О ЂАЦИМА - НОСТАЛГИЧНИ СРБОБРАНСКИ АПЕНДИКС

 

Авангарда. Активизам. Академик.
Гимназијалци су живахни и радознали. Има их свуда. Ради свакој новотарији.
Рокенрол је био важан.
Историчари кажу да је пренет у ове крајеве са рингишпилом.
У Србобрану доста мојих другова скакутало је на рок-сцени, уз диско-миксету, на радију... Тако се почиње. Поред њих, ту смо још неки, писана реч, позориште, спорт обавезно.
Гимназијалци су носили већу количину новина по глави од омладинске популације.
У Србобрану је миљеник био КК Академик. Ту су у главном играли гимназијалци. Кошарка је била нешто ново, у снажном успону.
Академик није само кошарка.
Академик је правио разлику.

Бурек.
Нема ништа слађе за тинејџерску глад од врућег јутарњег бурека, пожељно у приватној пекари.
Тек касније, исти тај бурек је постао вечера.

Виолентни Туринци. 
Класични стереотип је да су Динароиди, Црногорци особито, виолентни и опасни, а да су Лале смотани, плашљиви, импотентни.
У гимназији јесте постојала извесна подвојеност, али никакве динарске супериорности не беше.
Да се поменуте предрасуде распрше највећма су помогли момци који су Турију обилазили да нађу девојку, па су међутим ишли ноћом на гробље у пратњи домаћих момчића да певају покојним бабама. 

Гимназија је закон.
Не може шира средина да се диже, да напредује без гимназије. И кад је слаба, оплемени људе. Виде више, даље и слободније.
Гимназија не може добро да направи интелектуалца и вођу народног за само четири године. Треба јој осам година.

"Дан први". 
1962. године, када је од укидања Велике српске гимназије прошло 33 године, у Србобрану се поново отвара гимназија која ће носити име Светозара Милетића. Уписано је 108 ученика у I разред гимназије. У јесен 1964. године се усељава намештај и учила у нову зграду, а 23. новембра у 8 сати је почела настава. Борислав Јојкић, дежурни професор, забележио је у књигу дежурства овај дан као „Дан први“.  
У она доба ти професори ме нису особито импресионирали. Много година је требало да прође да разумем са чим су се ти људи ухватили у коштац. Знали су они да су грешни и да су им снаге мале. Нису ипак прихватили да се Србобран угаси у чамотињи сентандерјској. 
Колико отворене енергије и скривеног бунта, похрањене љубави, вере, наде, у те две речи - "дан први". 
И би вече, и би јутро, дан први.

Ђорђе Балашевић је мене знао, ја њега нисам.
У Кикинди, на великом гимназијском поетском скупу, биле су и екипе из новосадске гимназије "Светозар Марковић" и србобранске "Светозар Милетић". Једна рођака га је знала, причао јој о мени, са тог скупа у Кикинди. Ја се њега тачно не сећам. После су се ствари значајно промениле. Гитара, три акорда, умиљато јагње.

Два Ђорђа, Балашевић и Ивковић, из гимназијских дана.

Е мој друже србобрански. 
Има људи које не бих волео никада више да видим. 
Обично тако буде. Оне другаре које у ђачким данима највише поштујемо, за које мислимо да су зрелији од осталих, испадну ћорак. 
Овај се баш доказао. Већ сам писао о њему. Нисмо се видели тридесет година, кад смо се срели, боље да нисмо. 
Од борца за истину до евет-ефендије локалног "играча транзиције". 
Од саборца Драгоша Калајића, сноба аристократског геста, до идолопоклоника ниског популисте Вучића. Спознао визију. Тако цео живот, од визије до визије.
Код Вучића је, изгледа задовољан, коначно стао. Конкурс није продужен.

Журке.
Тада главна тајновита забава. Нису светла била пригушена да би их данас палили.

Зезање.
Без тинејџерског зезања нема сазревања. Начин преиспитивања, фит-бека, корекције. Зезање је тинејџерска вертикала. Историјска константа.
Зезање није смешно одраслима.
Како гимназијалац записивао сам наше "провале". Рачунао сам - ваљаће за нешто. Када сам после неколико деценија освежио памћење тим градивом, оно бледо. Лудирање је остало запретено у свом времену.

Издавање. И/или издаја?
1975. гимназија прелази на рад у две смене. Уписује се осам одељења.
1977. гимназија добија струке из друштвених наука: културолошку, правну и преводилачку. Школа већ има 600 ученика са 26 одељења.
1979. године матурира прва генерација ученика позивног усмереног образовања и васпитања.
Године 1980. долази до преласка на друге струке, а самим тим јавља се и већи број ученика. Ђаци се уписују за позив прерађивача воћа и поврћа и пољопривредну струку. Тако је Србобран још једном изгубио гимназију.
Први директор обновљене  гимназије је био професор Миливоје Туторов, други  др. Радослав Субић, трећи професор Павле Папулин. Затим Радослав Филипендин.
1990. године по трећи пут се обнавља гимназија у Србобрану. Тада је и последња генерација која се школовала по старим програмима заједничког и позивног усмереног образовања  завршила школу. Те године се полажу квалификациони испити за упис у I разред гимназије и средње школе. Уписана су два одељења на српском и једно на мађарском језику, што је било минимум за дозволу за рад. Прва генерација гимназијалаца општег типа је матурирала 1994.
Гимназија је 2002. у поподневним сатима изнајмљена Економско-трговачкој средњој школи.
Ако се прати развој србобранске Гимназије, види се друштвена ерозија. Уместо да храни и помаже развој школе, систем је руши, профанише, упростачује. Таман ојача, стекну поверење родитеља и ђака, у некој реформацији тзв "дубока држава" све разбуца, деградира. Од произвођача друштвене елите очас преквалификација у инструкторе произвођача воћа. У појачану вечерњу школу, тај ниво. Од осам уписаних одељења у новом циклусу једва сакупе три.
Коначно, државна школа мора да издаје своје просторије приватној школи.
Како стоје ствари, данас Гимназија не може да испуни квоту уписаних ученика.
Све су то модификације једног те истог дводимензионалног менталитета. Систем који је су изградили идеолошки подобни полазници вечерњих школа и политичких курсева, упорно генерише исту такву друштвену елиту. Та паразитска каста друкчије не може да живи. Отац Миће-Мегатренда је 1945 године уписао факултет који је завршио 1945. године. Са оца је остануло сину. Та хоботница ноћних интелектуалаца ждере све око себе. До самоуништења.

Јади младог/е...име убацити према потреби.
Одакле та флоскула да је младост обавезно весела, лепа, безбрижна, радосна?
По Великом Перици деца су увек у скоку, руку високо дигнутих, безгранични осмех на лицу, богатство боја мајици и тена.
Све је међутим побркано: срце, душа, разум, хормони, мишићи, јуче, данас, сутра.
Па се ти весели.

Културни шок.
Новосадска гимназија "Моша Пијаде" је била малограђанска. Нешто средње, између традиције "Змај-Јовине", модерности "Светозар Марковић" и деградације Карловачке гимназије. Мој прелаз у ближу, (и "лакшу", што да се лажемо), школу у Србобрану, отуда био је лак. Нисам осећао да било шта губим. Али... 
Када сам дошао, прво што су наредили је да се изујем. Ципеле у сошкама у ходнику. Уђем у разред - сви у папучама. То ред био.
Мислио сам да ли су овде сви дебили и шта је ово...? Али, сам сам тражио, па ћутим. 
У Новом Саду сви професори, осим пар Босанаца, ученицима су персирали. У Србобрану имао сам срећу да први час буде биологија, где се очи у очи сретнем са легендарним професором Јојкићем. 
-Јјје л'  мммеђеде, из које си ти нахије дош'о? 
- Нисам из нахије, прешао сам из гимназије Моше Пијаде... 
- И тамо си проп'о, па си дош'о овамо... 
- Па... 
- Седи доле, мммеђеде... 
Тако је почело. Културним шоком.

Лаз.
Једна песма за коју сем Србобранаца нико у "српском свету" не мари - "Сентомашу, лазу, хеј!" Да је заиста "српског света", сваки Србин би је знао. То је песма потиснуте туге. И поноса.
Није се на њу добро гледало у вунена напредна времена, ваљда због братства-јединства, толеранције, шта ли.
Србобрански професор књижевности Миливој Туторов објаснио да је у интерпретацији текста направљена грешка.
- "Сентомашу..." је била драга песма Дунђерског, па се зато мисли да је њему била и посвећена. Али није тако, јер је песма настала у славу херојског Србобрана, тадашњег Сентомаша, који је пао у бици 3. априла 1849. године за одбрану Српске Војводине. Сентомаш је под налетом мађарске војске био сравњен са земљом, порушен и спаљен. Погинуло је више од 5.000 душа. Пошто је угушена револуција, становништво се почело враћати на згаришта својих домова и Сентомаш је васкрснуо - предочио је професор.
Према његовим речима, Сентомаш је после 1849. подсећао на лаз.
- Та реч у брдовитим крајевима означава крчевину, или раскрчено земљиште, а у Шумадији пропланак. Требало је много труда да војвођански градић, претворен у рушевине, постане лаз. Зато у песми која је потекла из народа није “Лазо, хеј”, него “лазу, хеј”. Тога је био свестан и Лаза Дунђерски, али он је песму волео као и сви Сентомашани.
"Сентомашу, мали Цариграде..."

Љубави школских дана.
Моја генерација је вероватно изузетак. 
Производили смо по прилици више љубави него што смо могли да потрошимо за четири године. 
Можда због тога после су се школски парови женили и удавали међу собом. И, није трајало. То су биле чисте ђачке љубави измештене у сиви свет одраслих. Превише нежно за свакодневицу. 
Ове школске године требало би да се окупимо на "златну матуру", педесет година од последњег дана у школи и припите ноћи на "Ристовачи". 
Тешко. Како да се сретну поново сви ти притајени симпатизери, неочекивани љубавници, остварени распуштени парови, што су матуру коначно положили на суду?

Мост србобрански.
Тамо негде испод старог моста/падало је пољубаца доста.
(Нисам аутор. Преузето од првих генерација.)

Нејаке песме.
Младалачка поезија је махом болећива. Нема ту велике разлике. Треба живот добро да те ишиба за дубљу поруку. У муци се човек сети многих речи. Кад те живот ишиба, најчешће ти међутим више није до лепог писања.
Није циљ ни да се ругам, ни да величам. Овако смо писали Ђорђе Балашевић и ја у ђачко доба. И хиљаде других у исто време. То је било то. Јуче једнако као и данас.

 
Моје песме. /Напомена: друга је написана по истинитом догађају. Трауме сазревања усред разреда. Могли смо изгинути. Срећом, окончало се само избацивањем из школе.
После је било добро./

СУСРЕТ

Срео сам те.
Стајала си у сумраку
И
Била си врба крај реке.
Са бисерима на образима
И тугом на длану.

Узео сам сузе
И дао росу
Зеленог поља.
Узео сам ти тугу
И закопао је у песак
Крај реке.

На обали те више
Није било.


НЕКРОЛОГ ПРЕЖИВЕЛОМ
ДРУГУ

Како си био блед,
друже мој.

И како изгубљен,
Негде изван себе,
Далеко,
Друже мој.

Тражио сам твој смрскани поглед
-Није га било.
Онда сам га нашао,
Сасвим случајно,
У огледалу.
Гледајући себе у очи,
Друже мој.

Њу ејџ је септичка поплава.
Ко са узбуђењем рецитује стихове Милана Ракића, дивљак је.
"Данас нам кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше."
Не само дивљаци, већ смешни и глупи дивљаци. Неписмени дивљаци.
Тако професори упорно уче децу. Настало је (опет) ново доба.
Лепота и егзит је на Западу.
 

Гимназија "Светозар Милетић" обележила дан школе

"Окован ребрима".
Прва збирка песама Милана Дунђерског (1952-2007), издавач "Матица српска", Нови Сад, 1973.
Милан Дунђерски је био претходна гимназијска генерација. Касније професор у истој гимназији.
Поезију објављује још као гимназијалац, 1970. године. Колико сам у сазнању, први је србобрански гимназијалац са објављеном књигом поезије.
(Не, нећу да кријем, не ценим "другосбијанце". Ни мало. Не верујем у њихову васпитну способност. Чак ни у добру намеру.)
Добитник неколико значајних књижевних награда. За поезију објављену у часопису Индекс 1973. године добио је престижну награду Бранковог кола „Печат вароши сремскокарловачке”... Следеће године добио је награду „Стражилово” за најбољу књигу у последњих годину дана у издању истоимене едиције.

Жири књижевне награде „Ленкин прстен” на Богдановом салашу 2006. године.С лева на десно: проф. др Драган Станић (мој друг из детињства), Милан Дунђерски и Зоран М. Мандић

На иницијативу професора Србобранске гимназије Милана Ђорђевића, Народна библиотека Србобран је 2019. године установила песничку награду „Милан Дунђерски” са жељом да се његово име трајно сачува, а да његово дело инспирише младе песнике.

ФИДЕИKОМИС СТИХОВИ

1
Смерно отичу воде
Давних појила
 
У очима глас скрит
Брод венама
Разноси лишће
Нестаје
И враћа се исти
Још увек

У теби је кључ
Пута у недоречен град

Прво пијанство.
За осамнаести рођендан. На Копаонику, на школском зимовању. Раније у опште нисам пио. Био сам срећан, имао сам другове. Држали ми главу док сам повраћао.

Радост професора.
Опет Јојкић. Он нас возио у Врбас по награду. Тако срећног професора, ни пре ни касније, нисам видео. Искрена радост. Ученици толико потцењене школе се показали у најлепшем светлу. На понос. И био је поносан. И заслужио је да буде поносан. Ту гимназију је њих неколико старих Србобранаца дигло из ничега (=ни из чега).
Сад... мало сам се светио ћутањем. Не много, само мало.
Међед обрадовао Јојкића.
Целим путем сам се ипак својски трудио да будем пристојан. Да не кварим ни себи, ни другима.
Напољу прохладно, кишно, блатно. Један леп дан.

Самоцензурисани бунтовник.
Ја сам боље писао писмене задатке него песме. То сигурно. Сваки рад је био својеврсни експеримент и никада се нисам стриктно држао задате теме. Да је сачувано, не бих се либио да то саберем и објавим.
Моја професорка српског језика, Љиља Гаковић, је следећим генерацијама редовно причала о тим мојим писменим ескападама. Посебно је хвалила мој матурски задатак. Причала је како први час (од четири намењених писменом) нисам такао пенкало.  Када ме је питала шта је проблем, одговорио сам да је тема толико отрцана да фронцле висе са ње. Други час сам написао састав, предао га и изашао. Оставио другове да се још два сата муче. Добио петицу.
Обећавала је да ће донети тај рад који кући чува да га прочита новој деци, али никада то није учинила. Зашто?
Да се разумемо, нисам ја на матурски испит дошао празне главе. Почело би свакако:
Давно је кроз мене прошла историја.
И био сам Поље косовско.
По мојим грудима бесни вранци су рили.
Чуо сам тресак и лом.
У мојим жилама потече крв Поља косовског...
Није у томе био проблем, могао сам првог часа да обавим посао. Читав сат сам се ломио како да завршим.
Тема је носила наслов "Да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој?!".
Први одговор је био "'Оће 'урац!". Не дивите се овоме, у каквој сам фази био, тако нешто никога не би изненадило.
Други договор је могао бити спакован у речи Црњанског "Бескрајни, плави, круг. У њему, песма".
Трећи одговор  је патетика жива "О Боже, о земљо Себра, да ли ће лелек..."
Ништа од свега. Одбацио сам славу и одабрао царство земаљско. Покорио се пожељном модулу, са мишљу да не треба и не вреди да се буним на матури. Моји бунтови су сада свима досадни.
И тако... завршим ја у соц-узнесеном патосу: "Слобода ће бити у раду, у дивној симфонији разума!"
На крају сам љигаво слагао. И то се видело.
Зато Љиља Гаковић никоме није читала тај састав.
Само горко да се осмехнем.

Толеранција. И мултикултурализам, наравно.
Најподлије речи за тровање деце. Кад професори почну да мрсе о мулти-култи-толеранцији (а пуна су им уста свих тих вредности), ђаци обавезно да захтевају од њих (професора) да науче напамет песму Јована Јовановића Змаја "Патак и жабе"
...Говорио патак
о врлини мира,
И да нико никог
Не треба да дира.

Свако има права
Да слободно живи,
Нико не сме тлачит оне
Што му нису криви.

Слушале су жабе
Ово красно слово,
Kад патак ућута,
Десило се ово

Један жабац мали
Поближе је стао
А патак га зграби,
Па га прогутао.

Ћирилица.
Ћирилицом су писали већином Србобранци и ја. Остали ђаци су већ усвојили "модерну" латиницу.
Не знам како сад стојимо по истом питању.
Ћирилица је једно од кључних питања српског духовног опстанка.
Да ли сте приметили - сви листом мултикултуралисти бришу свом својом снагом ћирилицу. Нађите једно "грађанистичко" гласило да у опцији има ћирилицу?
Не можете очекивати да ћирилицу чувају струковне школе. То може само гимназија.

Успон једне гимназије, који је избрисан из сећања.
Поетско такмичење је организовао Културни центар Врбас. Начин: анонимно. Учесници: све средње школе Јужне Бачке. Та, да су само новосадске гимназије учествовале, конкуренција би била прејака.
На такмичењу смо освојили две равноправне прве награде. Једна девојка са друштвеног смера којој сам, на срамоту, заборавио име, и ја. Сведоци кажу да је млада публика избор примила са одобравањем. Нас двоје из Србобрана победимо у конкуренцији бројнијој него што је наша школа имала ђака.
Вероватно је међу свом том омладином која је учествовала на конкурсу било будућих врсних књижевника и интелектуалаца осим помињаног Балашевића, али ја то не знам. Нема трагова. Такмичење је заборављено. Што је најчудније, заборавили су га и у Гимназији. Такмичење због кога школи више нису, бар не оправдано, лепљени поспрдни епитети.

Фискултура.
И са тим глупостима су нас гњавили. Колико бесмислено потрошеног времена и енергије и живаца, само да маса деце понове исти покрет у исти мах. Не мора да буде добро све што је традиција.

Присутан

Химна Светом Сави. 
Сви староседеоци су знали "Ускликнимо с' љубављу", ми дођоши - нико. Најдубља цивилизацијска разлика.

Ц.
Да ли бих ишао да се чудом организује педесетогодишњица матуре.
Ц.
Немам су чим изаћ' пред другове.
И шта? Да слушам самоцензурисане "животне приче"? "Евоцирање асоцијација". Некада смо бар размењивали осмехе. Сад можемо да понесемо своје дозере и размењујемо таблете.
Осмеси су нам се убуђали.

Чамотиња.
Србобран је био осуђен на чамотињу. Около колонистичка места. Врбас, Кула, Ловћенац... Колонисти су се понашали осионо. Све њима. Они су "горњи". Само је Србобранце захватила национализација и експропријација. Они су били криви. Кулаци. Назадни. Вечито омаловажени, полу-презрени. Окренути себи, свом тиховању. Кафани и карти. Лову и Коњима. У дистопијској агорафобији.
Кад се боље сабере, најбољи и најцењенији професори били су из господских староседелачких породица.

Џибери.
Мој отац је завршио предратну гимназију у Смедереву, са перфектним знањем француског и немачког језика. Латински и историју је знао боље од свих мојих професора.
Био је сеоски лекар, не министар.
Како школски критеријум опада, тако и народ слаби.
Боље имати 1300 ђака и милион сељака, него 1.001.300 сељачина - да копирам Ноо1, или Алана Форда.
Наши министри су џибери. Наши академици су махом џибери. Наши писци имају снажну потребу да их приме у друштво џиберско.

Шодер-листа.
За Балашевића смо већ помињали да су његове песме политички коректан белег датог тренутка. Увек је тренутно погађао мету, изазивао повишену политичку или патриотску емоцију. После стихови бледе. Не сазревају.
Није он песник за лектиру.
Једну песму са те идеолошки променљиве шодер-листе, која је мање цитирана, а можда је понајбоља, ево наводим...

Ђорђе Балашевић 

  

ДОK ГОРИ НЕБО НАД НОВИМ САДОМ 

  

Да се не лажемо, није то био неки мост 

Од оних подигнутих да би се у њих гледало 

Ах, не 

Пре је био од оних подигнутих 

Да би се са њих гледало и под њима први пут пољубило 

Али понекад га је она прелазила 

Својим уображеним кадетским кораком 

А месечина се, као деверика, ловила у мрежу њен њене косе 

По томе ћу га, ето, памтити 

Рат је, као пијан сват, прошао пољем 

Шенлучио целу ноћ 

Kалећи бес на раном житу и тек никлом бостану 

Зашто? Не питај се, јер тако је боље 

И Бог је пристао на то 

Ратови пролазе, а људи, ето, ипак остану 

За зло сам тешки лаик, но то је стара прича 

Знаш већ: Била једном два брата ... и то 

Kад’ склопим тај мозаик, остане ми камичак 

И то смо, изгледа, ми 

Ма, хитни папуче у вис, жалосна Панонска вило 

За твоје дугме седефно ја ноћас краљевство дајем 

И лупни даире о бок, рамена поспи априлом 

Па понизи овај мрак тим својим луцидним сјајем 

Заиграј боса и пркосна 

Док изнад Новог Сада ђаво пали своја кандила 

Жад на реци тамни чим се сумрак згусне 

Дунав је пред зору прек 

Плаше те авети што маглом броде тешким скелама 

Не, страх није прави руж за твоје усне 

Реши га се једном заувек 

И веруј звезди која зраку твог живота прелама 

Није то прва неман што прети дахом ватре, не 

Али љубав је витез 

Арханђел с’ мачем спреман да и ту алу сатре, да 

И само чека твој знак 

Ма, хитни папуче у вис, жалосна Панонска вило 

За твоје дугме седефно ја ноћас краљевство дајем 

И лупни даире о бок, рамена поспи априлом 

Па понизи овај мрак тим својим луцидним сјајем 

Ма, хитни папуче у вис, жалосна Панонска вило 

За твоје дугме седефно ја ноћас краљевство дајем 

И лупни даире о бок, рамена поспи априлом 

Па понизи овај мрак тим својим луцидним сјајем 

Заиграј боса и пркосна 

Док изнад Новог Сада ђаво пали своја кандила.

Ја сам ипак другачији. Моје песме нису објављиваане (сем неколико "хаику"), тако да су неминовно на шодер-листи. Ову сам написао крајем прве деценије ХХI века и скоро одмах је моју "футуристичку причу" време прегазило.
За крај.

Ђорђе Ивковић

ФУТУРИСТИЧKА ПРИЧА ЈЕДНОГА,
ШТО ЈЕ БИО ЈАЧИ
ОД БУЛДОЖЕРА

Ономад се сударих
с булдожером.
Све новине су писале о томе,
и истраживачи престижних ТВ кућа
су испитивали
позадину случаја.

Све су претресли :
С ким сам у вези,
тучем ли жену,
да ли пијем, пушим и коцкам се.
Да нисам, случајно, против интеграција.
Или,
(О грдила!)
нешто србско хоћу
да уваљам!

Или да ме нису попови
(који су одреда кољачи
- као они,
и педофили
- као онај),
па их треба
пацификовати, лустрирати и демонтирати,
(и њих и објекте!),
док не почну да се владају
као сав нормалан
свет.

(Што подразумева
док нас цепају
да се цепају с нама,
и кад се двојица заволе,
да им круне на главе ставе),
на тамјан навукли,
затровали,
па сам сад међу онима
што будалесају
да су им преци,
(цео народ, заправо),
на небу
(А зна се да је то опасна лаж,
претња окружењу)!
И зна се да је све земаљско,
где нам је и место.

Kако им драго!

Нису казали,
а нису ни могли,
јер то је било само
између мене и њега,
интимно,
шта је било у задњем часу,
пре него што ми се смрачило,
а његов моћни бруј
скурцао до тихог прдежа.

Гледао сам белу кост
(за ову прилику,
у поверењу
и није тако бела),
и гроздове одраног меса,
делимично прашњавог.

И с радошћу сам констатовао
да је лева,
а ја шутирам десном,
тако да је штета подношљива.
(Будимо реални,
не  може се на булдожер
а ни перо да не
пр`не).

А он ?!
Ха!
Жут, а разбивен!
Жут, а федери му млитаво висе!
Жут, а вире из њега којекакве скаламерије,
ђаво сам зна
за чега му то служи.
О жутој лопати
нећу да будем експлицитан –
ручак би вам се смучио!

(Возач,
уз врисак,
пао у несвест!)

И док ме је сморно гледао
(видело се да је и њему свега доста)
и тихо кркљао,
гушећи се
у сопственом уљу,
ја сам му шапутао
(јер тако треба -
кад један губи
и мегдан и живот,
што свака шуша
после
да кити и распреда?)

Што,бре, царе,
ниси остао црвен,
к`о тата и мама,
било би кад је ред
и како треба.
(Овако,
опоганисмо све око себе!)
Још си дозволио
Да те замажу и замусаве,
к`о што су и сами
мусави и замазани,
(кад ти стану у сенку,
камелеони,
да их губавци не сконтају
и додиром не присвоје).

И да те,
спина ради,
можда прикажу као багер!
(А шта ће ти то
кад си булдожер?)

Па си још кренуо на мене,
не хајући
колики чемер и бес
носим у костима
(због чега ме,
већ одавно,
срамота и да постим!)
да поравнаш све у мени!
Сваку чуку, камен,
бусен памћења.

Ма, шансе ниси имао!

Сад ћеш на отпад,
у црно,
жути!

А ја,
кад стигне дојава,
има да дахћем,
и сто знојева да пребијем,
док се, бангав, не успентрам
међу своје.