ЗОМБИРАНИ МАЛОГРАЂАНСКИ НАЦИЗАМ

ЗОМБИРАНИ МАЛОГРАЂАНСКИ НАЦИЗАМ

ФОТО: "НАЦИОНАЛНА АВАНГАРДА"

Кад видите грађанистичке активисте да се срчано боре за нека људска права, мора вам бити јасно да су их детонирали, или су им бар сасули соли под реп, нацисти или какви други зликовци.

Без спољњег електричног импулса они се не померају већ блажено смрдљају у свом кругу, који им је освојила Црвена Армија октобра 1944.

Наши грађанисти и антифашисти заиста личе на вампире када крену у борбу за "грађанска права" која се (борба) редовно заврши истребљењем Срба на неком простору, после чега се оптужи СПЦ и САНУ и "српски десничари" да се криви. Левичари и усташе никада нису криви. Тако то код њих ради последњих осамдесет година.

Грађанисти су врло сензитивни на светске промене, и брзо се адаптирају. Ми ћемо навести два примера на које наш грађански корпус у опште није реаговао. Дакле, одобрио је. Ако анализирате догађаје, они су по идеолошкој конотацији супротни, инкопатибилни, те би морали изазвати некакву реакцију света који сматра да је интелектуални крем у "овој држави".

Случај први. Александар Катаи није фудбалер прве А класе. За њега је ангажман у Америци била шанса да некако обезбеди будућу егзистенцију. Међутим, његова жена се, у турбулентној ситуацији кава је тренутно у Америци, усудила да напише своје мишљење о црнцима. Дакле не мишљење свог мужа, већ своје, што законом није забрањено. Катаи је моментално добио отказ из клуба јер веле, "они такве ствари не толеришу".

Наши грађанисти и антифашисти су ћутали на ово сорошевско силовање права на своје мишљење.

Случај други. Manuel Neuer, капетан немачке репрезентације, снимљен је како у друштву свог тренера Тонија Тапаловића и неколицене локалних домољуба у коноби певају усташке песме.

Немачки ногометни савез није се хтио на питање SPIEGEL-a изјаснити о овом случају.

Најпре, наглашавамо да усташке, дакле нацистичке, дакле расистичке, песме није певала Нојерова жена него главом и брадом капетан немачке репрезентације. Шта је могло друго да (му) се деси већ да добије шут карту и из клуба а посебно из репрезентације, скупа са пијаним усташом-тренером?

Међутим, НИШТА! Чак немачки Фудбалски савез арогантно одбија да расправља о том баналном питању. Па ми знамо зашто је тако - зато што су им усташе биле ономад добри савезници. Али, ћуте и наши антифашисти свих боја. Нађите један портал, сајт, чудо, на коме се комунисти обрушавају на назочни нацизам? Ма ништа, нема то. Они су спремни за једну српску реч да зубима хватају гркљан, али су према нацистима више него благонаклони. Било, јесте и биће.

Да је мучени фудбалски раденик Катаи запевао коју гембешку корачницу, ништа му се не би десило. Као што се никада ни једном београдском или новосадском грађанисти није ништа десило због директне или индиректне промоције фашизма.

Сада се отворило питање зато што би градска власт да име једне мале улице у Земуну од "Загорска" преименује у "Благоја Јововића", припадника ЈВуО који је утукао Анту Павелића, пошто чувена УДБА није имала времена за ту ствар јер је гонила војводу Момчила Ђујића, који је непланирано спасао много Срба од комунистичко-усташког покоља.

Чиме је, питамо се, Загор у опште завредео да добије своју улицу? Па још: Ако је заслужио, зашто се наши грађанисти нису побунили против сексистичке пјесме "Звијезда тјера мјесеца/Загору га затјера"!?

Ништа то није важно, већ је проблем што ће назив улице добити један српски јунак.

