АТЕНТАТОР ИЗ МАЛОГ СОКАКА

 АТЕНТАТОР ИЗ МАЛОГ СОКАКА

 

ПРВИ ПУТ ОБЈАВЉЕНО 23-04-2010.

 

Све више се говори о мазохизму србског трпљења.

Радије ћемо да гладујемо и себи да сечемо прст, него да повијамо хуље и лопове.

Пола народа се са дубоким поштовањем опходи према онима што су нам полупали градове и мостове.

Као што су Индијанцима каубоји поклањали огледалце, нама дају путовнице. Половина наше академске омладине пресрећно је што постају добровољни јаничари или полу-робови на крузерима.

Ако неко поред нас страда на правду Бога... добро је, није нас закачило, констатоваћемо задовољни као да смо извукли премију на лотоу. Онај мученик?... А, да није крив, не би га ни задесило...

Наравно, наши људи нас најбоље газе. Без гриже савести. На против, са задовољством.

Та вештина гажења је уметност која се усавршава генерацијама. Не мора увек да се пролије крв и поломе кости. Не мора ни шамар да се прилепи. Постоје суптилније методе за утеривање страха раји. Што је повод глупљи а поступак бесмисленији, то је дејство ефикасније. Тако власт показује да може шта год хоће.

Ево једне `цртице из живота`, филигранског садизма искусних мајстора...

***



Надимак му Бели. Ја га зовем Бјели, он мене Бате. Ето тако.

Потиче из сиромашне породице. Сад је још сиромашнији. Живи сам, у уџерици. Нема телевизор. Нема ни струје. Кабел пребацили од брата преко ограде да има за сијалицу и решо. Свира му транзистор.

У младости био пуст, неприлагођен. Никад ништа није украо, а `саставио` четири године у затвору. Потуче се тамо, месец дана, пријави га конобарица, два месеца...Највише добио када је са поквареним и празним руским аутоматом `буреташем` (Бог зна где га је набавио) упао у бившу кафану "Чилаг" у Темерину, да комшијама нешто објасни `по српски`.`Постројио` музиканте, од публике, што није пало у несвест, полегало добровољно. Скупо је Белог овај детант коштао.

Од тада му потиче досије. Случајно или не, досије није изгорео када се димњак новосадске топлане димио три дана ван сезоне.

Од времена Белетових ( како рече један милицајац) несташлука порошло моного година.

Сагорео му бес.

Сустижу га године. Ради шта нађе и шта може. Кад има, попије. Кад нема, мање.

Кад једне тихе мартовске ноћи...

...Бум, трас! Диг` се! Не мрдај! Ништа не покушавај! Где је светло!? Који кабел! Шта ти мени кабел!

Прича ми Бели:

- Бате, срећа што ни браву на вратима немам, па се сама отворила кад су провалили. Како су грунули, све би поломили. Спавао сам у мајици и некој тренерици. Успут, док су ме цимали и гурали, успем и неку јакницу да дохватим, ал` останем бос. Тресну ме у `марицу` и одемо.

Али, Бате, најстрашније ми било што је у мојој улици владао потпуни мир док су ме спроводили. Ништа.

Па јес`. У том шору ниси мог`о ништа ни момачки да притиснеш уз тарабу, да нека баба не провири иза завесе. А сад ротације, сирене, бука, дрека, оштре команде, шкрипа жандарских чизама...а ни један прозор се не отвори, светло упали, ролетна зашкрипи...

Ваљда људи запамтили четриестосму, шта ли...

- Кад тамо, пун ходник моји ортака из затвора...Незгода, Шраф, Муја... Све то остарило, оћелавило, крезаво, офуцано... Једва их препознајем. `Наки момци били, сад се смањили, клинци би их истукли. Не смемо ни да се поздравимао, камоли нешто да питамо.

Чекао сам сатима. Ни са ким реч да проговориш, сви сагли главе. Дрхтим од зиме, пиша ми се, не смем за WC ни да питам. Негде пред свитање коначно зову ме на саслушање.

Ћуте дуго, гледају ме, док један не дрекну:

- Ти си убио Ђинђића!!!

- А? Шта? Јааа?

- Не лажи...Где си био?! Шта си радио?! С ким си повезан?! Пет пута одговарам исто. А нема шта ни да кажем . Они прете, уносе се у лице. Мислио би човек да им је Ђинђић род-рођени. А то исти они што су `апсили `отпораше`.

Већ јутро, немају ништа, или сматрају да је довољно за утеривање страха.

- `Ајде, марш кући.

- Како да идем, бос сам? Немам ни динар у џепу...

- Нисмо ти ми такси! Губи се!

И тако, Бели, један од 12,500 актера ефикасне полицијске акције "Сабља", у подераној тренерици и јакници, бос, мартовског јутра по мартовском асфалту прође кроз Нови Сад; па даље, ауто-путем, кући. Успут га поново заустави милиција, хоће да га хапсе и стрпају у лудницу, јер иде у марту бос.

- Ми да ти стопирамо?! Увређено реаговаше млади полицајци кад им рече шта је у питању и замоли их да неког зауставе да га повезе.

Негде код Римских шанчева успе да устопира неки камион. Око подне стигне кући, где није имао шта да заложи.

Комшије и даље ништа нису знале.

- Бјели, шта да ти кажем? Држи баканџе поред кревета, никад не знаш када ће нова "Сабља".

***

Мој друг Бели одавно хода небеским асфалтом.

Стање "Сабље" је редовно.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: УЗБУЊИВАЧИ СПРЕЧИЛИ НАПРЕДЊАКЕ ДА УГАСЕ ПОЖАР?!