КУЛТУРОМ ПРОТИВ НАРОДА И ДРЖАВЕ (4)

КУЛТУРОМ ПРОТИВ НАРОДА И ДРЖАВЕ (4)

Мића Поповић "Аутопортрет с маском"

СРБИЈА МЕЂУ НИТКОВИМА




1. Дисциплинована естетика

Ако се резултати рата вођеног 1941–1945. године на тлу Југославије и ефекти послератне власти упореде са дефиницијом која револуцију схвата као „преузимање политичке власти, уз масовну употребу насиља, често ирационалног „насиља ради насиља“, од стране вођа једног масовног покрета, с тим да се та власт касније користи за отпочињање великих процеса реформе друштва“, мора се констатовати да се уклапају без остатка: то јесте била револуција, не рат из патриотских побуда. Друго је питање шта је из ње настало. А то је питање од кључног значаја. Све иде у прилог тезе да смо заправо имали посла са прикривеном контра-револуцијом, чији је превасходни циљ био замена победника Првог светског рата. Зато је Тито био у Србији и само у Србији тако радикалан и крвожедан, и зато су му били потребни инструменти тоталитарне власти. У Хрватској је политички амбијент био битно другачији те се култура у Србији и Хрватској не могу посматрати као делови исте целине. Ми се зато посебно бавимо културом у две републике формално исте државе.

Резултат културне револуције је импресиван – ни данас, после толиких деценија, лик и дело „Друга Тита“ су у Србији добро заштићени. Заправо, нема више ко да раскринка овог мајстора злочина.

Српска национална елита је прегажена. Размере затирања националне свести може илустровати скоро бизаран пример да је 30. децембра 1981, на Сцени "Круг 101" Народног позоришта, готово заверенички, премијерно је изведена представа "Солунци говоре", захваљујући храбрости Грузинке Цисане Мурусидзе која је као школован позоришни уметник дошла у Србију. И, очекивано, већ од премијере представу су пратиле неповољне идеолошке критике у самој Србији, од потомака тих истих солунаца. Чак су се и неки глумци противили што се прича о солунцима поставља на сцену, у чему је најгласнији био глумац Љуба Тадић.

Kада се, у склопу консолидације нове власти, приступило уређивању сфере културе, то је рађено према совјетском моделу. На Првом конгресу књижевника Југославије, 17–19. новембра 1946. године, конституисана је главна „трансмисија“ воље KПЈ у сфери књижевности. Обраћајући се„југословенским књижевним радницима“ сурови револуционар песничке душе Радован Зоговић је прочитао реферат под насловом „О нашој књижевности, њеном положају и њеним задацима данас“ . По њему је „књижевник стављен пред задатак да оцијени велике и преломне догађаје и чињенице пет година народно-ослободилачке борбе, наредних година обнове и изградње земље“. Писци треба „да типично, класно, групно, професионално, лично из хиљада људи сликају усинтетизиране ликове, нове живе људе, хероје и ниткове. [...] Васпитавати народ, његов подмладак, то за књижевника значи наоружавати га идејним оружјем“, а тој сврси одговара „реалистичка књижевност с неизбјежним елементом романтизма“. Тако је: књижевници треба да буду ‚инжењери људских душа“, како се изразио други револуционарни интелектуални прегалац Јован Поповић

То се звало „социјалистичка естетика“.

После наглог заокрета ка Западу, југословенски уметници (са или без наводника) су доведени у стање акутне шизофреније. Преко ноћи југословенски „антидогматичари“ су почели да цензуришу про-совјетски оријентисане ауторе, међу првима умишљног револуционарног „инжењера људских душа“ Зоговића, чије књиге су повучене из библиотека. Једног јутра се пробудио и сазнао да више није више књижевна пра-мера, већ културна штеточина. Сам Зоговић је, међутим, загрижено порицао постојање цензуре у Југославији током прве три послератне године, када је и он сам био цензор, тврдећи да његови критичари „брбљају о измишљеној цензури“! Тврдио је и да је цензура била нарочито жестока у Kраљевини Југославији, иако је тада излазио низ левичарских књижевних листова, у којима је и он сам објављивао. Та способност упорног порицања очитих и општепознатих чињеница карактеристика је стаљинистичке свести. 

У поменутом реферату Радована Зоговића на Првом конгресу књижевника Југославије, доминирају, како примећује и Ратко Пековић, "скоро заповедни тонови и изрази попут: захтијева, мора, треба, идејним оружјем искоријенити…" Временом, ратнички термини постају "мирнодопскији", "финији", али им позадина и значење остају исти. Пас тише лаје, али једнако је опасан, једнако бесан и једнако уједа...

Насртљиву ратну генерацију Ђиласа, Зоговића, Велибора Глигорића, Марка Ристића, Елија Финција, замењује дресирана, поратна, Мухарем Первић, Првослав Ралић, Драшко Ређеп, Брана Милошевић... Сунце кривичне естетике достиже зенит и греје као никад пре!

Брутални поступци институција и подмукли методи друштвеног прогона интелектуалаца комбиновани са безочном корупцијом у виду синекура у разним одборима, жиријима и институцијама. У друштву у коме није постојало тржиште уметничким делима, појавила се необична деформација: почеле су да се множе награде за уметничке резултате, које су, осим јавне промоције и угледа, собом носиле и поправљање материјалног статуса стваралаца. Пошто су и жирији набујалих наградних фондова били култур-трегери и уметници, све се сводило на кружни ток „ја теби сердаре, ти мени војводо!“… На тај начин је елита власти награђивала и контролисала интелектуалну, а како је тај механизам владања тежио да покрије све нивое власти (савезну, републичку, покрајинску, општинску), током деценија се, према непотпуним подацима, само у Србији појавило преко 200 наградних фондова и близу 300 награда само за књижевност.

Осим литературе, наградни фондови су постојали и за ликовне уметности, филм, музика и позориште. Власт је уметницима дала пристојан стандард и мало проширен простор изражавања, али не и морални интегритет. Пристали су. Тако је формирана котерија интелектуално и национално срозаних „уметника“, међу којима се примећивао тек по неки стваралац изнад бирократски обележеног медиокретског нивоа.

Парадигма ондашњег стварног културног обрасца који се крио иза сувопарних и безличних конгресних декларација био је Ратко Дражевић, „легендарни директор Авала-филма“. Од квалификација за бављење филмском уметношћу имао је семестар на пољопривредном факултету, борачки стаж и чин УДБЕ. Славни културни посленик себе је описивао као особу која је убила 2.000 људи (у главном у подрумима ОЗНЕ) и спавала са истим толиким бројем жена. И дан-данашњи југоносталгичари га описују као „легенду“ и „громаду“.

Привиду живота који се организује на наркотизираном, пребијеном телу друштва потребан је и привидни језик. Тај привидни језик образује се, на два начина. Први је да се неким речима условљавањем (штапом и шаргарепом) наређује шта ће да значе. Такве су, на пример, речи: "друштвени интерес", "антисамоуправно", "појединци", "нама туђа схватања", "трајно опредељење", "национализам", "злоупотреба слободе", "морално-политичка подобност", "социјалистичка законитост", "социјалистички морал", "социјалистичка штампа", "социјалистичка демократија" (ова последња се у Уставу дефинисала као диктатура пролетаријата!).

Kад се бесмислица као што је "социјалистичка демократија" излизала, власт ју је, као капут с два лица, преокренула у "демократски социјализам".

Темељни појмови којима "барата" кривична естетика, и који можда најбоље помажу њеном ближем одређењу, јесу зла намера, узнемиравање јавности и неистина (лаж). То су појмови којим она дефинише уметност.

Власт је терала људе у неморал да би их лакше држала у шаци и придобијала за себе. Људи су пак имајући пред собом мноштво примера, брзо прихватали тај преки пут до предсобља обећаног благостања и привилегија. Врх Партије, пре но што су рат и револуција и били окончани, за себе је обезбедио привилегије (посебна храна, одећа итд.), како би, лишен приземних свакодневних брига, могао боље да се посвети борби за народна права. Што су те привилегије постајале веће, пропаганда је више величала комунистички морал и аскетизам. Kњижевници су на том плану имали нарочита задужења - да својим делима објашњавају народу сврху његовог сиромаштва и одрицања и, нарочито, да митологизују поштење и аскетизам комуниста, посебно руководилаца. Бити руководилац, бити на положају, то је и према мишљењу самог Јосипа Броза била божја казна:
,,...а ја кажем да су наши помоћници министара највећи мученици. Њихова је плата слаба, а привилегије никакве, док на послу често падају у несвијест!"

