ЛЕВА ПЕТЉА

Амерички амбасадор игра стони фудбал са Вучићем и хвали његов ИТ пројекат у Крагујевцу.  Овај меч у стоном фудбалу је одигран само два дана након демонстрација од којих је напредњацима срце уздрхтало. Они се сећају Петог октобра, а кога је змија ујела тај се и гуштера плаши. У дипломатији нема ничег случајног. "Роштиљање" је недвосмислен и јак знак америчке подршке Вучићу. Још увек је у милости.

У Суботу (4.12.20121.) су одржани неочекивано успешни антирежимски протести. У педесетак градова Србије окупило се, према званичном оперативном бројању, 31.000 грађана. У то бројање власт није рачунала, по атавистичком рефлексу из свог владања деведесетих година, више десетина хиљада "случајних пролазника".

Снага ових протеста није била у масовности, која је била очито изнад очекивања. Снага протеста је у огромном народном незадовољству које је перформанс под заједничким називом "Еколошка револуција" успешно пренео. Отуда, режимски think-tank пуковници нису могли да сакрију страх. Тако је настала фама о "двадесет силеџија који су блокирали Београд".

Реалност и ПИНК: "Двадесет људи блокира Београд"

Након протеста организатори су огласили проширење захтева и наставак протеста, а Вучић је најавио делимично усвајање захтева.

Може се рећи да су протести оперативно надполовично успели. У оцени протеста и везаних за њих дешавања ваља рећи да се ту укршта више политичких вектора.

- Вучић не сме да удари силом на демонстранте као пре пар година. Видно је помирљив. Своје "мрке кошуљаше" је повукао у позадину. То је видљива промена у односу на прве дане протеста. Прилика је да строго опоменут. Није више у позицији надмоћне силе и тешко је веровати да ће у будућности смети да употреби прекомерну силу, сем у време кад буде званично признао "Косову".

- Демонстранти се држе леве агенде. Строго се пази да се остане у дозвољеном им еколошком гету, и да отуда не искачу у шира и судбинска питања. Сме се протествовати против "Рио Тинта" али не ширити бунт и против ЕУ, Запада, НАТО. Може против Закона о експропријацији, против "референдума", али се не дотицати државотворних питања. У том смислу, строго се пази да се теми демонстрација националисти, потиснути у дубоку илегалу, не пронађу. Ставља им се на знање да нису добродошли. Бунт тако безнадежно губи кључну снагу, али превелика снага није ни жељени циљ.

- Нема навијачких група. Све антирежимске побуне до сада су биле подржане од навијачких група. То је природно. Навијачи потичу из нижих, сиромашнијих социјалних слојева, бунтовни су, сложни, агресивни, чврсти, вешти у уличним обрачунима, полиција им је природни непријатељ. Ако су ове групе стављене под строгу режимску контролу, па се пре могу наћи уз милицију него против ње, то је појава иманентна фашизираним друштвима.

ВУЧИЋ И ГОДФРИ ОДИГРАЛИ ПРИЈАТЕЉСKУ УТАKМИЦУ СТОНОГ ФУДБАЛА: Нема роштиљања, екселенцијо! Плави увек побеђује црвене
Ентони Годфри: "Супер компјутер донеће Србији информатички бум"

- Амерички амбасадор игра стони фудбал са Вучићем и хвали његов ИТ пројекат у Крагујевцу.  Овај меч у стоном фудбалу је одигран само два дана након демонстрација од којих је напредњацима срце уздрхтало. Они се сећају Петог октобра, а кога је змија ујела тај се и гуштера плаши. У дипломатији нема ничег случајног. "Роштиљање" је недвосмислен и јак знак америчке подршке Вучићу. Још увек је у милости. Да је Америка хтела да подржи "еколошку револуцију", Годфри би учествовао у колони, као што амбасадори са запада умеју често да учествују у парадама педера.

- Опозиционе политичке странке не смеју много да се експонирају у демонстрацијама. Они су свесни колико су популарни у народу и колика је њихова политичка снага спрам режима.

- Симболична финансијска подршка протестантима је пак јасна порука Вучићу. Какав је то велики диктатор који се може срушити за 25.000 долара? Вучић сигурно може више. Зашто онда толико страхује? Зато што му са Запада поручују да на исту адресу могу да испоруче коју год хоће количину долара, и да ту опцију држе отвореном.

У закључном збиру може се рећи да су Запад и Америка напосе, натерали режим и опозицију у дављенички грчевити загрљај. Па на то отворено их држе у покорности методама штапа и шаргарепе.

Након игрице Готфрија и Вучића "еколошка револуција" губи и онако слабу компресију. То је мање-више завршена прича. Могу се задовољити слањем слике у свет. Питање је колико Рио Тино баш не може без Србије. Могу се задовољити и масним пеналима у крајњој линији.

 

Ђилас и екипа МОРАЈУ на изборе иако под овим условима је то бесмислица. Персонално, компрадорски политичари неће ништа изгубити, могу само да закаче још неку вајдицу, али од српске државне политике нема ништа. У дављеничком загрљају левих и левљих здругова, издише Србија. Сваки њихов мртви стисак плаћамо делом суверенитета.

Није било тешко предвидети да ће пре или касније доћи до амалгама две привидно смртно завађене "Србије".

Тито је своје најверније снаге са свих страна сакупио у Блоку 45 да га чувају од Срба. Није чудо да су из тог озлоглашеног блока (и политички и криминално) изникле многе значајне политичке фигуре... И Милошевић и Вучић и Кораксић (црвени пропагатор)... Они никада нису могли једни без других, ма колико се наизглед крвили, јер јесу иста биолошка маса.

Ми видимо како тај амалгам ради у пракси:

- Идеологија Кораксова.

- Људство радикалско.

- Алати Слобини.

У будућности можемо очекивати да се још гушће међу собом муте. Кутлачу у том лево/левом амалгаму држе Енглеска и Америка.