КАТАРКЛИЗМА ОПТИМИЗМА (2) - ФУДБАЛ КАО ОГЛЕДАЛО ДУШЕ

Pro memoria: Шест хиљада људи изгубило је животе на градилиштима арена за Светско фудбалско првенство у Катару. Шест хиљада мученика је жртвовано на олтару Бога Луденса. Игре могу да почну! Радуј се господо лепа!
____________________________________________________________________________________

 

Раздрагани Хрвати славе победу Хрватске репрезентације

Све што се догађало на СП у Катару праћено је политичко-емотивним изливима. То затрпавање спорта у главном негативним емоцијама и пакошћу потиснуло је у спорт сасвим други план.

Ако је нешто могло да се извуче као наук из развоја такмичарске ситуације, онда је то сазнање да је национализам - потпуна посвећеност појединца нацији и монолитност нације - један од кључних фактора успеха. У Србији је међутим све постављено наглавачке. Или се показује лажни патриотизам режимлија или нескривени аутошовинизам недовршених Хрвата овдашњих.

СЕФЕРЈОТИЗАМ

Југонасталгичари и еурофанатици су коначно могли да одахну. Поново је отворен простор за партизанске клетве и цивилизаторску пакост. Проф. Милан Ђорђевић, србобрански лефтард кога пратимо као заморче, на свом ФБ налогу је поставио ноторни коментар:

Значи божија је воља што су Срби православци изгубили, или можда нису добри православци и Срби, hm. Тако је то кад немају психолога у тиму, па средњовековно патријархални фудбалски експерти на РТС-у криве и вређају жене, а селектор у складу с православним моралним начелима псује мајку шиптарску противничким играчима.

Ебла вас репрезентација, глупље време нисте могли потрошити од гледања њих и њиховог "родољубља и православља".

Њему, као ни осталим критизерима сличних свјетоназора, наравно ни накрај памети није долазило да смо за време оне, идеалне, њихове, ФНРЈ/СФРЈ, пролазили, уз пар недовршених изузетака, исто или горе на највећим такмичењима, редовно уз велике афере и скандале. Паре су биле вечити узрок падања њиховог социјалистичког морала. И мешање пословично бенастих, некомпетентних и покварених политичара. Дешавало се да се и не пласирамо на највеће такмичење јер скандинавски келнер који је до подне служио у хотелу наше напуване социјалистичке профи-звезде, увече истима забије два комада. У та доба није се могло ни смело међутим нигде чути или прочитати "Ебла вас репрезентација, глупље време нисте могли потрошити од гледања њих и њиховог 'братства-јединства' ". Не, у та доба наш профа је остајао без ноката и горњих и доњих гризући их од нервозе због мртвосања наших ведета по терену.

Не знамо како се у виђење цењеног професора МЂ уклапа прича са Новог Зеланда када је наша млада репрезентација постала шампион света победом над фаворизованим Бразилом. Тада са тимом такође није ишао психолог али јесте духовик, или православни поп како би рекао МЂ.

Уз стрвљење на нашу репрезентацију, посебна пасија је пригодно састављање идеалне репрезентације са простора екс-ЈУ, уз обавезни југоносталгичарски вапај "Какав би ТО тим био!". Опет можемо само са осмехом да узвратимо тим лунатицима надреалистичног сећања да смо имали такве тимове, па се нисмо прославили.

Групна фаза Светског првенства 1982. Иако неки сву кривицу за "неуспех" на овом Мундијалу сваљују на леђа тадашњег селектора Миљанића, треба имати у виду тренутак у коме је популарни Чича преузео репрезентацију, након неуспеха у квалификацијама за СП 1978. и ЕП 1980. Миљан није наследио генерацију европских и светских првака па их упропастио, него једну посусталу и распојасану репрезентацију размажених и извиканих звезда, која је у кратком временском року променила четири селектора, од којих нико није успео да их дотера и утегне. Миљанић је једини успео да се наметне ауторитетом и да чету губитника у кратком временском року претвори у победничку дружину, да освоји квалификациону групу испред будућих првака Италијана и плаве одведе на Мундијал. Тим успехом у јавности су створена нереална очекивања, па су плави у Шпанију испраћени са ореолом фаворита и будућих светских првака, због чега је разочарење након елиминације у групној фази било огромно, а кривица, можда и неправедно сваљена на творца тог успеха.
Да ли је групна фаза Мундијала за ову генерацију била реалан домет и реалан одраз квалитета тешко је рећи. Да је било више спортске правде, да није било оног Соренсеновог измишљеног пенала и договора Шпанаца и Ираца, да смо прошли групну фазу, нико не би могао да предвиди даље домете југословенске репрезентације, да се клади против традиционалног балканског ината. Али утисак је и да је недостајало и мало више срца, залагања, жеље и борбености самих играча, да је у тимском духу и хемији нешто ипак отишло у Хондурас. Састав: Пантелић, Крмпотић, Јовановић, Гудељ, Зајец, Стојковић, Петровић, Шљиво (Шестић), Вујовић, Сушић, Шурјак (Халилхоџић, Пашић).

