ДРУГА СТРАНА ИСТОРИЈЕ - ДИМИТРИЈЕ В. ЉОТИЋ: ДРАМА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕЧАНСТВА

 


Имамо право да се упознамо и са ставовима "друге стране".
Преносимо део предавања Димитрија Љотића из 1940. године под насловом "ДРАМА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕЧАНСТВА".
Цео текст се налази на сајту
Библиотека Сергије Нилус

http://srpski.narod.ru/drama.htm

 

Димитрије Љотић
*****

II ПРЕДИГРА

Али да би видели механизам те драме, морамо да се вратимо мало уназад.

Нећу да улазим у питање ко је крив за Светски рат 1914. године. Имам ту своје мишљење, али то није потребно за наше вечерашње предавање. Они који су победили, тражили су претходно да се утврди да је за светски рат крива Немачка. Рецимо да је тако: крива је Немачка! Сад замислите ви један форум који треба да диктира мир Немачкој, земљи нарочитог квалитета, опасној по европски поредак, земљи која је у стању да уради тако велики злочин, да изазове светски рат. Замислите тај форум који треба да прави мир, да га диктира тако опасној, а побеђеној држави.

Видим три могућа става који би диктатори морали да имају, ако слушају памет и имају интерес својих народа у виду.

Један је: Огласили смо је за криву, али нећемо да је озлоједимо, нећемо да је увредимо, нећемо да је направимо очајном, јер је Немачка страшна! Ако је направимо очајном, биће чуда! Дакле, прва могућност то је: победили смо је, али хоћемо да се прама њој понашамо витешки, да изозовемо код ње осећај човечности, да извршимо код ње, ако је могуће, оно што се зове: кантацио беневоленцие, да јој се умилимо, да други пут не буде таква каква је била 1914. год., да је сећање на витешку човечност заустави и застиди.


То би био један начин. Ако је Немачка тако опасна, као што је представљају, онда је то слаб начин да се одржи мир. Али дозвољавам и ту могућност. И таква политика имала би смисла.

Други начин то је да се каже: Немачка је опасна, морамо је направити слабом, тако слабом да више никад не помисли да пође у рат.

И трећи начин који иде праралелно с овим првим и другим, то је: мада и победници, морамо свакако бити јаки и прејаки,јер је Немачка опасна држава, а њен народ опасан народ!

Од те три могућности Версајски диктатори нису узели ни прву, ни другу, ни трећу!

Они нису Немачку увредили, они су је озлоједили, они су је понизили. Свим могућим начинима којим се код човека може; бес или очајање да породи ишли су Версајски диктатори затим да код Немачке бес и очајање изазову.

Било је у Версајским одредбама о примирју и миру понижавајућих, а ако хоћете и непотребних и смешних одредаба, али ни једну одредбу нису хтели диктатори Немачкој да опросте. Све су то унели да чаша горчине, беса и очајања – за један тако поносит народ као што је немачки – буде препуна!

Разумем; нису хтели по првом обрасцу да је штеде; значи казали су: Сад сам те победио и сад ћу да ти дам да све капи горчине попијеш! Разумем то – можда то не бих радио – али разумем и то!

Али да видите шта су даље радили. Тако разјарену Немачку они нису везали ланцима, већ паучином. (Бурно одобравање). А себе, победнике, који су тако разјарили Немачку, себе раслабили! (Бурно одобравање).

И сад, госпође и господо, питате ме да ли су били глупаци који су правили Версајски мир? Нису глупаци! били су то зрели људи. Људи који имају животно искуство, који имају високу интелигенцију. И видите како су радили! (Смех) Смејете им се? Кад би ствар била за смејање и ја бих се морао смејати!

Тако је закључен Версајски мир! Прво су озлоједили онога, кога су прогласили за звера. Сва могућа понижења која могу да утичу на психу народа тако поносног, дисциплинованог и пожртвованог; сва понижења која ће га нагнати да се спреми за нове борбе – све могуће су спремили и метнули унутра да никада немачки народ не заборави Версајски диктат.

С друге стране, кад је дошло до окивања, окивали су га паучином. А кад је требало да победници буду јаки, раслабише се. И то не случајно. Дат је такав тон: Раслабљујемо се: Доле снага! Живела слабост!

Мислите да се шалим, да је ово само карикатура. Није господо ово карикатура! То је шема из које је изишла наша драма. То је предигра ове драме.

И то не случајно. То је режисер- Израиљ, спремио. Спремио је сав бес немачког народа, везао га паучином, односно спречавао да веже боље и раслабио победника да би дошло до новог европског рата. (Одобравање).

Јер ако не дође европски рат, нема револуције! Ако нема револуције, онда нема ни оне зоре што је Израиљ чека! зато, по мишљењу његовом, треба Немце – велики, силан и поносит народ – разјарити, не поштедити ништа што бес и јарост Немачке може изазвати! Јер Немачка мора бити она динамична, убојна снага што ће почетни удар целом садашњем систему дати.

С друге стране, све гаранције Версајског уговора морају бити паучина. Само приче. Лук и вода! Тако да чим Немцима буду отворене очи, сутра дан после потписа, погледају и виде: "Па, ово нису никакви окови! Ово је сенка од окова! Овако ће конац по конац отићи цела паучина и једнога дана ја, моћни и горди немачки народ, исправићу се и тада тешко ономе који се усудио да оваква понижења учини!"

С треће стране Енглези, Французи и остали: разједињени и раслабљени! Није то моја прича о њиховој раслабљености. То је била код њих званична парола. Хвала Богу, нема рата! Зашто? Зато што имамо потврђен уговор. (Смех). Немци су га потписали, а ми ударили печат! (Бурно одобравање). И нема више рата! Ако се Немци усуде имамо суд! (Буран смех и аплауз). Где иду уговори? На суд! Кад једна страна покуша да окрњи уговор, суд дође и натера криву странку на извињење. (Смех).

И ја бих се смејао, кад не бих говорио о Драми савременог човечанства!

Немам потребе да вам излажем све понижавајуће детаље Версајског мира по Немачку. Свако од вас који хоће да то сазна, ако већ не зна или се не сећа, наћи ће их у ма којој публикацији тог времена или у онима које говоре о том времену. Довољно ће бити да вам кажем да је Немачка морала да преда савезницима све своје многобројно оружје (само 30.000 топова), сву своју флоту, све своје индустријске тајне. Немачкој је било забрањено да има војску, флоту и авијацију. Немачкој је наметнута обавеза да плати пгтету чији износ није утврђен. А све је то Немачка имала потписати без речи, без дискусије, без цењкања, без разговора: доћи, потписати и поклонити се. И то у оној истој дворани огледала у Версају у којој је 1871., после победоносног рата Пруско-Француског, проглашено Немачко царство.

А кад се тако понижена и увређена и озлојеђена Немачка учини слабом, онда Јевреји и пријатељи и агенти њихови, све учинише да се створе предуслови за немачко јединство, отераше преко двадесет немачких династија које су дотле владале немачким савезним државама и тако омогућише стварање јединственог, препотентног Немачког Трећег Рајха. А место реалних јемстава да Немачка остане мирна, створише Јевреји и њихови агенти Друштво народа, као суд, "који није имао ни толико снаге да натера Немачку да на позив дође, или да је нагна да из Друштва не изиђе и не залупи за собом врата с треском." И све обавезе које је Немачка уговором морала узети на себе, беху као конци паучине једна по једна тако покидане, јер рука Јевреја и њихових агената, свакад кад би дошла до тога да се према Немачкој предузму истинске гаранције, била је увек ту да то спречи, не из љубави према Немцима, већ ради извршења свога пакленог плана.

Али најбоље се паклени план Јевреја види у последњем ставу: у раслабљивању победника и диктатора Версајског мира.

Они су увукли Америку у рат. Они довели Вилсона, свог експонента, да победу савезника помогне, да омогући разјаривање побеђене Немачке, али и да спречи свако њено уништење, да донесе Друштво народа, фасаду брбљиву у чијем ће заклону драма да се припрема, као што у инкубатору зачетак пилета расте. А после су Америку повукли из игре.

"Брбљива фасада": Лига народа, заседаље у женеви 1936.

Они су разјединили Велику Британију и Француску, а ове од Италије. Свој огромни непосредни и нарочито посредни утицај, употребили су сутрадан у Великој Британији и у Француској да ове две силе удаље једну од друге. А затим свом снагом деловали да обе ове земље заузму понижавајући став према Италији и то у најкритичније време 1935.-36. године.

Они се бацише на раслабљивање Велике Британије и нарочито Француске. Ово последње је управо опипљиво њихово дело и заслужује да детаљније буде изложено.

Ко је био главни агент дефетизма у Француској, ако не Јевреји? Зар нису они и њихови агенти били носиоци нападаја на сваки покушај националне реакције и националног подизања Француске? Зар није под њиховим непосредним руководством, преко Леона Блума, уз помоћ јеврејско-комунистичке творевине народног фронта, Француска економски, политички и војнички скрхана? Зар није Жак Изије Зеј, Јеврејин, као министар националног васпитања убијао француску националну мисао у настави?

Леон Блум
Зар није под његовим министровањем конгрес учитељског синдиката, две и по године после доласка Хитлера на власт, у Нансију, августа 1935., донео ону фамозну резолуцију; да је главна дужност француског учитељства да ради на моралном разоружавању Француске – да француски учитељ не сме чекати да други народи отпочну са својим разоружавањем, да се одмах мора отпочети (баш сад кад поново поче лудило наоружања) са разоружавањем Фракцуске? Зар се на том конгресу не заори омириски смех француских учитеља као одговор на питања једног свог колеге: "Па чиме ћемо дочекати Хитлера ако нас сутра нападне? ” Насмејаше се учитељи и одговорише: "Лецима ћемо му војску засути!" Зар није септембарска Чехословачка криза 1938. дошла после две године владе Леона Блума – (у којој је од 90 чланова министарске екипе – министри, државни подесекретари, шефови кабинета и начелници општих одељења – било четрдесет Јевреја четрдесет масона, дакле познатих пријатеља Јевреја, а само је десет Француза нејевреја и немасона) – довело Француску у тај положај да на 5.000 немачких првокласних борбених авиона има само 50 својих, да на 800 авиона месечне немачке продукције, њене творнице раде једва десети део тог броја авиона за њену војску? Зар није Француска под том владом дошла пред праг грађанског рата? Зар није та влада успела да Французе баци једне на друге, док су Јевреји у истини постали господари судбине те велике нације?

И док је народни фронт Француске с времена на време приређивао хучне поворке својих присталица, што су уздигнутих песница, под црвеном заставом, под вођством Јевреја, викали: ”Доле Хитлер!", Хитлер је кидао последње везе које су везивале Немачку, баш благодарећи тој влади Француске: успостављао војску, општу војну обавезу, заузимао демилитаризоване крајеве Рајне и припремао Немачку за снажан скок на Аустрију, Чехословачку и Пољску.

Зар нису Јевреји бацили Мусолинија у наручје Хитлеру? Зар није то учинила она скупштина Француске у којој је главну реч водио Јеврејин Леон Блум, оборивши Лавала који је с Мусолинијем био направио споразум.

Зар није тај исти Блум, са својом јеврејско-масонском екипом, баш у време кад је било очигледно да се Немачка снажи и припрема за дефинитивне скокове, спремао Француској фронт на Пиринејима и фронт на Алпима, поред фронта на Рајни?

Али није само овде јеврејско дело разарања опипљиво. Случај Русије је далеко речитији за нашу тезу.

1917. г. фебруара пао је царистички режим. Привремена влада међу првима примила је телеграм америчкго банкара Јакоба Шифа, једног од вођа међународног јеврејства! (Тај Шиф је оно лице што је 1905. г. грофу Витеу у Портсмуту рекао: "Ако цар неће да да слободу коју Јевреји траже, онда ће та права бити добијена."). На ту депешу одговорио је одмах и снисходљиво П. Миљуков, министар иностраних дела Привремене владе. У тој депеши он, између осталога, вели: "Дозволите ми да будем с Вама у заједници ради помирења нових идеја једнакости, слободе и слоге међу народима." Ове речи не би биле разумљиве, да је Шиф био само банкар. Али Шиф је установио на Колумбиа универзитету прву катедру социјалне економије, која је имала за задатак не само да се бави питањем људског освајања земље, не само организацијом индустрије већ и духовним вођством човечанских послова. И ова молба Миљукова, да му Шиф дозволи да буду у заједници идеја, показује да је Миљуков добро знао идеје Шифове и његово значење у међународном Јеврејству, и преко овога у свету.

Улога Јакоба Шифа у борби против Русије није почела са том депешом. Као председник јеврејског америчког комитета и као председник независног јеврејско-масонског реда Бнаи Б'рит, Јакоб Шиф је 15. II 1911. објавио рат председнику Сев. Амер. држава Тафту, не хтевши да прими чак ни пружену руку Председникову у Белој кући, зато што овај није хтео да прими захтев америчких Јевреја да се трговински уговор закључен с Русијом 1832. г. раскине, јер Русија није хтела да у своју земљу прими натраг Јевреје који су се враћали као амерички поданици. Председниково гледиште је било јасно и одређено: Русија је у праву да у своју земљу пусти кога хоће, исто тако као што ради и Америка. И одмах сутрадан већина америчких листова предузела је оштар напад против Тафта, а огромна издавачка предузећа засула су земљу брошурама против Русије. Резултат је био поразан за Тафта, јер су оба Дома америчког конгреса, десет месеци по објави рата од стране Јакоба Шифа, позвали Тафта да обавести Русију да је трговачки уговор с њом раскинут. Овде је Шиф дакле успео да две владе: руску и америчку порази и то само за 10 месеци истрајне борбе.

И пошто је Тафт званично раскинуо уговор с Русијом, идуће 1912. г. једна делегација представника реда Бнаи Б'рит дошла је у Белу кућу и ставила на прса председника Тафта медаљу која му је давала право на титулу "човек који је прошле године највише допринео благостању Јеврејства."

У лето 1916. г. из Њујорка руска војна обавештајна служба добила је поверљив извештај следеће садржине:

"Прва седница руске револуционе стране одржана је у понедељак, 14. II у источном крају Њујорка. Било је присутно 62 делегата, од којих је 50 било ветерана из револуције 1905., а остали су били нови чланови. Већина су били Јевреји и углавном интелектуалци... Дебата је била упућена у правцу испитивања средстава и могућности за извођење велике револуције у Русији, пошто је тренутак врло повољан.. Једина озбиљна препрека је питање новца, али чим је ово питање било постављено, седница је била обавештена да то не сме давати повода никаквом оклевању, јер чим то буде потребно, знатне своте ће бити дате од личности које симпатишу покрет за ослобођење руског народа. Тим поводом име Јакоба Шифа било је више пута поменуто."

Један мемоар који се односи на бољшевизам и Јеврејство, а који је високи комесар Француске републике упутио обавештајном одељењу Генералштаба Француске војске даје интересантне податке (докуменат 7-б18-б). Овај је докуменат био објављен у листу "У Москву" који је излазио у Ростову на Дону 1919. г. за владавине белих трупа, а објављен је у листу "Стара Француска", где се за овај мемоар вели да га је обавештајна служба америчка доставила свима савезничким обавештајним службама. Тај мемоар износи:

I. Чује се да се у фебруару 1916. г. спрема револуција у Русији. Ове личности и установе су у том делу узеле учешћа:

1) Јакоб Шиф.

2) Банка Кун, Леб и Комп. (управа: Јакоб Шиф, Феликс Варбург, Ото Кан, Моример Шиф, Серли Хакауер).

3) Хугенхајн.

4) Макс Брајтунг.

У априлу 1917. Јакоб Шиф је јавно изјавио да је револуција избила благодарећи новчаној помоћи коју је он дао.

II. У пролеће 1917. Јакоб Шиф почео је да новчано помаже Троцког (права име Бронштајн, Јеврејин) ради подизања социјалне револуције у Русији.

Троцки је поред тога примао помоћ и од Макса Варбурга из Хамбурга, од јеврејског великог предузећа Вестфалско-Рајнског Синдиката, као и од Јеврејина Олафа Ашберга из Штокхолмске Нај Банкен.

Григориј Мојсејевич Зиновјев, рођен као Овсеј-Гершон Аронович Апфељбаумк из времена када је пао у немилост.
 
III. У октобру 1917. остварена је бољшевичка револуција, благодарећи којој су Совјети узели управу над руским народом. У Совјетима су се следећа лица нарочито истицала:





IV. Међу интимним пријатељима Јакоба Шифа налази се и рабин Јуда Магнес. Он је проповедник међународног Јудејства и о њему се мисли да је пророк. Почетком 1917. овај пророк изјавио је да је бољшевик. Шиф га је због тога јавно укорио, али је и даље остао с њим у тесном додиру и пријатељству.

V. С друге стране тај исти Јуда Магнес, потпомогнут од Јакоба Шифа, као директор светске сколистичке организације Паол, има за циљ да успостави интернационалну супрематију јеврејске радничке странке.

VI. Неколико недеља пре избила је социјалистичка револуција у Немачкој: аутоматски је политичку управу над револуцијом узела Јеврејка Роза Луксембург, а један од главних вођа међународног бољшевичког покрета је Јеврејин Хлазе.

VII. Ако запамтимо да је јеврејска банка Кун, Лобл и Комп. у вези са јеврејском фирмом, Рајнско-вестфалски синдикат, и јеврејском банком браћа Лазар у Паризу, као и са банкарском кућом Гинцбург (Петроград, Токио и Париз), ако поред тога запазимо да су све ове јеврејске куће у тесним везама са јеврејском кућом, Спајер и Комп. (Лондон, Њујорк и Франкфурт на Мајни), као и са Нај Банкен (јеврејско-бољшевичком кућом у Штокхолму) излази да је бољшевички покрет у извесној мери израз општег јеврејског покрета и да су ове банке заинтересоване у његовој организацији."

(Сва ова документа објављена су у књизи генерала Нечволодова: "Цар Никола и Јевреји".)

Сасвим је нетачно закључити да је међународно Јеврејство заснивало бољшевички режим у Русији ради непосредне јеврејске експлоатације руске земље и руског народа. Ма колико биле велике непосредне користи које би та непосредна економска експлоатација руске земље и руског народа донела, међународно Јеврејство је није хтело. Оно је револуцијом успело да створи тврђаву светске револуције, кроз коју ће и помоћу које ће међународно Јеврејство доћи до остварења свог више него педесетвековног сна о владавини над целом земљом и свим народима, обарањем свију посебних националних држава, убијањем свију других религија, стварањем једне светске државе, којом нико други владати не може већ једини међународни, свуда међу народима растурени народ, коме ће се сва племена поклонити и сви народи служити и благословити га као победника.

Отуда међународно Јеврејство није ни имало за задатак да привредно експлоатише руску земљу и руски народ после револуције, већ да Совјетијом, као државном организацијом јудео-марксистичке мисли и Коминтерном, као међународном организацијом те исте мисли, тако управља да ова раслабљује све националне, а нарочито хришћанске државе с једне стране, а с друге да гура свет ка новом светском сукобу, а да се припрема кад овај сукоб дође и ратујуће стране буду довољно изморене и измрцварене за своју дефинитивну војничку улогу и победу. Сви Јевреји који су учествовали у руској револуцији имали су само тај циљ. – И њихово присуство у Совјетији је само у тој мери потребно да она не би скренула некако од оног циља који јој је Израиљ поставио.

При томе је цепање Троцког од Стаљина и оптужба Троцког да је Стаљин издао револуцију, само маска Израиљева, намењена хришћанима. Треба хришћане преварити како је бољшевизам еволуирао, како више није то онај први бољшевизам, дивљи, крволочни; већ други, припитомљени, који само из формалних разлога не може да се одрекне заблуда бољшевичких, па се само још имена држи, а у ствари је сасвим од њега далеко. Зато долазе оптужбе Троцког, који је случајно Јеврејин – на издајника Стаљина. У ствари та је оптужба бацање песка у очи, јер Стаљин, као што ћемо видети даље, води ствари светској револуцији, послушан плану Изриљевом.

Није дакле, револуција 1917. г. била ослобођење Русије, устанак подјармљеног руског народа, већ завојевање Русије и поробљавање руског народа од стране једне мисли стране руском народном духу, његовој историји и његовој традицији; мисли поникле из јеврејског семена, одрасле на ђубришту запада, а убачене у пломбираним вагонима, кроз непријатељску земљу усред рата, у Русију да ову, у једном тренутку нарочите слабости, завојује и подјарми.

При оцени питања о природи Совјетије, овај историјски моменат завојевања Русије и поробљавања руског народа освајањем из иностранства од стране представника јудео-комунистичке мисли, пропуштених усред рата кроз Немачку у пломбираним вагонима, намерно се изоставља. Јер одиста није свеједно да ли је револуција дело руског народа или иностранства: у првоме случају ради се о ослобођењу, у другом о завојевању. Теза јудео-марксистичка и легиона њихових пријатеља јесте да је Русија револуцијом ослобођена. Историјске чињенице утврђују, напротив, да је освојена од шаке смелих јеврејско-марксистичких авантуриста – пропуштених у рату кроз непријатељску земљу, а новчано обилно потпомогнутих од стране Јевреја.

Али не само овај моменат: поход из иностранства и мали број бољшевика, већ и нарочито дух саме бољшевичко-марксистичке мисли показује да њена револуција није ослобођење Русије и руског народа, већ завојевање и поробљавање.

Каква је то мисао марксистичка која се убацује у Русију? Одговара ли њен дух духу руског народа, његовој традицији, његовој историји и његовим тежњама?

Јеврејин Карло Мадрохај-Маркс написао је критику капитализма и тиме поставио основу данашњег социјализма и бољшевизма.

Социјализам је постојао и пре Маркса. Али није био покретан од Јевреја. Отуда ваљда и његов неуспех. Јевреји су – иако највећи корисници капитализма – видели да је питање њихових политичко-месијанских циљева везано баш за успех социјализма. Јер се социјализам показује као моћно оруђе за цепање несемитских народа, за рушење њихових националних држава, за борбу против хришћанске Европе, за остварење јеврејске политичке владавине у свету. Отуда и успех Марксов и успех социјализма.

Три су главне мисли на којима почива економски део марксизма, које га управо омогућују и чине погодним оруђем ових јеврејских светских планова. О самом економском делу марксизма нећу вечерас говорити, јер нам то и није предмет, већ о оним философским поставкама, о оном схватању света на којима је марксизам саздан, због којих је саздан и које су му дале ону страсну динамику.

Прва мисао је атеизам. Нема Бога! Људи узалуд подижу очи небу. Оно је глуво, немо и пусто. Никога тамо нема. И не само тамо горе, изнад глава њихових, већ нигде. Према томе, луда су и глупа и сва остала веровања која извиру из вере у Бога и празне све наде што су за ту веру везане.

Друга мисао је материјализам. Нема духа! Све је само материја, па и сам дух је само психичка манифестација материјалног и само материјални услови људског живота успављују и покрећу историју људску. Само је материјално главно и битно у животу народа и држава, а морално, специјално духовно, споредно. Тзв. морално и духовно је надградња економског. Оно је главно и основно, а морално и духовно се надграђује над основом и зависи од ње.

Трећа мисао је класна борба. Није народ један састављен од браће, већ од самих крвних непријатеља, распоређених углавном у две класе које су у сталној и непрекидној борби! Историја једног народа према томе није историја везаних у једну судбинску и културну заједницу осећањем пониклим из заједнице порекла или живота - већ историја уклупчаних крвних непријатеља, што се гризу, уједају, раскидају и уништавају у међусобној бесомучној борби.

Те три мисли чине философију Марксизма. Оне на себи носе печат јеврејског генија и притворног му менталитета.

Остављајући на страну очигледни контраст да се народ који је највећи корисник капитализма, који је за 150 година, од како се дочепао "политичке слободе и равноправности", успео да стави руке и да узме под своју управу највећи део банака, индустрије и трговине, руда и саобраћаја човечанског, јавља се сад као критичар, рушилац и организатор рушења тог истог поретка, контраст који би требао да буде опомена свима да врло опрезно примају јеврејске реформаторе. Обазрећу се на толико пута истицану чињеницу да ова јеврејско-марксистичка мисао не одговара јеврејском духу, а одговара његовом дволичном карактеру и менталитету. Сами судите!

Маркс је Јеврејин – син јеврејског народа који не може да се одрекне своје вере у Бога. Цела историја његова је на тој вери саздана, вери којој су и данас у главним линијама, чврсто привржени. Толико је вера у Бога везана за Јеврејство, да не верујем да има иједног Јеврејина правог и искреног атеисте.

Јевреји верују да дух руководи и покреће историју. Цела њихова историја је доказ за то. Све што су радили радили су, и кроз материјално немогуће услове пролазили, јер их је покретала месијанска идеја да су они народ изабрани од Бога коме је дато да влада свим народима. Али тако они верују кад су у питању они сами, јер таква мисао снажи и одржава народ. За хришћанске и остале народе они су у основу нове масовне социјалне и социјалистичке мисли ставили материјалистичко схватање историје – мисао сасвим супротну оној која важи за Јевреје.

Јевреји су више него народ: они су породица огромна. Нигде солидарност није тако дубоко везала чланове једног народа једне за друге, као што је случај код Јевреја. Тако Јевреји раде кад су они као народ у питању, јер таква мисао о солидарности и повезаности дубокој и судбинској, о братству крвном, храни и брани и снажи један народ. Зато су Јевреји у основу нове масовне, социјалне и социјалистичке мисли ставили класну борбу, место солидарности, да се нејевреји међу собом гложе и крве.

Да ли та марксистичка мисао одговара духу руског народа? Да ли безбоштво, материјализам и класна борба одговара руском народу? Јесу ли то његове мисли које је стари руски режим притискивао и гањао, а оне гањане успеле да револуцијом ослободе себе и руски народ?

Одговор је негативан. Руски народ нема ни атеизам, ни материјализам, нити класну борбу за своју рођену мисао. То су туђе, стране мисли његовој природи, убачене са стране, освојиле његову земљу и поробиле њега и све што је његово.

Али може неко да сумња у то. Отуда таквим предлажем да изврше такозвану интроспекцију, нека по души свога народа суде о руском народу. Нека затим одговоре да ли нашем народу одговара атеизам, метаријализам и класна борба.

Кад говорим о народу, о његовом духу, ја не мислим на оне који су кроз школе прошли, нити на једно поколење, већ на колективну психу народа што се кроз народне умотворине током векова изражавала.

Може ли наш народ схватити Васељену без Бога? Никад и нигде се он није могао с таквом мишљу помирити. И у време кад хришћанство није био примио, он је веровао да Васељена мора имати домаћина који чува и одржава свет од уљеза и отимача, било да су ови нека зла божанства, било да су зли људи.

Може ли народ схватити материјализам и његову предоминацију у историји? Никад и нигде се народ наш није могао с таквом мишљу помирити. А "Устанак на дахије" – који речима, што их слепи народни гуслар као у камен уреза – најбоље показује народно схватање историјских процеса.

Како долази до народног устанка?

Четири чиниоца се налазе једно према другом: два која су против Устанка и два која хоће Устанак.

"Кад се шћаше по земљи Србији;
по Србији земљи да преврне,
И да друга настане судија, –
Ту Кнезови нису ради кавзи,
Нит су ради Турци изјелице, –
Ал је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпети турскога зулума.
И ради су Божји угодници,
Јер је крвца из земље проврела:
Земан дође ваља војевати
За Крст часни и слободу златну
Сваки своје да покају старе."

Она два за устанак су материјални (раја), духовни принципи (Божји угодници).

И духовни принцип покреће прилике.

"Не бил' с' Србљи на оружје дигли
Ал се Срби дигнут не смедоше."

Не смедоше, јер раја без вођства, без главе не диже устанке, не ствара историју. Треба прилике да узбуде ”Турке биоградце” да они поверују у могућност устанка, да почну убијати кнежеве, да ови виде да ће и без устанка изгубити главе, те да тако рајино расположење за кавгом добије своје органско вођство, да народ добије главу – и да дође Устанак.

Ова народна песма показује дубоко, присно народно веровање да је у историјским збивањима духовно надмоћније од материјалног, а не обратно, као што су Јевреји, преко Маркса, убацили у хришћански свет.

Да ли је класна борба позната нашем народу, окатом и Богом надахнутим? Јер ако је класна борба закон људска: живота, онда је тај окати народ њу морао видети и о њој морао говорити: А он о њој нигде не говори као нормалној животној појави. Напротив, кад у својим народним песмама описује своју властелу, он ужива у њеном богатству, у њеној красоти, он се поноси њеном снагом, њеном храброшћу, њеном мудрошћу. Само на једном месту он бесни на своју властелу:

"Великаши, проклете вам душе"

Само на једном месту их тако проклиње, кад се та владајућа класа међу собом посвађа и закрви, те та међусобна свађа поцепа царство.

Кад би народ видео класну борбу, он би мрзео своју властелу – а трљао би руке и радовао би се кад би видео да се та владајућа класа међу собом покрвила. Јар ако је та владајућа класа његов непријатељ, онда је међусобна неслога и борба те владајуће класе његова срећа и благостање.

Не одговара нашем народном духу, дакле, ни атеизам ни материјализам, ни класна борба. Не може, дакле, одговарати ни духу, ни природи, ни историји рускога народа атеизам, материјализам и класна борба.

На тај начин смо доказали не само да је историјски руска револуција дошла из иностранства, пропуштањем непријатеља и новцем и организацијом Јеврејском, већ да сама та мисао, што је револуцијом дошла до власти, по природи својој не одговара духу руског народа.

То је Совјетија. То није Русија.

Многи, разуме се, то замерају. Хтели би да ја и даље после 1917. г., не зовем Русију Совјетијом. А ја не могу. Из три главна разлога:

Први је: што се она сама тако не зове. Не знам што је гонило Стаљина и његово друштво да своју творевину прозову СССР (Сојуз совјетских социјалистичких република) -да од четири речи нема ниједне једине која означава какву географску или националну стварност. Али неки разлог су имали за то. А у цивилизованом друштву је ред да људи зову трећега онако како се он сам зове, а не другим неким именом. Обично људи сматрају увредом кад их неко зове онако како се сами не зову.

Други је: што су Русија и руски народ заробљени туђом мишљу и туђом организацијом – као што смо напред навели.

А неко вели: Нека је и тако! Имате право. Али тамо на северу је велика руска земља и велики руски народ. Ту земљу морам звати Русијом.

Одговорићу овом причом. Она је мој трећи и последњи разлог:

Био неки Јован. Имао плац и децу, кућу и радњу, пољска имања и стоку. Али погине. Убије га Стојан. Узме жену, децу, кућу, радњу имање и стоку. И Стојан се намести удобно тамо где је био Јован. За мене је јасно да је тај нови господар ипак само Стојан, иако држи и Јованову жену и децу, и кући и имање, и радњу и стоку. И зато га зовем Стојаном, а имање и децу и стоку, па и жену Јовановим. И никако не могу то да побркам, ни да заборавим. Такав ми је обичај. И није рђав: мислим да је и код вас такав... (Бурно одобравање. Повици: Тако је!).

Али мора међу вама бити људи које све ово није убедило и који мисле: ово упоређење рамље. Није сад тамо отимач и убица Стојан, него је земља руска и народ руски нашао прави облик свог државног и народног уређења, своју срећу и своју снагу: расцветала се руска земља и распевала се руска снага сада и дрхће стари свет од ње.

Да видимо да ли је тако! Ми тражимо истину, а она је мени увек драга, ма каква била. Да видимо дакле, да ли је тако.

СССР - Деца "кулака"
 
Разговарао сам пре неки дан с младим човеком који је из љубави према својој руској земљи прешао тајно границу, пробавио тамо скоро пола године и вратио се тајно. Његови извештаји су изишли у бр. 24 и 27 наших билтена. Из тог дугог четворочасовног разговора наводим само ово:

"То је земља у којој, осим мале деце нико у очи не гледа. При разговору гледа доле, горе или поред вас, али у очи вас не гледа. Тек кад се добро упознате, очи се бојажљиво подижу и колебљиво сусрећу с вашим. Па и после тога. Навика се тешко савлађује.

То је земља такорећи без стараца и старица. То је оно што најпре пада у очи. Старије генерације су тако изрешетане, да се само ретки примерци јаш виђају.

То, је земља дубоке резигнације. Резигнација је постала навика. Као што ми носимо огромну тежину ваздушног притиска на себи и не осећамо: навикли смо се на њу.

То је земља у којој се ништа не може купити без гурњаве. Нисам за шест месеци видео у Совјетији да има иједног артикла довољно, на претек. Отуда за сваки се прави ред, "хвост": новине, шибице, сапун, брашно, ципеле, тканине или жељезничка карта. Ни са једне жељезничке станице не пођу никад сви путници: неко мора остати, јер нема места.

То је земља у којој се купују и ствари које човеку не требају у нади да ће путем размене лакше добити ствари које требају.

То је земља у којој само ретке, привилегисане породице по градовима, имају своју засебну собу. Врло често, у већим собама станују по три брачна пара или један брачни пар и по два или три самца.

Једном речи, то је земља која живи под терором какав се у Европи не може замислити и у оскудици која у Европи изгледа невероватна."

Али и то можда неће убедити људе који у Совјетији гледаоцу Русију и виде срећу руског народа. Да идемо даље. Тамо влада влада која се зове Радничко-сељачка влада. И многи, који овде код нас уздишу за тим поретком, веле: сигурно је да у Русији није добро племићима и капиталистима, владикама и свепггеницима, али је добро раднику и сељаку. Да видимо да ли је бар тако. Признајем да ако је добро раднику и сељаку, ако су Совјети бар тим великим слојевима народа добро учинили, онда је све што говорим противу њих неосновано. Али шта ћемо радити ако ни радницима, ни сељацима није добро?

Ти који тако мисле зачудиће се, згрануће се кад им кажем да је једина стварна опозиција Совјетима данас радник и сељак. Не неки радник и неки сељак, већ огромна већина радника и сељака. Интелигенција није опозиција. Као и по другим земљама, она је опортунистичка, каријеристичка, млака, неборбена. Племство или је уништено, илу у бекству. Самосталних привредника уопште нема: ликвидирани су. Свештенство се држи искључиво цркве, која је и данас, упркос Стаљинске конституције, прогоњена. Од тих су још најборбенији, на свој начин, тзв. "бродјачи попи" (лутајући свештеници), који су нерегистровани и који ходају по селима и градовима и тајно врше обреде – и чијим молитвама се народ баш зато пгго су тајне и обраћа.

Али права, опасна и масовна опозиција јесу радници и сељаци.

Да је тако види се из два декрета Совјета народних комесара оног од 28. XI 38., којим је утврђено ново радничко законодавство, оног од 28 V 39., којим је утврђено ново колхозно право. Први декрет својим одредбама представља најтеже по радника законодавство у Европи. А други декрет представља право ново порабљивање села. Али ова два декрета излазе из оквира наше вечерашње анализе. То можете наћи у другим нашим списима. Па ипак једно морамо рећи: радничко законодавство које би тако мало водило рачуна о слободи радника, као оно у Совјетији, не постоји данас у Европи. А исто тако сељачко законодавство није сељаку у свету тако мало слободе дало као што је оно у Совјетији.

Совјети су на ово били приморани. Годинама су они на својим партијским конгресима за све своје недаће кривили "руководјашче” оне који предузећима управљају. Из доктринарних политичких разлога нису смели говорити да им недаће долазе због отпора који им супротстављају радничке и сељачке масе, у име чије они владају. Али на крају живот их је нагнао да отворено изнесу оптужбе и оне су се први пут чуле на XVIII партијском конгресу ВКПб (март 1939. г.) и то не више против "руководјашчих", већ непосредно против радника и сељака. Година 1939. сва је у знаку борбе совјетског режима против радника и сељака.

Та борба није избила тек сад. Она је стара колико и бољшевички режим. У почетку је она била борба против белих, затим против заостале интелигенције, средњих класа и свештенства. Сад се саме народне масе – не из доктринарних разлога, већ у име природе ствари у име самог живота – буне против једног немогућег система који је замислио јеврејски дух за нејврејске народе и који јеврејски свесни и несвесни агенти хоће на силу Бога да им наметну.

Историја совјетског режима за ових двадесет и две годинее је историја крваве и сурове борбе руског народа против својих завојевача, представника и експонената јеврејско-марксистичке мисли. Ови последњи декрети су само отворено признање совјетског режима о тој борби баш са онима, у име чије су они оборили стари поредак, порушили толика добра, побили толике милионе људи, изложили смрти од глади десетинама милиона других, прогнали или заточили десетинама милиона трећих, а све друге подвели под режим, "у коме, осим мале деце, нико други у очи не гледа." (Бурно одобравање).

Неверни ипак нису убеђени. Они износе два разлога. Први је у политичкој и војничкој снази Совјета, а други у чудним и великим стварима које су они у Русији створили. Неверни веле: "па кад је све то тако, онда откуд та велика политичка и војничка снага Совјета и откуд толике чудне и велике ствари што су тамо учињене?" Неверни имају право да питају. И ја им одговарам:

Кад се појавила та снага о којој говорите? У ком тренутку? Кад је западна Европа упала у рат. Пре тога је није било. Где је 1938. г. била Совјетија да задржи Пољску од напада на Чехословачку? Упркос совјетског протеста упућеног Пољској, ова презриво Совјетима одговара и продужује пресију и напад на Чехословачку, а Совјети при том не мрднуше да Пољску задрже.

Што своје спорове са балтичким и скандинавским државама Совјетија није расправљала пре 1. IХ 39.? Што свој спор с Пољском није расправила пре 7. IХ 39? Један је разлог само. Да би Совјетија могла показати снагу, треба пред собом да има слабе противнике – далеко слабије од себе. (Одобравање и повици).

Фински рат 1939-40. Совјетски губици

Војни стручњак Тајмса, 10. VIII 39., дакле у време кад је Енглеска преговарала са Совјетијом, дао је следећу оцену о црвеној војсци:

"Способна да изненадним нападом зада озбиљан удар и јаком непријатељу ако овај није на опрези.

Способна за офанзивни покрет мањег значаја против слабог непријатеља."

Дакле неспособна да удари на јаког непријатеља који је на опрези – као пгго није способна ни за офанзиву општег и већег значаја чак ни против слабог противника.

Разлози су томе: технички (рђав саобраћај) војнички (слаб и неподесан старешински кадар), морално-политички (непоузданост трупа), економски (рђаво економско стање земље).

Што се тиче великих чуда о којима су неверни слушали, извесна чуда заиста постоје.

Прво је у томе што поред све статистике о испуњењу плана производње, земља има изглед врло скромног, па чак и бедног живота, а ипак ниједан артикал се без гурњаве не може, па чак често ни са гурњавом, купити.

Други је у томе што би управо било чудо да успе режим који се хвали у свом буџету да има 80.000.000 службеника, што ће рећи чиновника и намештеника, тј. бирократије, где је по правилу лична иницијатива одбачена.

Треће је у томе да би управо било чудо да режим, у коме људска слобода и личност тако мало вреде, није био у стању да се изгради бесправном и бесплатном радном снагом толико гигантских творница и постројења, кад су пре њих то могли египатски фараони и римски цареви са далеко мање терора, а с више поштовања људске личности и слободе и бескрајно мање жртава у крви, животима људским и материјалу. (Бурно одобравање).

Али највеће чудо на које сам наишао у свом испитивању многобројне литературе и саслушавању свију сведочанстава, јесте оно које сам нашао у књизи једног Француза, који описује ова горња чуда, па на крају вели: "Може ми се замерити да нигде ништа одиста лепог и великог нисам видео. У ствари видео сам. Видео сам казнени завод на 20 км од Москве. Казнени завод који стража не чува, где кажњеници могу слободно, кад хоће да иду у оперу или кино у Москву, где кажњеници могу да доведу своје породице и да с њима на робији живе, где кажњеници имају такву угодност, и такво обиље, да се завод ипак мора чувати од оних што би хтели да из слобода уђу некако "незаконито" унутра.

И тако смо показали предигру драме: разрајити Немачку, оковати је паучином, раслабитн победнике.

Одатле има да избије драма. Али тек онда кад се претходно оствари неочекивано и изненадно спајање Немачке и Совјетије.

И данас људи стоје збуњени пред тим неочекиваним обртом. Та зар није наша велика штампа брујала од тврдњи: "сутра или прекосутра потписује се споразум Енглеске са Русијом.” – Узаман смо доказивали да то бити неће! Смејали нам се једни, клеветали нас други, нападали нас трећи. Па ипак Енглеска са Совјетијом није потписала споразум. Место тога, на запрепашћење свих, дошао је Немачко-совјетски пакт о ненападању, (Смех).

Какав је значај његов у овој драми? Да ли је то обичан политичко-војни пакт као што се често између земаља закључује?

А, не! Овај пакт има други значај. Он је последња сцена Предигре. Његов перфидно-сатански карактер осветљује трагичном црвеном светлошћу саму драму која почиње да се пред нашим очима одиграва.

Зато што смо знали то, зато смо упркос толиких и таквих тврђења могли упорно тврдити да неће бити постигнут споразум између Енглеске и Совјета.

Немачка је у овој Драми изазивач рата. Мотор рата, па према томе и Мотор револуције.

Преко Совјета Израиљ држи Кормило рата, па према томе и Кормило револуције.

Пакт немачко-совјетски од 23. VIII није ништа друго него спајање мотора са крмом, узимање немачке моторне снаге под утицај јеврејско-марксистичких кормилара.

Зато је тај пакт дошао као последња сцена предигре да би Мотор узео онај правац који Редитељ хоће.

Ми смо зато давно рекли да Хитлер постаје несвесни јеврејски агент. Мислећи да ради нешто што треба да донесе срећу и величину његовој Немачкој, он у ствари изазива рат и својом огромном, а опремљеном снагом и дисциплинованим народом, удара о зид англо-француски, управљан совјетским кормиларом, све у циљу који је Израиљ поставио. (Одобравање. Тако је !)

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

КАКО ЈЕ ТИТО НАПРАВИО ДРЖАВУ ЗА ПРОИЗВОДЊУ АПСОЛУТНОГ ХАОСА