Из обиља антифашистичких чланака који се боре против величања човека који је упицао најгорег фашисту, издвајамо само један "аргументовани исечак становите селективне антифашисткиње Дубравке Стојановић:

"...О идеји промене назива београдских улица развила се, најпре, расправа, па је из ње израсла веома узнемирујућа харанга против историчарке Дубравке Стојановић. Главну боју тој новонасталој ситуацији даје до сада заиста ретко виђен спој вербалне агресивности и конфабулација насталих поводом става који је у једном интервјуу изнела ова историчарка, у вези са идејом да наводни атентатор на Анту Павелића, Благоје Јововић, добије улицу у Београду.

Нагласивши неспорно монструозни карактер злочина за које је Павелић одговоран, Стојановић се изричито супротставила једино идеји да наводног атентатора на Павелића треба јавно прослављати додељивањем његовог имена једној београдској улици:

„Посебан проблем је давање улице Благоју Јововићу, човеку који је покушао атентат на Анту Павелића, након којег је овај и умро. Давање улице том човеку значи да Београд подржава узимање правде у своје руке, да слави крвну освету, убице и насилнике“, додајући још и да „славити његовог убицу и то на улицама главног града је порука да, у случајевима када правда није била достижна, имамо право да је сами спроведемо оружјем. То је нецивилизацијски суноврат, то је слављене освете, принципа ‘око за око’ и слање поруке да је свако насиље дозвољено“.

Kако је из ових речи изведен закључак да њихова ауторка саосећа са Павелићем, брани Павелића, заговара усташтво (да не набрајам остале заиста бизарне умотворине) не би било лако схватити изван контекста у којем је дозвољено и прихватљиво на најбесрамније начине кривотворити нечији став, са јединим циљем да се створи атмосфера за јавни линч критикованог. Непотребно је, надам се, објашњавати да Дубравка Стојановић овде 1) није начинила нити једну референцу на лични однос према Павелићевој судбини (а приписује јој се тобожње саосећање), 2) заузима начелан став који одбацује атентат и уопште насиље као облик борбе за правду и, најважније, 3) недвосмислено осуђује глорификацију, слављење и комеморисање атентата и атентатора што, према њеном схватању, представља рђаву друштвену праксу са негативним и потенцијално веома опасним друштвеним последицама. Ништа у изнетом ставу не води закључку да Стојановић, макар и не хотећи, стаје на страну усташких злочинаца или, пак, са њима саосећа...."

Ми бисмо питали:

1.Када се то Дубравка Стојановић јасно одредила према хрватским злочинима под вођством Анте Павелића?

 

2. Када је осудила тадашњу надлежну државу ФНРЈ/СФРЈ због негоњења усташког злочинца Павелића?

 

3. Како она то "недвосмислено осуђује глорификацију, слављење и комеморисање атентата и атентатора"?

Да видимо...

"Жалосно /НАП: Није жалосно, срамно је!/је да комунисти откад су преузели власт 1945. нису судили Павелићу због злочина над Србима у Другом светском рату, чак ни у одсуству. Они који данас одлуку о додели улице Јововићу критикују јер његов чин није 'правно утемељен', трудећи се да заштите право највећег злочинца над нашим народом откад је света и века, нису у праву чак ни са правног аспекта, јер је Павелић правоснажно осуђен на смрт од стране две државе", казао је Михаиловић, унук Ђенералов.

Али, има још једно питање...

 

Улица Чаки Лајош у Темерину

 

Чаки Лајош не само да има и данас улицу у Темерину, већ се и локална средња школа неко време његовим именом звала. По чему је познат Чаки Лајош? По томе што је као задрти мађарон и члан КПЈ учествовао у атентату на Витешкога нашега Краља Александра I Ујединитеља!

Ако је Дубравка Стојановић ћутала на то све ове године, ред је да држи језик за зубима и сада.

Не, по њој и сличнима, добро је убијати Србе, лоше је убијати нацистичке кољаче.

Ја мислим да је једино добро убијати нацисте и њихове помагаче.

– Kренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осетио, видео… Почео да виче: „Мајку ти је..м српско-јеврејску, комунистичку!“ Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два–три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бежао. Два пута у њега. Он пада. Kако је носио ташну, она му испадне, са стране у једну башту. Пао, не мрда, не могу да верујем да се прави мртав, ако су два метка у њега. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити – причао је Јововић.