Да чорба буде гушћа побринули су се Хрвати, елиминишући славни Бразил. Тек ту је дошло до југоносталгичног оргазма уз крик "Свака част комшије!". Типични коментари су нпр. овакви:

Кад пригрлите Богињу ево и нас на улице Београда. Да комшијски успех прославимо. Што да не?

Комшије Хрвати свака Вам част !
И на спортском резултату-полуфинале и на политичком-Шенген. Све најбоље!

Искрене честитке Хрватима на показаној игри и победи! Чему негативни и љубоморни коментари? Људи имају своју државу за коју су се борили и прескочили нас у свему!Свака част хрватским фудбалерима на борбености и победи...

Питање зашто РТС, национални сервис који плаћам, константно не преноси део са извођењем хрватске химне? Је л то вођа наредио? Срам вас бре било!

У вези оргазмичног југоносталгичног крика, на порталу Радија 021 цензурисан је мој коментар:

"Хрватски бранитељи" су уз помоћ наших пријатеља, ако се сећате, урадили још неке ствари током деведесетих, које немају везе са одбраном. А и раније.

Нама очито не смета њихов стил прослава спортских успеха.

Добро, али какав је наш став о нашем спортском радовању?

Елем, 1995., кошаркашка репрезентација тадашње СР Југославије је у Атини освојила првенство Европе. Репрезентација Хрватске је демонстративно напустила своје место на победничком постољу због чега није кажњена, што нама све није сметало, иако је био у питању невиђени неспортски поступак, посебно према нама. Али, ево шта је тадашњи опозициони "Београдски круг", састављен од самих интелектуалних и моралних громада изјавио:

Уз "одлучну ограду од политизације спорта" даље кажу: ""Посебно осуђујемо начин на који се малограђанска радост на београдским улицама извитоперила у националистичко оргијање... Нарочито изјаве појединих играча показују да је Београд у примитивном гесту прославио тријумф југословенских кошаркаша."

Тај став се од тог времена код нас није променио. Дакле: Хрвати имају право да славе као желе, и да омаловажавају и вређају како хоће, њима свака част, а ми смо примитивни малограђани извитоперени у националистичком оргијању.

Изгледа невероватно, али свакачастирани занос југоносталгичара (= недовршених Хрвата) није ни мало спласнуо после убедљивог пораза 0:3 од Аргентине у семи-финалу (нпр. овде, видети коментаре).

Можемо закључити осврт на патолошку југоносталију, који у дубљем слоју открива емотивну блискост србо-комуниста и усташа, изврсним опажањем Тајане Потерјахин:

Да је вама само до фудбала викали бисте браво Мароко а не браво комшије. 

Вама је до Југе, да вас неки воз одвезе тамо до прве слободне клупе.

Али пусти снови, коцкасти славе уз Чавоглаве, кажу Бог и Хрвати, ко није нека пати, не можеш да седиш са нама мали титословенски весељаче.

Ваша југословенска фрустрација, та неузвраћена опсесивна љубав(заправо културни комплекс) онда се враћа овде нама као аутошовинизам и бес према Србији и Србима.

Комплексна ствар. Нема лекар за то.

ЛЕФТАРД-СРБИ УБИВАЈУ ФУДБАЛ

 

Одмах уз југоносталгичарске  лефтарде су њихова одметнута браћа близанци -  патриотски лефтарди. Они су проникли у саму срж горућих проблема.

Дејан Станковић

Само Идиоти постмодерне се пале на тако примитиван чопоративни (не тимски) спорт. Послушајте Дуција Симоновића да не тупим ону ствар овде. А још знамо да нас навлаче на инцидент (Крај утакмице). Дакле, гомила громогласних дебила са својим швалеркама и курветинама од силикона сазданих читавих се утркује ко ће веће паре да потроши на ово СМЕЋЕ од најкорумпиранијег и најмасивнијег, најнеоправеднијег у пежоративу спорта икада, а мани Косово и Метохију, мани горућа питања и остало. КОГА БОЛЕ ПАТКА ЗА ФУЗБАЛ ЗАРЕЕЕЕ?? ЈЕСИ ЛИ ТАКО И ДАЛИ БИ ПЕНИО И ЗА АТЛЕТИЧАРЕ ЗАРЕ?? /Нап: о Миодрагу Зарковићу/ Интелект, критичка мисао?? Нестали су изгледа чак и код вас Седмо-Силаша.

 

ХРВАТСКИ ЈАЛ

Насупрот у Србији заразне и поразне југоносталгије, у Хрватској је експлодирао национални понос усташке провенијенције. Одрешили се. Усташлук им на све рупе цури.

 

Досетка са "Ногометном Државом Хрватском" узбудила је лепа навијачка сећања из доба СФРЈ:

е: Ногометна Држава Хрватска.....

 by  vuksadinare 11/12/2022

....то ме подсјетило на један догађај из 1988 са пољуда кад је торцида на једној утакмицу мислим да је играо хајдук са радом или радничким..тијелима на сјеверу написала НДХ...пред крај утакмице...одмах исту вечер и читав сутрашњи дан вијећао цк сплит...осуде цк-а хрватске и југе ..српски тада медији тражили да се забрани торцида..неки предлагали да се хајдука из лиге избаци...на концу торцида издала приопћење гд‌је су рекли да та слова на сјеверу у ствари односи се на 'наш драги хајдук'..ови сви од‌једаред умукли јер и то може значити..поклапа се..торцида сјебала једним приопћењем 'лумене' из цк-а од вардара и триглава и српске медије...мада...нитко никад неће сазнати слог тих ријечи осим нас тада торцидаша.

Ма, како да не. Биће пре да су "лумени" из комитеје ЦК Сплит мислили исто што и торцидаши. Није за искључити да су инструирали навијаче шта да приопће, а они ће као да се збуне. Не би то била првина, било је да у Сплиту судију није ударио камен у главу него слепи миш. Може ли неко помислити да неки наши навијачи направе транспарент са акронимом ЧДК, а да ЦК поверује да то значи "Честитамо драге комшије!" а не "Четнички динарски корпус"?

Са толико су пизме на државној телевизији Хрватске коментарисали о испадању српске репрезентације, да се и једно назочном тренеру смучило те је прокоментарисао: "Сачувај ме Боже српске културе и хрватског јала".

МАРОДЕРИ

Јуче је умро Синиша Михајловић.

Да је у нас све политика, и то приземна, простачка и јал-ова политика, одмах се показало.

У Србији су почели истовремено приказивати као да су одувек знали само до сада ето није била прилика да то искажу, како је покојник који још ни сахрањен није, "југословен" (позитивно) и "Арканов пријатељ" (негативно). У оба случаја, гура се, рекламира, преко тек преминулог човека, југоносталгичарска идеја. Наше заморче проф. МЂ, иако спорт не воли и не прати (ово му је прва објава везана за спорт) цитирајући неку Михајловићеву изјаву, даде свој филозофски коментар:

Србија је била и могла да буде првак света у фудбалу једино када је била члан репрезентације Југославије, у којој су били Хрвати, Македонци, Црногорци, Бошњаци и остали, дакле, само уједињени. Коме је требало разједињење и ко је од њега имао највише користи схватиће већина једног дана, али већ је доцкан.

 

У Хрватској је смрт Синише Михајловића дочекана овацијама. Ако нисте знали шта је то "хрватски јал", сад можете научити, ако вам наук није мрзак.

 

 

 

 (* НАПОМЕНА: Због преношења ових коментара са угледних хрватских гласила, централа ФБ у Загребу је цензурисала мој ФБ профил "јер објава није у складу са стандардима заједнице".)

 

Сачувај нас Боже хрватске културе и хрватског јала.

 

Па и да нису већински овакви коментари, а јесу, превише је за један тако мали народ. Гори од Хрвата су југоносталгичарски мародери овдашњи, промукли од навијања за Хрватску.

(Нап: могуће да је у питању лажни ФБ профил, али порука је тачна у сваком случају.)

 

НАДА УМИРЕ ПОСЛЕДЊА

У смрдљивим гомилама малициозних коментара могу се наћи и они који одишу вером и надом. Наивни али добронамерни...