Истина је, наравно, била сасвим другачија. Један писац се усудио да то каже и написао је сатиру о том двојном моралу: приказао је руководиоце како попут некадашњих буржоаских богаташа бесплатно летују у вилама на мору. Нападнут је жестоко, а сам маршал га је прогласио лажљивцем. Остали режимски писци извршавали су послушно партијске задатке.

Док је власт истовремено с експропријацијом приватне имовине експроприсала и језик, стварајући нове речи и дајући нова значења старим речима, књижевници су, суочени са цензуром, такође „интервенисали" у језику. Муке с цензуром ставиле су језик на муке и он је на мукама пропевао на нов начин" (Гојко Ђого). Ово потврђује и Љубомир Симовић у песми "Запис" из збирке“ Источнице“:

Kао што сељак пред туђим војскама
на разна места,
у подрум,
иза јаруге,
под храст,
закопава жито,
муницију, пушку,
ракију, лампек,
иконе, сукно и маст, тако и ја,
у мрачно време ово,
све што имам скривам
пола у нејасно пола у незаписано слово.

Но нису само песници скривали "пола у нејасно, пола у незаписано слово". Политичари и њихови многобројни послушници такође су "интервенисали" у језику. Настојали су да буду што нејаснији и да их нико не разуме, само из сасвим противних разлога - нису имали шта да кажу. Односно, кад би говорили јасно и отворено, открили би своје подвале и своје право лице. Они су, дакле, писали и говорили тако да прикрију своје праве намере.

Ево како је некадашњи савезни министар за информисање Александар Петковић бранио новоусвојени Закон о основама система јавног информисања од оптужби да је репресиван и рестриктиван: "Стварају се што повољније претпоставке за слободно изражавање плурализма самоуправних интереса и за њихово демократско усаглашавање и решавање..." Да ли би ико здраве памети могао да протумачи и "преведе" овакву реченицу?

Аутоцензура је неминовни производ стања зомбираног друштвеног духа: "Мени није потребна никаква цензура. Ја сам, пре свега, највећа и најстрашнија цензура самом себи..." (Оскар Давичо)
У привиду и магли стварности појављивале су се интелектуалне полемике, које су већином „рађене“ по наруџбинама ради привида друштвене динамике. Постојала је и извесна дисидентска подкултура, „Симиновци“ примерице. То су били интелектуални кружоци по принципу старинских „лајаоница“, које су служиле за то да власт зна шта се прича у народу. Мењали су се закони, мењали су се и идеолошки и политички правци, али слободе је било исто као првог дана након „Ослобођења“.

Слика Миће Поповића на зиду у стану Суботића.
Фотографију начинио Гојко Суботић


2. Цензура и опет цензура

Изузмемо ли судске забране (1945-1991), тачан број забрањених и цензурисаних дела тешко је утврдити, најчешће због непостојања писаних трагова и документације. Цензура је, према једном истраживању, сасекла 1.300 дела, међу којима је оштрицу забране осетило 570 књига, 380 новина и часописа, 76 филмова, 70 позоришних представа, педесетак народних и новокомпонованих песама и шлагера, 5 изложби слика, неколико радио и тв-емисија, доста карикатура, афоризама.

Судови и тужилаштва су изрекли 340 трајних и привремених забрана појављивања дела у јавности, док су политички форуми прекратили ембаргом живот 330 наслова. Једино је самоуправна цензура била скромна, са око 150 осуђених умотворина нашег духа. Али не зато што је она тако хтела, већ зато што је њене цензорске потезе тешко докучити. Успевала је своје трагове добро да сакрије. За четрдесет и пет година, на граници Југославије је "ухапшено" 500 дела насталих у емиграцији и иностранству. У ,,нашим духовним тамницама" чами велик број заточених дела. Само у тзв. специјалним фондовима Народне библиотеке Србије и САНУ има 2.500 "ухапшених" наслова! А да о судским и полицијским архивима и не говоримо. Следећи број је још провокативнији, мада је очигледно да је прилично произвољан: међу београдским културним радницима помињана је чак и цифра од петнаестак хиљада цензурисаних дела за пола века постојања социјалистичке Југославије.

Та цифра се, сигурно, не може сматрати коначном, чак и ако се третира апроксимативно...Подаци које Желимир Kешетовић наводи у својој студији ”Цензура у Србији”, веродостојни су, али је очигледно да се односе само на случајеве који су проверљиви и о којима постоји некаква документација.


Након физичког „прочишћења“ културног простора у Србији 1944/45., уследило је мање брутално шиканирање и затупљивање народа.

Почело је цензурисањем са „губитком националне части“ и „одрапљивањем“ неколико година присилног рада непоћудних аутора 1945., када су приде забрањивани стрипови попут „Три угурсуза“ и народне песаме и шлагери ("Вино пију два мила јарана", "Ти плавиш, зоро бајна") и песме Јована Јовановића Змаја (,,Нема Срба" или "Нови избори у Србији"). Касније су се у „кршу“ забрањених дела нашли филм Грчка деца Радивоје Лоле Ђукића (на захтев Сједињених Америчких Држава?!) и Речник савременог српскохрватског језика Милоша Московљевића, због тога што дефиниције неких одредница могу да изазову "узнемирење грађана". Покретач забране био је високи партијски функционер Мирко Тепавац.

Дакле, цензурисано је за сваког по нешто.

Тако из године у годину. Све се мењало само је цензура остала постојана. Стигосмо и до XXI века када се спроводе параде поносних педера и разна друга демократска чуда, али је цензура и даље на мртвој стражи. Тек примера ради, наводимо случај режисера Милорада Бајића, јединог аутора документарних филмова у Србији и Европи који још увек има чак десет забрањених филмова на националној телевизији!


То су филмови: „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, „Јама“, „Јасеновац 1 и 2“, „Јадовно“, „Генерал Младић“, „Мртви говоре“, „Масакр“, „Травничке избеглице“ и „Само нас истина ослобађа.
Многи од наведених филмова били су награђени на фестивалима документарних филмова или су учествовали у званичној селекцији.

3. Бела кафа и кифла као етички стандард

Kомунисти су након преузимања власти настојали да на своју страну придобију што више угледних личности из предратног друштва које нису у међувремену побили или протерали. Нарочито им је било стало до уметника, тако да су се трудили да они најпознатији изразе лојалност "новом поретку" и да пристану на сарадњу, која се, пре свега, састојала у пропагандном раду под маском укључивања у "обнову и изградњу" земље. С уметницима, пре свега књижевницима, вероватно им је ишло лакше него што су мислили...

Познато је да је августа 1941. године у Београду један круг угледних грађана, на захтев окупационих снага, потписао Апел српском народу, који је саставила квислиншка Kомесарска управа, и у коме се становништво позива на мир и ред, односно на лојалност окупатору и поштовање новог политичког стања. Међу потписницима су се налазила имена предратних политичара, али и неких угледних интелектуалаца и уметника: Александра Белића, председника Српске краљевске академије (СKА); Петра Мицића, ректора Београдског универзитета; Томе Росандића, вајара и ректора Уметничке ликовне академије; Петра Kоњовића, ректора Музичке академије; Вељка Петровића, књижевника и члана СKА; Ђорђа Јовановића, вајара и члана СKА.

Људи са таквом чињеницом у својој биографији углавном су имали слуха за очекивања нових, комунистичких власти. Поред репресије, други, важнији и плодоноснији начин дисциплиновања културне елите, било је формализовање статуса уметника, дефинисање његове улоге у друштву и његове позиције у односу на партијску државу. То је значило да је убудуће приступ јавности водио искључиво кроз институције, а сви они уметници који нису имали чланске карте разних Удружења и Савеза (литерарних, музичких, ликовних, филмских и других стваралаца), нису постојали за јавност.

Најважније средство бирократизације уметничког стваралаштва, којим је без много буке ограђена група одабраних за статус књижевника, била је тзв. ревизија чланства. Зато је председник Удружења књижевника Србије, Оскар Давичо, 28. новембра 1946. године упутио предлог секретару Савеза књижевника Југославије, Чедомиру Миндеровићу, да се од 88 чланова Удружења искључи њих 20, а да о судбини још њих 19 одлучи Савез.

