ГЕНЕАЛОГИЈА ВУЧИЋЕВИХ ХУМАНОИДА
Лажне сузе Друге Србије
А
шта су Вучић-Дачићеви хуманоиди - потомци љотићеваца, четника,
монархиста? Да: кад би се зезали . . . Цела наша политичка класа, уз
једва неколико врло усамљених изузетака, својом генеалогијом, уверењима,
стилом, својим циљевима, укусом, патосом, у суштини је потомак једног
истог - крахираног југословенског социјализма, у овој или оној
варијанти.
Дачић, Вулверин, Шешељица, или Спрудовичка, Брнаба,
Bitche - у суштини, и у коначном исходу, то се своди на нешто веома
тугаљиво. Да кажем у параболи: сви они цене, штују, одликују - Марину
Абрамовић . . . Kоја је и сама комуно-чобаница у служби Екумене. То исто
су, дакако, и они - сви од Вучића и Гљиве па до Латинке, од Шешеља до
комичног Ђинђића, од Слобека, Мира-Маре и Сенте до Ивана дебелгузог
Ивановича и дебилог Зорана Kесића. Од Чуте до Туте. Њихове разлике су
валери: једног истог и отужног. И то је "цела та ствар". Цео политички,
социјални, економски спор који смара Србију - спор "прве и друге
Сорабије". Скоро ничега осим тога. У том "скоро ничега", разуме се, и
лежи наш основни, суштински проблем - у томе је разлог наше свеукупне
посрнулости, наше духовне и битијне оскудице. Наша елита је та оскудица:
и прва и друга.
Недостаје појава кнежевског бивства, надмоћно
самообликоване елите, потврдних апосолутних налога и истоврсног зрачења у
свему: од уметности до политике: недостаје сублимни човек; као елита,
као политичка сила, као опипљиви и блистајући стил. Недостаје оно
пресудно . . .
Не, не: није то никаква бласфемија: и један и други су лево, деца удбаша и партизанских кадрова, и један и други у бити издајници, а о штетности, тј. размерама штетности било првог - Војислава Шешеља, било другог - Зорана Ђинђића, њихових непоправљиво лоших политика, њихових гротескних уверења и представа, збиља и не треба нешто посебно да говоримо. Да не трошимо време. О Шешељу - само ово: он је санкилотски "патриот" и - џукела. То је довољно да га дисквалификује. Радикали, Шешељ, Алекно - апсолутно паразитски организам у срцу националне Србије. То срце је болесно: између осталог - и због њих.
Фото Србија-данас
Уосталом закључак радикалског патриотизма испоставља се у Вучићу. Вучић
је његова сума; његов коначни "плод" . . . По чему тај плод "није
издајнички", или је "мање издајнички" од грађаниста, његова политика,
уверења, укус, од оне отпалости која је "либерализам у Срба", која је
сума такозваног другосрбијанства, остаје веома магловито и неизвесно,
што и потврђују интерпретативна "довијања" оних међу српским патриотама
који подржавају овог слузавца политике и, разуме се, настоје да га
одбране и придају му неки "патриотски обол"; неки "отаџбински плашт". То
је довољно речито по себи: зар не? Само се сетите Цвијановића;
Цвијановићевог "пропагандног жонглирања". - Елем, никакве суштинске
разлике између Вучића и "радикалског патриотизма" и омражене издајничке
агенде жутих пернатих гракала и остале демократске перади. Они су ближе
једни другима, но што су Вучић или Шешељ или Бокан блиски оној јединој
десници која у пуном смислу те речи заслужује поменуто име. Мислим на
Љотића, на Милана Стојадиновића, на Црњанског, на Владимира Вујића, на
Велмар Јанковића и на Кракова. И на Милана Недића. Шешељ, Вучић и екипа
под руку су "Слобом Слободом", а сви скупа под руку са грађанистима
попут Бичке, Брнабе или Борке. Што и није чудно: они су из истог,
комунистичког легла, извили своје ружне главе. Дошли - да би остали. Да
би заувек, заувек бранили своје "свете истине"; своје несвете лажи . .
Коментари
Постави коментар