Борис Трбић

Све ово иде на боље. Пре четири године арогантни и бахати Шаћири је прстом претио Митровићу. Сада је било ватања за гушу, цео тим је хтео да уђе у терен. Цео стадион је певао химну. Имаћемо боље резултате. Наш тим лагано постаје српски. То је споро због лоше стартне позиције и преваленције титоусташлука у друштву, култури и медијима. Али иде на боље. А биће још боље. Стрпљења, дисциплине и оштрине. И запамтите: како су се синоћ током прославе у Приштини осећали навијачи Србије у Приштини, треба да се осећа свако ко навија против Србије у Београду. Увек и стално непријатно. Јер ако нема једнаких услова - није спорт. А ако вам неко каже да је све ово само спорт, нема разлога да икада са таквом особом будете у контакту. То је дно дна.

Стани мало Швајцарац, да ти Србин нешто објасни...

Примедба другог коментатора:

          Фале два стамена играча у одбрани, типа Станојковић, Спасић, Најдоски

Борис Трбић

И то ће се десити, кренуће нас и газићемо све око себе. У тенису смо одрасли за 3 године. То вам каже неко ко је гледао женско полуфинале Ивановић и Јанковић, и Ђоковића исте године на Аустралиан Опену. Мирише на успех. Бићемо бољи. Стрпљења, оштрине и снаге недостаје. Страх полако нестаје, а титоусташлука више неће бити. Наћи ће се и тројица одбрамбених играча.

Ех, добри мој Борисе. Ђоковић навија за Хрватску и ближи се крају каријере, Ивановићка и Јанковићева су одавно ван тениса, и нема никога да их замени. Титоусташлук не да слаби већ јача. Да би се дошло до успеха Србију морају сви да воле, не само 1/3 Срба, па кад се патриотизам дигне на 50%, нама се учини да зора свиће.

ПАТОС ЛАЖНОГ ПАТРИОТИЗМА

• Marko Obilić

Драгослав Бокан је на свом ФБ дневнику препоручио овај коментар Владимира Потерјахина, младог филозофа руског порекла, који живи у Новом Саду:

ЛЕПОТА ПОРАЗА

Хектор је поражен под зидинама Троје. Његова величина се не огледа у томе што је годинама заустављао Хелене на бојишту бранећи свој град, већ у прихватању двобоја са Ахилом и у смрти од Ахилове руке. Ахил је такође поражен у Троји. Његова епика није у ратничким подвизима којима није било равних, него у одлуци да живи кратко, али славно. Леонида и његових три стотине Спартанаца су поражени на стенама Термопила - управо је пораз њихова слава и њихов ореол. Да су којим чудом победили и преживели не бисмо им се тако дивили. Александар Велики није изгубио ниједну битку, али оно што даје величину његовом лику није непобедивост у биткама, већ његово трагичко изгарање за последњим границама света, његов екуменски патос и рана смрт. Исусов живот се завршио потпуним поразом. Његов народ га је осудио на смрт, Јуда га је издао, ученици су га напустили, Петар га се три пута одрекао. Умро је смрћу крајње патње, на крсту, разапет између двојице разбојника. Његово васкрсење је мета-историјска победа која се догодила у историји, њиме је откривен есхатолошки смисао пораза и смрти, која је наш коначни пораз - смисао смрти је васкрсење из мртвих. Али васкрсење у себи садржи смрт и Христова Победа је неодвојива од његовог пораза, он зато и након васкрсења на свом телу носи ране од копља и клинова. Величина Исуса Христа је у његовом страдању и смрти, у мартирском поразу на Голготи. Кнез Лазар и косовски витезови су поражени на Косову. Суштина Обилићевог дела није победа над Муратом, већ жртва кроз борбу, страдање и пораз за Победу над страхом, ропством и смрћу. Косово је као и Голгота место земаљског пораза на којем се отварају двери небеске Победе.
Од када гледам наш национални фудбал памтим поразе и агонију. Увек са тензијом до последњег минута, увек на граници немогућег, увек са горчином и тугом. И зато ћу увек гледати нашу репрезентацију. Не желим победу на терену, већ игру до суза упркос немогућности победе, желим то агонијско магновење и сан о Победи, ту трагику пораза и немоћи да се било шта преокрене у последњим тренуцима, када се очекивање судијског звиждука чини као долазећи крај света. Мијатова пречка ми значи више од свих Новакових пехара, оно Пиксијево: "Ма*ку им је*ем ши*тарску у пи*ку!" вреди ми више од свих трофеја и медаља. Увек уз наше, увек у патњи пораза, увек у истини немоћи, јер се по речима апостола Павла сила Божија у немоћи показује. Исти апостол је рекао: "Ако ћу нечим да се хвалим, хвалићу се својим слабостима". Бог је сила оних који су слаби, Бог је снага оних који су немоћни, Бог је живот умрлих, Бог је Победа поражених. Драги Орлови, добро дошли кући и у поразу као и у победи.
Владимир Потерјахин

Бата Ивковић Marko Obilić

Вештина патоса велемајстора БОКАНА.

