СВЕТКОВИНА У СРПСКОМ ДУБРОВНИКУ

 


Грлић Радман:
Србија ће због отимања хрватске културне баштине
сносити посљедице у приступним преговорима
с ЕУ-ом, рекао је хрватски шеф дипломатије.

_______

 


КУЛТУРНЕ ПОЈАВЕ У СРПСКОМ НАРОДУ

Светковина откривања споменика Ивану Гундулићу у Дубровнику 14. (26.) јуна 1893.



У староме завичају културе и поезије, у господскоме Дубровнику, прослављена је минуле године на достојан начин светковина, која ће још дуго и дуго живо и гласно одјекивати у грудима васколиког народа нашег. Дубровник је тада остао веран негдашњем значају и позиву свом. На што ни једна општина у нас не би у таквој мери била позвана, и што ни једној не би у таквој мери доликовало – на то је било позвано то старо културно средиште, а њему је баш и доликовало. У присенку старе славе и величине своје, у успомени сјајног и песничког доба, могао и морао је баш Дубровник приредити знамениту светковину ту. Смисао и значај тога догађаја лежи колико у томе, што је Иван Гундулић био син града Дубровника, колико још више у том, што је такав град могао произвести синове, какви беху Гундулић и песнички му другови. Дубровник и Гундулић допуњавају једно друго и једно без другог не могу се ни замислити. Културно место, какво се у оно доба могло баш развити на обалама немирнога мора јадранског, морало из своје средине, из недара својих, понудити народу српском мужа, какав беше песник и државник Иван Гундулић. Он је плод културе дубровачке, која га је можда за то баш и припремала, да у далеким данима потоњем нараштају на песнички начин прича, шта је негда било.

Дубровник, у многоме сличан старим јелинским општинама а готово истоветан са талијанским државицама средњега века, био је у уно мутно и мрачно доба, после пропасти царства српскога, и луч и узданица народа нашега. Древна култура талијанска утицала је на свој начин и на тај град, а нашла је у њему згодан материјал, који је вољно примао утицаје њене, а опет се није одрекао својих красних особина и врлина. Развитак града тога сведочи нам то најбоље. Он је прошао кроз све мéне, кроз које пролазе све самосталне и независне трговачке и културне општине. И Дубровник је имао своје детињство, и он је имао своје млађано доба, доба борбе за опстанак свој, и он је радио, трудио се, мислио и војевао, да се одржи на висини мушке снаге своје. А за све то време, док се дизао и развијао, свежио је непрекидно своју снагу жилавим и подузетним елементима из унутрашњости а с оне стране мора примао је опет вољно оне елементе, који би живахним духом својим унапређивали красан материјал из околине му. Из те смесе могла је и понићи онаква држава, као што беше Дубровник. Тако је онда и могао доживети своје цветно и сјајно доба. Но временом је и он као и све установе људске, подлегао својој старости, а и насртају јачих сила. Али те јаче силе могле су му утаманити само физичку независност, могле су материјални плод његовога подузетничког духа присвојити; али ону финију, душевну независност његову, културни плод његовог духа, нису могле уништити ни време ни спољне навале. Та независност остала је сјајна и неприкосновена, и показује се и данас у разним појавама својим. А од свих културних појава тих блиста и светли се у најлепшем сјају свом: песништво, тај цвет на стаблу људских тековина.

 

Изложбена поставка „Култура Срба у Дубровнику 1790–2010.Из ризнице српске православне цркве Светог Благовештења“

И том огранку културе, том мирисном цвету човечијег ума и осећања, беше посвећена светковина, која је у то старо седиште културе тако силно привукла разгранати и растргани народ српски а са њиме и хрватски. Да, светковина, коју је приредио град Дубровник у славу подизања споменика најдичнијем сину свом, у пуном и правом смислу и значају беше светковина у славу поезије. Genius loci дубровачки славио је том приликом сâм своју светковину и помлађен се приказивао оној множини хаџија, која је пуна одушевљења дошла, да му се у колевци и завичају поклони. И тај genius loci показао се за време своје светковине свугде и сваком приликом. Ишао свет кроз улице дубровачке, видео га је у чистоти и реду; гледао тај свет на старе палате или на широку пучину сињега мора, он му се љубазно јављао кроз прозоре или му је свежио лице, ширио груди и гонио мисли у далеке крајеве света; улазио тај свет у куће, он му се приказао у правом, ненаметљивом гостопримству свом. На јавним местима, на зборовима и на састанцима, genius loci дубровачки остао је Grand-Seigneur, који беше и свагда. Но у најлепшој боји својој показао се при врхунцу светковине; он би се тада смешкао многој појави, кад би таквом господину доликовало, да се смешка слабостима људским.

 

Споменик Краљу Петру у Дубровнику


Чудновата је судбина људска и људских установа! Кад је варварство стаманило стару државу српску, а с њоме и културу нашу, тада је Дубровник све то већма корачао у напред а у доба пустога мрака на балканскоме полуострву, светлела је и мирисала је у Дубровнику с културом и поезија у најлепшем сјају свом. Но када је народу нашем у Србији опет почела да свиће зора лепше будућности, када је народ српски из своје побуде а својом снагом дигао, борио и ослободио – тада поче у Дубровнику да залази сунце државне самосталности и државности. Тада поче српски народ на балканском полуострву опет да ступа ред културних држава; са независношћу својом извојевао је он и признање на умноме пољу. Данас цвета уметничка поезија у другим земљама српским, данас уживају Срби и у другим крајевима благослове културе; данас хоће много српско место да је Дубровник.

Али ни у оно мутно доба српске прошлости, када је од свих огранака народа нашег само у огранку дубровачком било светла и напретка, ни онда није умукла била српска песма. Српски гуслар је њоме будну одржао свест народа свога, он је народ тешио, загрејавао, храбрио и подигао. Најлепши плодови народне поезије поникоше баш у оно мутно доба, када је у Дубровнику, али под благим утицајем слободе и културе, поезија дошла до најлепших успеха својих. Било је то незнано такмичење песничког нагона у народу нашем. Подјармљени, неписмени, откултурени народ могао је створити само песме, које му иду из дна душе и које у безазленој природности, у свежем мирису, у дубоком осећању, жарком полету и језгровитом језику једва имају себи равне. Слободни, господски и скроз културни становници дубровачки могли су опет створити песме, таквим су их и изабраници му, песници-уметници, веселили, забављали и на мисли будили. И у том такмичењу ни једна поезија није понижена. То нису две различите врсте песништва, то су два различита начина, два различита плода истог дрвета, који је чврсто срастао са духом и карактером васколиког народа нашег. А тај дух и тај карактер су учинили, да су Дубровчани и своју уметничку поезију, као и сву културу, из Италије добивену, себи прилагодили, у себе претопили, посрбили. Па ако њу од остале народне поезије и разликује шири поглед, дубља мисаона радња, а нешто и страно рухо, лежи у том, што су дубровачки песници били и најизображенији синови културнога града свога. У језгри својој остаје и та поезија народна, како год и она, која је поникла из широких слојева народа нашег. А да је тако, да народ српски исто тако уме да цени и да схваћа песничке производе тако изображених песника као и своје саме, показује, што се из свију крајева српских у главном баш народ сâм слегао у тај дивни приморски град. Народу је понуђена та светковина, народ се позиву том и одазвао. Поезија је славила свој тријумф, а песнички народ се вољно поклонио њојзи…

На прекрасном тргу дубровачком стоји видљив знак, којим одадоше Дубровчани поштовање својим трудбеницима а у лицу Ивана Гундулића – али aere prennius остаће поезија сâма, коју су створили ти трудбеници на дику и славу свог града и свог народа. Прослава дубровачка је прослава идеалних тежњи у мирисном руху поезије, а цео народ српски је одушевљено пљескао и кликтао је: слава, слава, слава!

__________

Пренето из:

ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ

Уређује: А: ХАЏИЋ

КЊИГА 177

1894. СВЕСКА ПРВА

У НОВОМ САДУ, ШТАМПАРИЈА СРПСКЕ КЊИЖАРЕ БРАЋЕ М. ПОПОВИЋА. 1894.

__________

Лист ,,Дубровник“ 1902: Отуђили нас од нашег славног српског поријекла и унијели раздор међу браћом
,,...а друга се појавила тек за нашијех дана кад познати фактори прионуше из петнијех жила да потпуно отргну и униште у нашему сељаку сваки народни понос и сваку спомену своје славне прошлости'', истицао је ,,Дубровник'' 1902. године и додао да је дубровачким сељацима наметнута нова, умишљена и неприродна народност, са циљем да сије раздор и мржњу међу једнокрвним - српским народом...


Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА