ВРЕМЕ ГАДОВА


 

Први пут објављено 6.11.2013.

Од почетка је било све јасно. Разлика је што је у ова најновија времена мало кога брига што је све јасно. Разлика је и у томе што се пре десет година још могло нешто јавно рећи. Више не може. Министарство истине је међутим побрисало и што је раније речено. Овај чланак је ономад пренело осам портала. Данас једва да му има трага.

***** 

 "Њихова дела сведоче / да су стока бесловесна“ (Данте)



Упростачени Вилотићи


„Радован Трећи“ се од бурелескне алегорије претворио у бљутави живот. Сваког дана гледамо нововерне српске попечитеље како гомиле бенсединизованог народа преводе у торове „Вилотића“.

 

Видесмо Дачића, првог до првог потпредседника Вучића, како попут подгојене Жар-птице просветљава пола Космета. Видесмо велики сјај у његовим очима док учаше Србе како нема ништа боље за њих него да признају као своју Косову. „Доста нам је пораза на Косову, сад хоћемо да победимо!“ – Ускликну с љубављу и оде да се здрави са Тачијем. Победоносна порука, која се криви и пуца од носећег терета подлаштва, невешто прикрива неизречену, али јасну другу поруку: „Не опирите се, постаните `Косовари` и бол ће нестати. Ми ћемо вас памтити.“  У просветљавању му асистира гремлин Вулин (први до првог од првог потпредседника), кадар и наковањ да поквари, на специјалном задатку убијања сваке воље за живот преосталим Србима.


Примитивац с педигреом


Нова влада ради пуном паром. Пропалу економију ћемо болним мерама за народ претворити до 2016. у пропалу економију по стандардима ММФ.


Ипак, најтурбулентније је у министарству културе или „истине“, ко ће знати тачно шта је то. Нови министар Радован III Зоговић, цивилно Иван Тасовац, наличан офуцаном маслачку, кренуо у чистку патриотских штеточина. Претходни министар, чијег се имена слабо ко још сећа, смењен је јер се „медијски није снашао“. Нови се снашао и већ убира овације „мислећег дела интелектуалне елите“ због класичног идеолошког прогона који спроводи. Чим је  ногом отворио врата министарства натоварен челичном метлом и портретом ЈБТ од кога се не раздваја, Зоговић Р. III је најурио Драгана Коларевића. Освета аутошовинистичких битанги због бритког писања Д. Коларевића, којим је јасно дефинисао дегенерисани српски културни брлог[1] брзо је стигла.


Типовао је З.Р. III и почившег директора националне телевизије због извесних непринципијелних десних скретања, но ту га је судбина претекла. Сада можемо лицитирати ког Горана Милића ће поставити да нас ментално преобликује по критеријумима меких окупатора.


Присуствујемо кристализованом сукобу два српска генома, који су толико супротстављени да се лако може поставити питање ради ли се више о истом народу? Са једне, све јаче стране, имате „бео-фашисту“ (није конструкција аутора), који презире све у Србији сем полуинтелектуалног „круга двојке“ и који својим имиџом лудог диригента прикрива ужигнути кич и просташтво партизанског окупатора који га је родио и васпитао по културном обрасцу драмске секције прве пролетерске дивизије. Шта можете очекивати од таквога, ма колико у јавности глумио пајаца, већ да буде добар сваком тиранину и суров према народу? На супротној страни је намргођени Коларевић који је умео да прави ТВ серијале под субверзивним насловом „Тито као покретна прошлост“, али уз то неће да служи сваког господара, што га неумитно ставља у први ред за гиљотину кадрова.


Следећа акција министра-маслачка је окупљање крлежијанера са судбинским темама како поделити паре међу собом и како дотући последње трачке здраве памети, ако је по негде још штекована. Ова удруга Бео-накарада позната је по брању књижевних и опште-друштвених награда као зрелих крушака. Није да награда није било и у стара времена кад бејаху дисидентима. Тако је Басара постао лауреат Жељезаре Сисак. Али, од кад су наступиле демократске промене, те су се међусобно поставили у све могуће жирије, наступило је Време Глодара, односно монополско убирање награда, уз повремено гребање и уједање око истих. Поменути Басара има бар тринаест победа у дербијима, од којих бих овом приликом истакао Књижевну колонију Сићево и општину Чукарица, обзиром да НИН-ову награду сам писац презире. Сад се нашао Коларевић да их назива „комесарима (померене) титоистичко-крлежијанске свести“. Зар су се толико награђивали, да им се тако каже? Па, неће моћи! Сад ће постати лектира у школама, култура ће у будуће бити само филмови у којима се Срби ваљају пијани по блату, Кустурица може да чува овце на планини, пише се нова српска историја по стандардима Бенјамина Калаја. То би, општим именом, значило „побољшање положаја културе“


Много раније је написано да „ко влада културом, влада и заједницом“. Отуда, не треба сумњати да је ферман за овакав заокрет к револуционарном терору у нечему што је бар личило на патриотску намеру СНС у култури стигао из Бона via Брисел. Дивотни Тасовац је за саветника довео Сашу Мирковића са дебелим досијеом евроaтлански оријентисаног дилера културе и медија, да не би било трунке сумње шта се хоће.


Нон пејпер


Нема нових услова за Србију, сем...


Бон и Лондон су издали „нон пејпер“, који није обавезујући али се мора испунити на нашем тешком путу у ЕУ. Тиме је ојачан немачки ултиматум. “Србија мора обезбедити да њено законодавство, укључујући њене географске размере, не долази у супротност с пуном нормализацијом односа с Косовом”, уз недвосмислену претњу „да се преговори суспендују у било ком моменту, уколико Београд оклева или прекине спровођење преузетих обавеза“.


Јелко Кацин је најавио да долази време преиспитивања устава и особито питање аутономије Војводине.


Муамер Зукорлић рече да неће, Ердогана му, рушити Србију ако се испуне обећања која му је дао други до првог потпредседника владе, Томислав Николић, протоколарни симулант Председника државе са дипломом сумњивог морала. У супротном „могла би Србија горети до Чачка“. Добро, није тако страшно, мега-пироманија не досеже до Београда, што би се неко узбуђивао?


Лагано се провлачи кроз медије да се ваља оканути Републике Српске, која је виђена за ликвидацију и Руса, што нам је обелодањено преко „Инсајдера“ Б92.


Војводина се распада попут труле лудаје.


Исувише је очигледна сличност наше ситуације са Чехословачком 1938. Тада је Хитлерова Немачка у договору са „западним демократијама“, у име врховних вредности, мира и благостања особито, силовала ову малу али ратоборну земљу. И наравно, одмах се ту нашла Мађарска и (поучно) Пољска, која ће само годину дана касније и сама бити објекат двоструког черечења, да и оне саучествују у заштити мира и благостања и откину свој део територије. Словачка се отцепила, у јадном уверењу да ће избећи силовање.


Нас, међутим, даноноћно убеђују да нема другог пута сем онога у ЕУ по диктату Немачке, као да смо баш сви слепи и блесави па не видимо шта ће нам бити до послетка.


Верује ли ико у стране саветнике наше владе, склоних кавијару и вијагри, за које се тврди да раде без бенефита јер воле Србију?


Од откључане луднице гора је само закључана лудница. Јавни час закључане луднице имадосмо ономад у Комбанк арени, новом Кумровецу. Хрватске цигарете, ГМО и авионско тровање атмосфере су подношљиви, али недостатак сендвича на конвенцији СНС је запретио политичким земљотресом.


Жандармерија не сме мрко да погледа Синан-паше и паликуће, али у супротној сразмери искаљује силу над српским организацијама. Медији сложно ћуте.


Војвођанерски културбунт


Већ поменусмо – ко држи културу, влада друштвом. Отуда, готово нестварно делују напори дела градске власти са нарочито истуреним Андрејом Фајгељом да Новом Саду, Српској Атини, врати непорециви културни идентитет. Врло стварно пак делују оркестрирани напади на такву културну политику домицилних србофобних постројби. Не треба сумњати да ће волшебно израсли апсолутни владар Србије, штрумф-фирер и први допредседник испод кога су сви остали, са уснама као шљива цепача, постројити све установе како је започео дивотни Тасовац. Отуда, Фајгељ може само да бира начин уподобљавања са политиком већинских коалиционих партнера или кадровску гиљотину.


Мноштво војвођанских култур-трегера, за које је историја почела 1974. а завршила се 1988., гори од нестрпљења да преузме ствар у своје руке и покаже шта је то мултикултуралност. Уз Перовићево сјемениште на филозофском факултету, младих уметника у фази утврђивања на колико рупа су шупљи и истурене чеке Ал-Џазире Динка и Недима, тргли су се из чамотиње и војвођански књижевници. Поводом најављене Тасовчеве култур-комитеје у кругу двојке, огласило се мамурним бунтом ДПВ [2]. 


Нагло пробуђени умни људи Војводине написаше потпуно исто што и проскрибовани Драган Коларевић, само не препознавши себе у опису. Али, ДПВ се може, јер наступају са другачијих идеолошких и географских позиција. Нису они против (Боже сачувај!) челичне метле са почетка, већ одлучно постављају принципијелно питање свог дела колача, инсистирајући на војвођанској цивилизацијској висини.


Јуриш ситнозубих


У сулудом уверењу да ће мање ружно бити силовани ако се одвоје од матице Србије у Војводини расте сепаратистичко усхићење.


Војвођанска конвенција тражи нови устав и Војводину републику  јер "Војводина може опстати једино ако буде имала елементе државности". (Сепаратистичку ремитенду Чанка већ је непристојно помињати).


Председник Покрајинског одбора ЛДП Душан Мијић, чврсто се држећи за скут или тако нешто Јелка Кацина и уподобљено са најновијим флертовањем СНС-ЛДП, најавио је да ће ЛДП покренути иницијативу за промену уставног положаја Војводине и заложио се да Војводина добије свој устав у оквиру сложене државе Србије. Вели да устав Војводине треба да садржи каталог људских и мањинских права, законодавну, извршну и судску власт, финансијску и статистичку самосталност, поседовни лист Војводине и међународне гаранције поштовања Војводине и њеног конститутивног акта, рецимо у виду тенкова НАТО.


Да је сепаратизам као руске „бабушке“, што ће рећи да у једном увек има још један, потрудили су се да покажу мађарски стогодишњи иредентисти. 


Председник парламентарне странке Савеза војвођанских Мађара (СВМ), Пастор Иштван, не признаје да је Војводина део Србије јер су грађани покрајине тако одлучили. Хоће рећи да је у питању насилно припајање, па је и свака врста раздруживања легитимна. 


Али, то је већ слабо.


У Бачкој Тополи одржан скуп солидарности поводом "Велике поворке Секеља" у Румунији [3]. Да преведемо – ради се о подршци обнављању велике Мађарске. „Чонка: Војвођанским Мађарима аутономија као косовским Србима“. Ма не, збунио се Чонка. Нед`о Бог никоме што Срби на Косову и Метохији имају – „право“ да их некажњено убијају, ваде органе, премлаћују, спаљују им цркве и раскопавају гробља, отимају имовину. Или се Чонка није збунио, већ представља страдале Србе како некакву повлашћену класу; отприлике као Хитлер и Хорти ономад.


Позицији мађарских странака се не може оспорити принципијелност. Они траже да се Војводини врати стари надмоћни положај у Србији, када су се титоистички врховници спрдали са „ужом“ Србијом називајући је „Србијом ван покрајина“ и приде право на отцепљење. Истовремено, траже исту такву позицију за себе у Војводини. Најмање чиме би се задовољили је модел „тростепене аутономије“ (иначе, конципиран пре Косметске Калварије, тако да је позивање на „права Срба“ на окупираном КиМ пуко правдање уз доста пакости). Овај концепт предвиђа да тамо где су Мађари већина сву власт држе у својим рукама, а где су мањина да имају права као да су већина.


Већ рекосмо да половичног силовања нема. Ако Србија буде смањена до Београдског пашалука, Срби ће нестати као народ.


Револуирани СНС у евроунијатског кастрата под модификованом заклетвом из свог пређашњег патриотског периода „Издаја је вечна док су јој деца верна“, чисти све пред собом методом „спржене земље“. Нико их не воли, али пучина ипак иде за њима. Такви Напредњаци однеше блиставу победу и на локалним изборима у Врбасу, уз малу помоћ момака чврстих песница и нешто купљених гласова. Баш их брига шта ће сутра бити; у чијем телу и у чијој држави ће се пробудити. Није их брига ни што би сву њихову разметљиву силу и доминацију један залутали метак са неке свадбе, или, хајде, два залутала метка, претворили у прах и пепео. Отом потом. Исте ове епске патриоте колико сутра можда видите у туђим парламентима, владама и којекаквим локалним самоуправама, у националном ставу придружени Пуповцу и Petroviqu. Неће бити силни и бахати као док су водили српску државу, али ће лепо живети, задовољни што припадају уређеним друштвима.


Лако може тако да се заврши, ако их пустимо.


.......


[1]  Драган Коларевић: „Време је за први српски културни устанак“

http://www.standard.rs/dragan-kolarevic-vreme-je-za-prvi-srpski-kulturni-ustanak.html



Реакционарни текст ДК почиње на следећи начин:

„У државна позоришта одавно не идем јер нисам мазохиста. Не гледам домаће филмове. Било који пацијент са Губеревца или неке друге клинике за људе помереног ума духовно је уравнотеженији од аутора и актера дела која се тамо играју и приказују. Ако ћу да гледам лудаке, ићи ћу у лудницу. Не пристајем да на мој укус и вредносни систем утичу комесари титоистичко-крлежијанске свести.“

А могу се наћи и разна друга светогрђа:

„Културна окупација Србије почела је 1915. после повлачења српске војске у Грчку и траје до дана данашњег. И трајаће јако дуго јер Србима не пада на памет да се побуне против тог антикултурног зла...“


[2] http://www.dkv.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=1077&Itemid=16


Пет стотина војвођанских љутих писаца ће рећи:

„Ово је доба медија, али и доба предрасуда које се производе у савезу са доминантним политичким снагама, доба културних догађаја који постоје само зато што су произведени у медијима, о томе можемо срести многа сведочанства ( сетимо се само међународних фестивала који то ни по чему нису, издавача који само најављују своја епохална издања, писаца који искључиво у домаћој штампи стичу светску славу, оних чија дела немају ни капи крви, часописа који личе на мртво море, итд).“


[3] http://www.autonomija.info/conka-vojvodanskim-madarima-autonomija-kao-kosovskim-srbima.h



Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА