НАПРЕДЊАЧКА ОМЕРТА - ИЛИ: И ЗИДАРСКИ ЖИВОТИ СУ ВАЖНИ
У Сиригу је почела изградња нове биоскопске сале.
Како је и ред, када се градилиште отвара сви су ту и сви имају имена. Озарени, напирлитани и заслужни.
Свакачастирање на друштвеним мрежама, неприлична разметљивост, политички поени. "Дивно", "За нашу децу", "Браво за СНС". Карактеристичан коментар:
Zivece ovaj narod; ne pamtim kada sam imala priliku cuti da ce se graditi neka ustanova za kulturna dogadjanja!
Када је сутрадан на истом градилишту трагично страдао радник, нема присутних, нема имена, нема одговорности.
Законску одговорност у Србији претенциозно је очекивати.
Објективна одговорност?
Морална одговорност?
Саосећање? Жалост?
Саучешће породици?
Ништа!
Мук је ужасан. Ћуте мукло локални медији. Ћуте вечити тапшачи и професионални општински ботови.
Ћуте! Сложно и организовано.
Већ следећих дана на страници Месне заједнице Сириг и локалном Темерин.инфо наставили су са обавештењима о новим грађевинским подухватима и другим просперитетним стварима, као да се ништа није десило. Ништа вредно помена.
Зидарево име се не помиње. Не заслужује поштовање. Као у најцрња времена: Нема човека. Не постоји и као да никада није постојао. Ко се сећа, боље би му било да што пре заборави. Изразити пијетет човеку који је поштено радио свој посао, штетно је за партију, поготово пред изборе. Ко пита за страдалог зидара, средина га одбацује. Поглед људи пун мржње.
У жалости сам, у петак ми је погинуо зет - муж ћерке мога брата. У тридесет деветој години. У понедељак је сахрањен, у свом родном селу Kуново, седам километара од Владичиног Хана, поред свог оца, који је умро у својој четрдесетој. Мој зет, Дика Аранђеловић, био је најбољи човек, кога сам икада познавао. У детињству кренуо на Призренску богословију, али после изненадне смрти оца се пребацио на грађевинску струку, како би могао да помаже своју самохрану мајку-удовицу и брата.
Последњу деценију живео и радио у Београду, Погинуо у прошли петак у Новом Саду, тако што је пао са висине од девет метара. Лекар који је вршио обдукцију каже да би повреде главе још некако и преживео, али је приликом пада, унатрашке, сломио ребро, које је пробило плућно крило. Угушио се у својој крви.. Звали су га "Муња". Био је спреман за све. Волео је живот, крај моје братанице се смирио и постао домаћин. Нити у једној хроници на српским медијима, нисам до сада успео да нађем ниједну вест о његовој смрти. Ниједног слова. Kао да никада није ни постојао - угасио се без трага и одјека. Осим међу својим најближим, из села, које је изашло да се од њега опрости у достојанственој тузи. Изненадило ме колико ти људи личе један на другога - углавном су плавокоси и плавооки. Помислио сам - ово је срце и душа Србије. Ово су потомци страдалника и хероја Kосовске битке. Српски Обилићи. Морао сам ово да поделим с неким, мада је вероватноћа да ће ико прочитати мала. Дико, брате и друже, хвала ти што си постојао. Нека ти је вечна слава и покој твојој честитој души.
Толико сличности да ми се за тренутак учинило да је исти акцидент у питању. Није, две су жртве на градилиштима у исто време недалеко једно од другог. Исто је окружење, исти третман, (не)људски однос.
Живимо у друштву које је изгубило разум. Изгубило солидарност. Све што се рачуна је профит. Политички или финансијски. Наши да владају. Лака лова, брза лова, "хасл". У бесомучној слепој јурњави, у рушењу и пробијању, није грех, није вредно помена, прегазити човека.
Америка се дигла због погибије црнца: "И црни живот је важан!"
Нама животи грађевинаца нису важни. Наших људи.
Данас грађевинци, сутра било ко од нас.
Зато не питај коме звона звоне, она звоне за тобом.
Коментари
Постави коментар