ЈЕДАН ОБИЧАН ДАН СРПСКЕ ИЗДАЈЕ

 

Манастир Светог Ђорђа, Старо Нагоричано

Српска православна црква признала је аутокефалност Македонској православној цркви.

Примењена је тактика свршеног чина. Врло сложена скривена операција је очигледно дуго и пажљиво смишљана и спроведена усклађено и муњевито, у најбољој традицији хотела Лукс.

Најпре је 12. 5.2022. Васељенска патријаршија признала цркву Северне Македоније за канонску.

Уследио је 17. 5. 2022. свечани ручак председника Вучића, патријарха Порфирија уз саслужење скоро свих Владика. Расправљана су сва горућа питања, па и односи са МПЦ.

Затим су 19.5. 2022. Патријарх српски Порфирије и архиепископ охридски и македонски Стефан служили су у Храму Светог Саве у Београду литургију помирења којом се успоставља литургијско и канонско општење две сестринске цркве, а у складу с одлуком Сабора Српска православне цркве који је за македонску цркву прихватио статус најшире могуће аутономије, чиме се ставља тачка на спор дуг више од пола века. - Тако су јавили медији, на основу извора у Патријаршији.

Најсрећнији међу срећнима је био Порфирије:

"Радујмо се и веселимо се, радујмо се, браћо и сестре, јер се данас радује пуноћа цркве, небо и земља, сви свети се радују, светитељ Сава и сви који су засађени у његовом корену"
- Порфирије, не трепнувши, у Храму Светог Саве.

Поп Зечевић, конспиративно Порфирије, поново међу Србима 

Његову радост ширили су даље Божји угодници. Надахнуто је писао о тој ствари о. Дарко Ристов Ђого:

Утисци након „Литургије помирења“

Геополитички моменат, црквенополитичка реторика, нарочито фанарска, осјећај убрзања времена – све то не да човјеку да буде наивно само радостан

Утисци након данашње литургије: наш Патријарх, епископат, вјерни народ – радостан, срчан, искрен. Без примисли тежине и грча. Да је сваком јасно да је међу Србима, у Београду, међу браћом. Али не тако да се ми усиљено трудимо да будемо радосни. Већ јесмо. 

Радости се придружио и млади принц Филип Карађорђевић.

Најактивнији на видно незаинтересованим медијима поводом ове теме био је историчар Александар Раковић:

Македонци се вратили у поредак Српске православне цркве

СПЦ је, на основу жеље и молбе Македонске православне цркве да успостави свој канонски аутономни статус установила да више нема препрека за канонско јединство, изашла у сусрет македонској јерархији и потврдила канонску аутономију македонске цркве из 1959, чиме су се Македонци вратили у поредак Српске православне цркве, протумачио је данашњу одлуку Сабора српске православне цркве, историчар Александар Раковић

У недељу, 24. 5. 2022. у Скопљу, уследио је велеобрт и Порфирије је обзнанио аутокефалност Македонске цркве. Патријарх Порфирије је казао да је Сабор СПЦ једногласно донео одуку да благосиља захтев Македонске православне цркве - Охридске архиепископије, за аутокефалност. Српски патријарх је у беседи, после заједничке литургије у Саборном храму у Скопљу на празник Светог Ћирила и Методија, напоменуо да се неописиво радује, јер се пред нашим очима збива чудо чији смо ми део.

Тако лако, тако радосно, са осмехом, Порфирије и његови архиепископи прегазише преко крви и костију небројених мученика, преко историје и знамења, преко манастира и светиња, за само пет земаљских дана. Та неосетљивост, та ноншалантно изведена велеиздаје и духовна пропаст као литургијски водвиљ се догодише пред нашим очима. То је чудо, остало је приземна политика.

Није то само наш став. Не тако давно, мудрац и свети човек, стамен у вери и искушењу, Иринеј Буловић, беседио је овако:

Епископ бачки Иринеј: Изјава еп. Лаврентија да тзв. МПЦ треба дати аутокефалност је црквено-канонски неприхватљива (2012)

Kуда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне Цркве у заблуди – или „незреле”, како веле вође раскола у Скопљу – зато што, солидарно са СПЦ, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима?

Ми не знамо какво је созерцање доживео Епископ Иринеј, те му се памет тако грдно преметнула. То созерцање је једно од чудеса које нас обасјавају са свих страна, али до наших душа не допиру. Созерцање је толико чудесно да је мајку и ћерку претворило у две сестре. Наиме, врх СПЦ, и пре него што је признао аутокефалност, називао МПЦ „сестринском Црквом“. Мора бити да је у питању неко висикобуџетно созерцање, кад нама нишчима је недоступно, а целокупном владичанском Сабору СПЦ изазива толику пуноћу радости.

И гле!, дошло је до велеобрта и код овдашњих шамана. Онај исти Александар Раковић који је пет дана раније хвалио враћање Македонаца под окриље СПЦ, сада објашњава једнако ауторитативно: "СПЦ признањем аутокефалности МПЦ одбранила канонски поредак и предухитрила инострану интервенцију.".

У истом духу просветљава нас Драгослав Бокан:

Шта би се десило да СПЦ није „у лету“ преузела иницијативу од Цариградске патријаршије...Више не живимо у време средњовековног српског царства, није то ни славна 1912. година (када смо били на корак од великог успеха на свим пољима), па је од фаталног 1. децембра 1918. уследио и серијски низ српских неуспеха и самоубилачких потеза.

Да поново не крену да муте бистру воду одређени политикантски кругови којима ништа није свето, па ни сопствена Црква и држава. Мутикаше, како их одувек назива наш народ, остаће празних руку и неће успети да нас разједине и, по ко зна који пут, посвађају..."

Не мора се ићи даље од његове оцене да је 1. децембар 1918 би о "фаталан". Дакле фатално је било уједињење Срба у једну државу и уједињење Српске православне цркве, док је разједињавање дело мудро, државничко и далековидо. Ко друкчије каже спада у "политикантске кругове" којима "није света ни Црква ни држава", такви су "мутикаше" који "неће успети да нас разједине и посвађају". (?!)

Утом се огласио и македонски Архиепископ Стефан да сасвим обелодани политичку позадину:

"Kористим прилику да се и преко Хрватске телевизије захвалим Ватикану на ономе што је учинио за кадрове Македонске православне цркве. Ја сам један од њих. Имао сам прилику да студирам на институту Свети Никола у Барију, са сагласношћу и стипендијом Ватикана, на чему им се искрено захваљујем."

О. Дарко Ристов Ђого тихује. Чека да му надође инспирација за панегирик раскрчмљавању српског тела и српске душе.

Ћути и кућа намагарчених Карађорђевића. Принца Филипа ујела је гуја присојкиња. Како су само љубазни били према принцу-престолонаследнику, док су за леђима држали отровну оштрицу!

Државна гласила мрзовољно и овлаш објаснише зашто је све ово мудро и добро, и гурнуше  историјску пропастну срамоту под тепих. На другој страни аутошовинистичка гласила, која иначе као штакори наскачу на сваки помен Српске цркве, оркестрирано ћуте. Таква директива стигла. Немогуће је да се сви из своје главе понашају исто. За такву монолитност мора да постоји строга дисциплина и надмоћни врховни ауторитет.

Српски патријарх, и досадашњи охридски архиепископ (у помиритељном „стенд-бају“) козерским осмесима покушавају да измаме пријатељску ведрину на смраченом, лукавом и мрзовољном лицу окорелиг србомрсца македонског. Двојица најодговорнијих, који предају српско наслеђе Јужне Србије у руке србофобних расколника, шене пред душманом, навијачи аплаудирају а овај трећи их не бренује, загледан као кобац у свој политички циљ у служби папизма, фанарског и римског.

У правдању подмуклог делања Порфиријевог синода и Вучићеве камариле (може и обрнуто), употребљавају се "утабане" великовизионарске флоскуле. "Ово је потез који рачуна на будућност". На овај начин, вели се, "широкогрудошћу од Македонаца стварамо савезнике" чиме ће се радити на "уклањању Сједињених америчких држава, зле маћехе Македоније, и албанско-шиптарског фактора". То је "потез снаге и вере у себе, у магнетичну привлачну моћ властите дародавности и пријатељства"...

У Македонији Срби су ликвидирани као ентитет. Македонија је признала Косову. Не би зачудило да колико сутра затраже, све испуњени љубављу, Прохор Пчињски.

Ако Васељенски патријарх говори о "Цркви Србије", ако македонски архиепископ јасно каже да "да цркве треба да буду одређене државним границама", каквих дилема треба да имао око будућности "српског света"? Српског јединства нема без јединствене цркве. Сви то знају. Партизанштина и левичарство су агрегат разбијања и уништавања, не окупљања. Брисањем историје и духовне вертикале не можемо постати бољи него можемо само да постанемо ништа.  Американци одавно говоре да је СПЦ последњи ослонац великосрпске идеологије. Титоисти још од раније имају идентичан концепт "демонтирања СПЦ" као генератора великосрпског хегемонизма. У осталом, МПЦ је комунистичка ујдурма. Сада су државни врх и Синод СПЦ на челу са партизанским сином Порфиријем упрегнути у рало којим се, под бичем НАТО и Ватикана, преорава српско гробље. Гробље, јер народа нема више. Не може га бити кад нема ничега што га држи.

Уместо закључка преносимо један тачан коментар са друштвених мрежа:

Патријарх, митрополити и владике су извршили, и то једногласно, издају српског народа, његове историје и историје српске државности и цркве. Нема тог халкидонског сабора, ни допола православног сабора из 2016 који то може да покрије, оправда. Ово питање није теолошко, већ државно и национално. Питање смисла постојања овог народа и његове државе. Њихова издаја, међутим, представља и новину: јер, они су, све у срећи и једногласној радости, укинули издају, прогласивши је само другачијим обликом понашања и поступања. Непогрешивији од непогрешивог бискупа Рима! Kао што је држава, образовним системом, укинула памет, а глупост и елементарно незнање прогласила другачијим обликом мишљења.

Патријарх, митрополити, владике су учинили још нешто: увели су верујући српски народ у НАТО пре државног врха, пре свих фанова НАТО-пакта. Легли су на руду васељенском расколнику, који ће своје поступке ускоро морати да правда код Послодавца. Сада би требало да признају аутокефалност и `украјинској православној цркви`? Заболи су нож у леђа Русији, Руској православној цркви, српско-руским вековним везама.

Суштински: ако државни врх уведе санкције Русији, или призна независност KиМ - то није издаја, већ корист, није срамота, већ прилика да сви живимо боље. Свети архијерејски Сабор је једногласно донео такву одлуку...

Истога дана заменик градоначелника Београда Горан Весић , позвао је добри народ на Спасовданске литије у "заједништву, љубави и молитви".  Прошао је још један обичан дан српске издаје. Идемо даље.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

КАКО ЈЕ ТИТО НАПРАВИО ДРЖАВУ ЗА ПРОИЗВОДЊУ АПСОЛУТНОГ ХАОСА

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА