ХРВАТИ, ВЕЛЕМАЈСТОРИ ЕТНИЧКОГ ИНЖЕЊЕРИНГА

Фото: https://balkanskageopolitika.com/tag/ustase/

Хрватски народ се уздигао у врхунске професионалце геноцида и етничког инжињеринга, те њихов случај ваља подробније разматрати као најбољи европски образац како се то ради.

Није разумљиво, нити има оправдања, зашто се хрватска геноцидност, иманентна њиховом националном бићу, коначно не констатује и за свагда не запише у српској народној свести. Истина, Срби више воле широку причу, описе, гусле, "словенску антитезу", од досадних статистика и сувих чињеница. Увек ће радије прихватити аргумент који почиње са "прич'о ми деда" од демографских података. Патетични гусларски аргументи, дедина сећања и словенска антитеза се управо због ослањања на широку емоцију редовно завршавају грљењем са сопственим убицом, и тако се ствара амбијент за нови циклус покоља.

Кључна слабост аргументације "прич'о ми деда" је што је најчешће прича тачна у глобалу али није увек прецизна у детаљима нити је сигурно да деда добро разуме "ширу слику" догађаја. Дапаче, са супротне стране, исто ћете чути шта је коме "прич'о дида", па после доказујте да је најчешће лаж у питању и шире и уже.

 

Геноцид се на крају крајева само уз помоћ сигурних бројева може доказати.

Најгоре је са Јасеновцем, средишњом тачком хрватске геноцидности. Када се са српске стране крене са главињањем у доказивању "прич'о ми деда да је у Јасеновцу убијено 700.000 Срба", тера се вода на хрватску воденицу зато што ће Хрвати без велике муке доказати да је тај број вишеструко увећан. Дакле, Срби лажу. Дакле лажу зато што им није чиста савест. Дакле Блајбург, дакле Вуковар, дакле Сребреница... И, очас, ето нас у ситуацији хрватске моралне победе.

 

700.000 побијених Срба у Јасеновцу није могуће демографским пописима доказати. Супротно, да је побијено преко 80.000 Срба није могуће негирати, јер то документације доказују. Задатак наших стручњака би био, што се Јасеновца тиче, да одреде број побијених Срба (и других) који нису записани. Сигурно да има на десетине хиљада и таквих. И онда, када се тај средишњи хрватски геноцидни "урадак" лоцира, на примерице 180.000 или 200.000 хиљада, онда нема релативизовања.

Међутим, задаци наших форензичара геноцида далеко премашује овај један задатак и држава не сме жалити средстава и труда да се ти задаци обаве до краја. Ово зато што се ми погрешно везујемо скоро искључиво за Јасеновац и само за Други светски рат.

Хрватска геноцидност је мултидимензионална.

1. Време
 

Она, хрватска геноцидност, се протеже перманентно још од деветнаестог века. Временски, то је геноцидно стање свест и геноцидно делање које се преноси са колена на колено већ пет или више генерација. Јасно се показала у Првом светском рату па до данашњих дана. Видимо је. Изражена је била и у време ФНРЈ/СФРЈ, када се сматрало да је нема. Једини период када нису могли да гутају друге је период Краљевине до убиства краља Александра. И тада су свашта радили, али су лоше пролазили. Ништа боље од балиста, ВМРО-ваца и комуниста. Но, политичке прилике у окружењу су биле ужасне и све им је ишло на руку. Пред почетак Другог светског рата све се, од Истока до Запада, од италијанског фашизма, немачког нацизма подржаног (и) од америчког крупног (жидовског?) капитала, британског политичког курварлука, мађарске Јанка Пусте до хотела Лукс, сложило да могу да обаве кључне послове. Гео-политичка ситуација се крајем ХХ века поново заокружила повољно за хрватски велики пројекат истребљења Срба, и они ту стрпљиво вребану шансу нису пропустили.

2. Простор

 

Нису још обележене све тачке хрватски злочина, било оних који се тичу физичких ликвидација или насилног и присилног преумљаваљања. Наша је обавеза да испитамо етничку генезу Жумберка, једнако као и хрватске злочине у Мачви или Врњачкој Бањи, све до јадранских острва, у Првом и Другом Светском рату и широм Хрватске и БиХ у подлом полу-рату 1989-1999. И даље. Свака тачка где су зло чинили мора се обележити. Мора да се омеђи огромни хрватски злочин.

3. Дух
 

Да ли треба шире описивати дух једног народа чији синови и кћери плаћају улазнице за логор "Лора" да би у том опскурном нацистичком Дизниленду мучили Србе*? Такав животни стил се не може тумачити самодетонираним национализмом, некаквим испровоцираним инцидентом. Не, такав урбани архизлодух се може изградити само генерацијским његовим неговањем. Тај архизлодух не умире, не ништи се, само мења фактуру.

 

Foto: Printscreen Youtube / Jutarnji list/raskrikavanje

 

Хрватски геноцидни вампиризам је уникатан, искључиво њихов. Погрешно, он се претерано везује за католичку цркву и политичку моћ Ватикана. Наравно, у великој мери јесте тако, али није сасвим тако. Јован Дучић се није устручавао да отворено говори о "Хрватима, најхрабријем народу". Без огромне храбрости да се без трептаја учини свака бедастоћа, прва је одлика успешних етничких мештера. Радиће Хрвати и против католика а за совјетске бољшевике ако је исплативо. Онда неће радити за бољшевике већ за Енглезе, а против бољшевика. Да подсетимо: НДХ је ратовала и против СССР, и против савезника на челу са Енглезима и против домаћих партизана. Из рата је волшебно изашла као савезник свих поменутих, иако су, како напоменусмо, делови усташких постројби последње у Европи положиле оружје, Павелић је добио статус "доброг дечака", а Хрвати "карт-бланш" да наставе са својим пројектом етничких чишћења. Српски пут је био скоро обрнут: цело ратно време смо били у антифашистичком фронту, да би у последњих неколико недеља без разумног објашњења од стране савезника били проглашени за непријатеља.

Југословенске комунистичке власти су дакако знале где се Анте Павелић склонио после рата, али нису хтели да га дирају.

У то време амбасадор Југославије у Аргентини беше Антон Пирц. Цитирамо биографску белешку:  Iz Кragujevca je preletel v Zemun, kjer so ga zaprli in ga kmalu spustili. Кot Slovenec po narodnosti se je priključil Vojnemu letalstvu NDH, kjer je bil med letoma 1941 in 1943 načelnik njegovega operativnega odseka. 

...Стево Kрајачић, тадашњи председник Скупштине Хрватске, на једном састанку врха обавештајне заједнице ове републике, овај Титов потез је објаснио:

"Након стрељања Драже Михаиловића и самоубиства генерала Милана Недића, који је искористио тренутке непажње опуштених стражара и сурвао се са највишег прозора београдског затвора - а што су у западним новинама пропратили злим чланцима како то није било самоубиство, него најпримитивније полицијско убиство - и осуде Алојзија Степинца у Загребу, друг Тито нам је, како би стишао капиталистичку оркестрирану халабуку, наложио да одустанемо од Павелићеве отмице јер би се такав чин изродио у међународни скандал без преседана."

 

Ухватити и осудити  већег злочинца од Видкуна Квислинга би био дакле "међународни скандал"?!

Како је тако нешто могуће? Лако: Хрвати су најхрабрији народ на свету - њих ништа није срамота!  А они су завладали Југославијом након сопственог војног пораза и моралног суноврата у апсолутни злочин у Другом светском рату.

 

4. Етнички инжењеринг 

 

Идентитетски инжењеринг, који се у ужем смислу често манифестује као етноцид, дефинишемо као компоненту геноцида која има за циљ уништење националне културе и идентитета групе чији нестанак желе починиоци тог злочина. Он није истоветан термину „културни геноцид“, премда оба имају за крајњи циљ елиминацију циљане популације путем свеобухватне конверзије и евентуално али не нужно физичке ликвидације.

 

 “OBAVIJEST
Ovo grobno mjesto nema evidentiranog korisnika u grobnom očevidniku i položajnom planu grobnih mjesta i grobnica, za isto nije plaćena grobna naknada 10 (deset) godina.
Temeljem te činjenica, a sukladno članku 14. Zakona grobljima (NN 19/98) ovo grobno mjesto smatra se napuštenim i može se ponovo dodijeliti na korištenje.
Informacije na tel. 034/411-225. Upravitelj groblja: Komunalac d.o.o. Pakrac.”

Починиоци етноцида полазе од претпоставке да постојећи идентитет другог може бити успешно угушен и да погрешна различитост може бити анулирана. Онај други је лош и заблудео, али можда поправљив. Њему треба отворити, па и наметнути простор за прихватање жељеног новог идентитета: од каурина направити верника, од шизматика унијату, од Србина – постмодерног ЕУ-Хрвата. Наравно, ако се пројекат етноцида покаже недовољно успешним, присутна је и друга опција. Усташки пројекат је, по јасно изнесеној намери својих челника, комбиновао геноцид (клање), етничко чишћење (протеривање) и етноцид (покатоличавање) у циљу стварања хомогене националне заједнице.
 
Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је 1994. Декларацију о правима домородачких народа која је фрапантно примењива на Хрватску, пре свега чињеницом да Срби несумњиво јесу угрожени „домородачки народ“ те државе. Седми члан Декларације помиње термине етноцид и културни геноцид. Премда их не дефинише појединачно, она под њима подразумева:

а) поступке који имају за циљ да некој групи ускрате национални интегритет, културне вредности и етнички идентитет;

б) поступке који имају за циљ да се тој групи одузму земља, поседи и ресурси;

ц) и д) сваки облик асимилације или интеграције у други културни оквир који је тој групи наметнут законодавним, административним или другим мерама; и

е) сваки облик пропаганде који је уперен против дотичне групе.

Додајмо да је у претходећој УНЕСKО-вој декларацији из Сан Хозеа (1981) етноцид дефинисан као „ускраћивање етничкој групи права да ужива, развија и преноси своју културу и свој језик, било колективно или индивидуално, што представља екстремни облик свеобухватног кршења људских права а нарочито права етничких група да се поштује њихов идентитет“.

Фото: Фронтал.срб

***
Зашто је аритметика много сигурније и убојитије оружје у борби са генерацијским масовним злочинцима показаћемо на неколико примера.

Загреб. Судбина породице Зец је упечатљива у својој трагици али је грешка наше фокусирање на тај један пример хрватског злочина.

Досадни пописи становништва  (овде и овде) ће нам рећи да је по попису становништва из 1981. године у Загребу живело 36.665 Срба (7,1%) , а 2001. 18.811 (2,41%). Према овоме, број Срба у Загребу је смањен за двадесет година за 17.854. Истовремено, "ставка" Југословени која је у међувремену преименована у "неопредељени" је од 56.907 пописаних спала на 15.649 пописаних лица. Свакако да се иза имена "Југословен" крило много етничких Срба. Број протераних Срба из Загреба тешко да је мањи од 30.000. Отуда Загреб, у коме није било никакве "српске агресије", постаје захтевна тема неспорног етничког чишћења не-Хрвата.

Чини се ипак да је један други град најживље оличење доследног хрватског барбаро-пургераштва.

Ријека.  Овај град је одувек имао имиџ космополитизма. Најмање је био хрватски град, нешто више француски, још више аустријски и мађарски. Духом, претежно самосвојан. Но, када се погледају пописи становништва, види се упорна и систематска његова биолошка промена.

Година пописа	2001.1	1991.	1981.	1971.	1910.2
Хрвати	115.797 (80,39%)	117.178 (69,76%)	103.248 (64,75%)	98.121 (74,20%)	12.926 (25,95%)
Срби	8.946 (6,21%)	18.891 (11,24%)	14.436 (9,05%)	14.079 (10,64%)	425 (0,85%)
Југословени	-	6.925 (4,12%)	27.167 (17,03%)	6.152 (4,65%)	-
Муслимани	1.975 (1,37 %)	4.803 (2,85%)	2.505 (1,57%)	1.487 (1,12%)	-
Италијани	2.763 (1,92%)	3.247 (1,93%)	1.917 (1,20%)	2.964 (2,24%)	24.212 (48,62%)

Ако се пажљивије погледа, види се да су Ријечани чак у време "хрватског прољећа" од почетка седамдесетих година ХХ века, пружили извесни отпор хрватском национал-шовинизму, изјашњавајући се као "Југословени" (дакако, ради се претежно  о етничким групама које су претходно у ФНРЈ насилно уметнуте у Хрвате, но све једно, отпор се мора регистровати, пошто је удео хрватског становништва између 1971 и 1981. опао за 10%).

Тек је тзв "домовински рат" омогућио да се ријечки проблем "реши". Након што је Тито прогнао више од 20.000 Италијана из Ријеке (којима, како видимо, ни Ватикан није могао помоћи), Туђман је протерао 10.000 Срба. Уз упорно насељавање Хрвата (насељено 100.000), Ријека је за деведесет година од града са мешовитим становништвом у коме је било свега 26% Хрвата, постала фактички мононационална средина у којој Хрвати чине више од 80% популације. Парадокс је у томе што се Хрвати не размножавају, већ заузимају стратешки важне просторе насилно, остављајући кршеве да у њима преживљава известан број мањина, под условом да су статистичка грешка.

ЈБТ и Фрањо Туђман у Кумровцу почетком шездесетих година Фото: ЗлочининадСрбима

Овако би се могло до у недоглед. Ми помињемо, у овом црном списку хрватског злочињења још један пример, не превише значајан бројношћу, већ зато што је илустративан.

Бели Манастир. (Није Бијели Самостан). По попису из 1991. Срба је било 3.770 (37,15%) а Хрвата 3.262 (32,15%). После рата, однос се дакако променио. Хрвата има 6.085 (55,8%) а Срба 2.920 (26,6%).

Подаци за целу Хрватску такође дају врло интересантну слику.

По пописима, између 1948 и 2001. године у Хрватској је порастао само број Хрвата (за 657,602) те у малој мери Цигана, Шиптара, Црногораца и Бошњака. Друге националне заједнице су бројно смањене до скоро потпуне елиминације свим расположивим методама етничког инжењеринга  - када су Срби у питању (-342. 164) или, када су у питању Немци (-8.052), Мађари (-34.804), Италијани (- 56.457) или Словенци (-25.561). Како се види, очишћење Хрватске није захватило само православне Србе, већ и друге, за Хрвате "реметилачке" етничке групе.

Укупно становништво Хрватске је према дефиницији сталног становништва из 2001. године износило 4.437.460 лица, што је у односу на број становника према попису из 1991. године (4.784.265) било смањење од 346,8 хиљада лица или за 7,2%.

Број Срба у Републици Хрватској је од 1948. до 1991. повећан за 37.868 особа или за 7%. Од пописа из 1948. године, када је број Срба износио 544 хиљаде, а њихов удео у укупном становништву Хрватске износио 14,5%, па до пописа из 1961. (625 хиљада или 15,0%), број Срба у Хрватској константно се повећавао. Након тога, у следећем међупописном раздобљу (1961- 1971) приметна је блага стагнација, а десет година касније, у међупописном раздобљу 1971-1981, број становника српске националности је опао. У 1981. години број Срба је сведен на 532 хиљаде лица, а удео у укупном становништву Хрватске на 11,6%. Раздобље стагнације и смањење броја особа које су се изјасниле као Срби подудара се с периодом повећања броја
лица која се нису национално изјаснила, односно лица која су се изјаснила као Југословени.

Тако је. Само што писци студије из које користимо податке никако да се сете да се овај феномен не може одвојити од екстремног бујања хрватског шовинизма у истом периоду.

 

У последњем међупописном раздобљу (1991-2001) чија је прва половина обележена ратним збивањима на простору бивше Југославије, дошло је до значајних промена како у укупном кретању броја становника Републике Хрватске тако и у кретању броја становника који су се изјаснили као Хрвати или Срби. Већ је напоменуто да је у том раздобљу евидентирано смањење укупног становништва Хрватске, које је, ако се апстрахују методолошке разлике у погледу дефиниције укупног становништва у време пописа из 1991. и 2001. године, износило 347 хиљада лица. Што се тиче Хрвата, у истом међупописном раздобљу (1991–2001) бележи се повећање од 241 хиљаде становника или за 6% који су се национално изјаснили као Хрвати. До повећања  броја Хрвата није дошло због позитивног природног прираштаја, јер је он у овом раздобљу био негативан, већ је оно резултат утицаја неколико других чинилаца. Део повећања објашњава се досељавањем Хрвата током 1990-их година из Босне и Херцеговине и дијаспоре, као и променама у изјашњавању приликом пописа 2001. године када се вероватно одређен број становника, који су се раније изјашњавали као припадници осталих етничких група, изјаснио као ″Хрват″. Врло је вероватно да се и део од укупно 106 хиљада лица, која су се 1991. године национално изјаснила као ″Југословени″, приликом пописа из 2001. изјаснила као ″Хрвати″.

Наравно да се одређен број Хрвата раније из утилитарних разлога изјашњавао као "Југословени". Али, исто, из још утилитарнијих разлога важи и за друге. Такође, због "ратних догађања", како то научно дефинишу наши аналитичари, бежали су сви свукуда. Ако, дакле, у Хрватској влада "бела куга", а истовремено "због ратних дешавања" долази до масовних убјежања становништва без обзира на веру, нацију и кумровечку школу, онда се национ може пунити како се и пунио - насилним преумљавањем лабилнијег дела Срба, па и дугих.

 

Тако то раде Хрвати.

----

* Војно-истражни центар Лора не ради већ више од двадесет пет година: иза капије, на којој су Сплићани некоћ плаћали улазницу како би се могли иживљавати над затвореницима, данас је тек Дом хрватске војске у којему Сплићани плаћају улазнице за концерте, казалишне представе и станд-уп комедије Жељка Первана.