Стивен Џерард, легендарни фудбалер Ливерпула: "У ФУДБАЛУ ПОБЕДА НИЈЕ НАЈВАЖНИЈА. ПОБЕДА ЈЕ ЈЕДИНА СТВАР КОЈА ПОСТОЈИ!"

...Ништа, апсолутно ништа, Хрвати не би могили без непроцењиве подршке вас, државних заштитника српских.

У окупираној Србији не може ништа добро да роди.

И сад, треба да се дивимо вашим смешним тирадама о лепотама пораза. Пишете о Хектору и Троји, док ФСС бране Толе Караџић, Кокеза, Вучелић, Недимовић... те бубреге можеш да продајеш овде присутним титићима какав си и сам, мени не.

Ниси ти мој неистомишљеник. Ми смо непријатељи. Ти си са слугама окупатора, ја против вас.

...Ујке су нас победиле зато што неким Србима није ваљала Србија. Али тај пресудни генератор наших пораза није тренутно тема.

Дакле, коментар на који сам ја реаговао је са психолошке стране рационализација типа "слатки лимун". Са друге стране, то је похвала мазохизма. Треба да уживамо у поразима? То нико нормалан не практикује. Треће, наши спортски потрази су, веровао или не, везани са системом управљања спортом. Везати наше врхунске спортско-политичке посленике са хеленском епиком је накарада. Ти људи се могу пронаћи у рото штампи типа "Лун, краљ поноћи" и то им је врх.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Коментар једног честитог Србина

схмоо 04.12.2022

Због тог култа фудбалске репрезентације Србије који све друге нације на свету имају осим нас Срба...

Овим момцима који играју за репрезентацију треба бити захвалан јер годинама трпе понижење којима их излажу српски "навијачи" који су ту само када се побеђује, али одмах побегну чим се утакмице губе па зато репрезентација игра пред празним трибинама као домаћин у међународним утакмицама.

Сетите се само како су репрезентативци били одушевљени када је због УЕФА казне приступ на стадион у утакмици Лиге нација против Шведске у Београду (4:1 за нас) био дозвољен само клинцима школског узраста који су показали да воле те наше фудбалере такве какви су, са свим њиховим врлинама и манама, па су ови наши репрезентативци после изјављивали како је то била најбоља публика коју су икада имали откада играју за репрезентацију.

Клинци уче нас маторе шта је то култ националне фудбалске репрезентације.

Овим момцима треба бити захвалан и зато што уопште и играју за репрезентацију у оваквим условима у којима јесте српски фудбал са оваквим Фудбалским савезом Србије који је у тесним везама са криминалним круговима.

Страхиња Павловић у акцији

Треба им бити захвалан и зато што ипак играју за ту репрезентацију иако трпе понижења којима их излажу домаћи медији.

Читава она бљувотина о секс скандалу међу репрезентативцима кренула је од приватних вибер порука једног од чланова стручног штаба репрезентације из редова физиотерапеута. Као у неком ријалитију. Будалетина није уопште схватио да ће те његове приватне вибер поруке бити одмах прослеђене медијима зарад сензационализма у таблоидима за таблоидиоте и тиме је тај физиотерапеут показао своју (не)лојалност према читавој екипи иако вероватно није ни капирао какве ће ефекте изазвати те његове приватне поруке пријатељима.

И ту сада долазимо до оног Карасијевог зашто никада не одемо на светско првенство без неке афере.

Лоши смо људи. И то нам је особина на националном нивоу.

И на крају, треба бити захвалан овим момцима, фудбалским репрезентативцима, зато што ниједан од њих никада до сада није одбио да игра за репрезентацију Србије, чак ни онда када му се жена порађа.

За мене је то сасвим довољно да поштујем и даље све ове момке и њиховог Мистера, Пиксету и да навијам за њих такве какви су из све снаге.