
"О, где си сада, Краљевићу Марко,
Попричекај Четобашу Муја!"
На њега је јуриш учинио,
Маркова се вила разболела,
Марко паде Халилу у руке,
Живог су га браћа заробила,
Допељаше Марка у Удбину,
У тамницу Краља су бацили,
Само хлеба по мало му дају,
Да му стомак никад не напуне,
Протекло је седам годин' дана,
Нико Марка неће да обиђе, '
А кад прође дванаест година,
У Краљу је душа тек остала,
Имао је Марко своју вилу,
Мајци својој по њој поручио,
"Мила мајко, одмах се опреми,
Па ти пођи Четобаши Мују,
Замоли га да ти ме поклони,
Покрај цркве да сахраниш мене!"
Кад је мајка такав сан уснила,
Зором рано на ноге скочила,
На Удбину ка Мују је пошла,
И када је на Удбину стигла,
"Послушај ме, Четобаша Мујо", каже,
"Ево сам ти на конаке пала,
Желим с тобом мало да попричам!"
"Хоџјелден!" Мујо је дочека,
Како ју је добро Мујо дочекао,
Добар јој је измет учинио,
И кад беше сабах освануо,
Устадоше на ноге лагане,
Кафу пију, шећером је сладе,
Тад старица поче да говори:
"Чујеш ли ме, Четобаша Мујо,
Заклињем те самим једним Богом,
Поклони ми Краљевића Марка,
Хоћеш ли ми Краља опростити?
Сан сам снила да је преминуо,
Крај цркве бих Марка сахранила!"
https://www.rastko.rs/rastko-al/prevodi/albanske-junacke_l.php#_Toc3479989
[4]
https://sn.rs/6hus1
Вино пију шездесет јунака,
Вино служи Роксандра девојка;
Којим год је чашу наслужила,
Сваки јој се за грло машио.
Ал' беседи Роксандра девојка: 5
— Ако морам свима слуга бити,
Ја не могу свима љуба бити,
Веће могу једноме јунаку,
Који може Дунав да преплива,
Н' ону страну и на ову страну, 10
Под скулијом и под белим перјем,
И под оном сабљом димишкијом! —
Сви јунаци ником поникоше
И у црну земљу погледаше,
Али ђипи Сењанину Ива, 15
Па загази тог тихог Дунава.
Кад је био насред воде хладне,
Он повика танко, гласовито:
— Хоћу јунак данас да погинем,
Да погинем, да изгубим главу! — 20
Сви јунаци ником поникоше,
Али ђипи Роксандра девојка,
Она диже белу рокљу с кута,
Па распаса свилена појаса,
Па загази тог тихог Дунава, 25
П' она баца свилена појаса:
— Држ’ се Иво за свил'на појаса! —
Ал' беседи Сењанину Иво:
- Врн' се назад Роксандра девојко!
Већ ја нећу јунак да погинем, 30
Да погинем, да изгубим главу,
Већ ја пробам дружиницу моју,
Да ли би ми била у невољи,
У невољи, као у доброј вољи. —
[5]
https://tekstovi.net/2,103,25791.html
Химзо Половина: Вино пију нане аге Сарајлије
Вино пију нане, вино пију нане
аге сарајлије
на Илиџи нане, на Илиџи нане
покрај жељезнице
Служила их нане
служила их нане
сарајка дјевојка
Како којем нане, како којем нане
часу додаваше
сваки јој се нане, сваки јој се нане
за груди хваташе
Проговара нане
проговара нане
сарајка дјевојка
Чујте мене нане
чујте мене нане
аге Сарајлије
Ако морам нане
ако морам нане
вама бити слуга
Ја не морам нане
ја не морам нане
вама бити љуба
Само једном нане
само једном нане
Пињи- барјактару
[6] ВУК СТЕФ. КАРАЏИЋ „ПРВИ И ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК“
„Просвета“ Београд, 1947.
[7] По другим изворима Манастир Чокешину су Турци том приликом ипак похарали и спалили.
[8] Филип Вишњић: Бој на Чокешини“
https://sn.rs/gmy72
Коментари
Постави коментар