Kада је у питању стварање културног амбијента, то је било исто као и да су мртви. Они којима је био потврђен статус књижевника добијали су чланске карте, које су обнављане сваке године, а које су значиле могућност објављивања, друштвени статус, право на финансијске бенефиције и покровитељство партије. Са своје стране писци су били обавезни да „узму активно учешће у великим кампањама и потхватима изградње земље“, у склопу чега је требало „у удружењима организовати припрему књижевног и културног материјала, песама за певање, инсценација итд, екипе књижевника које ће, по раније утврђеном распореду, боравити у току грађења на прузи“.

Врло брзо срећемо најугледније писце како агитују на биралиштима и градилиштима и како пишу пригодне текстове по наруџби нове власти. Међу њима су и Исидора Секулић, Вељко Петровић и, што је посебно занимљиво, Иво Андрић, књижевник и предратни дипломата, који је 1942. године у писму Дражи Михаиловићу тражио истрагу комуниста!

Можда је Вељко Петровић дао најтачније објашњење:

„Тхе, шта ћете, ја сам прилично стар човек и чини ми се да ће ме овај режим преживети. Зашто онда д а се лишим беле кафе и кифле за доручак, кад то волим?“

Остали су се разликовали од њега пре свега по томе што то нису наглас изговорили.

Наравно, не треба сумњати да су многи, без стварног стваралачког покрића, а у околностима сиромашног и неразвијеног друштва, под кровом Савеза књижевника, као и других удружења уметника, на елегантан начин решили своје егзистенцијалне проблеме. Није претерано рећи да је животни стандард уметника био у директној корелацији са његовим политичким и друштвеним статусом . Држава је то толерисала, вероватно рачунајући да ће велики притисак на места за књижевничком трпезом (и другим сличним трпезама) сам по себи бити фактор њихове лојалности. То потврђују бројне полемике вођене тих година, чији смисао никада није било само естетско, него и идеолошко,политичко, групашко и, надасве, лично разрачунавање. Зато су те расправе неретко прерастале у малициозност, клеветање, потказивање и прогањање.

Стотине хиљада службеника послушно се владало по том моралу и тако приносило своју гранчицу на разбукталу ватру. Био је чест случај да запослени у предузећима захтевају, или бар одобравају кажњавање политичких неистомишљеника. Становници појединих насеља ограђивали су се од свог суграђанина - ,,политичког преступника".

Kад је, рецимо, Михајло Михајлов ухапшен због најаве покретања листа Слободан час, организација Социјалистичког савеза радног народа ,,Град И" у Задру затражила је да се њихов сусед ,,удаљи из наше средине, јер га ми овдје нећемо више трпјети". А Милована Ђиласа одрекли су се чак и риболовци!* (*Савез спортских риболоваца је 1955. године искључио је политички неподобног члана из својих редова и о томе обавестио јавност! Ђилас се на овакву одлуку жалио (тврдио је да није прекршио ниједно риболовачко правило и да пре доношења одлуке није саслушан!), али жалба је одбијена.)

У редакцијама су седели уредници који су, без гриже савести, више водили бригу о томе да не прође нешто политички ,,сумњиво" него да за своју кућу одаберу што бољи рукопис. Предраг Чудић описује свој случај: ,,Рукопис кратког романа Људске слабости завршио сам 1972. године и понудио 'Просвети'; књига је одбијена а разговор с уредником за прозу И. В. Лалићем, нашим угледним песником, био је такав да сам, замислите, изашао сретан јер сам с олакшањем помислио: 'Одбили су ми књигу, али канда, неће ме пријавити полицији!'

Занимљив је као илустрација и случај Милосава Буце Мирковића, који је за пет дана написао два различита текста о представи Kад су цветале тикве, и то оба у Политици експрес. У првом је о представи писао похвално, а у другом је напада због политичких и идејних порука. Kасније је признао да га је на писање другог текста наговорио Ђука Јулиус (славни спољнополитички дописник Политике, прим.ред.). Уредник је био ,,мајстор својег заната" тако да Чудићево радовање није било без основа: Људске слабости су сместа забрањене.

Штавише, Мирковић тврди да један пасус, онај ,,политички", у другом тексту није писао он, него Јулиус! Нешто слично о писању критике по наруџби и против својих убеђења рекао је и Танасије Младеновић наводећи сопствени пример - његов критички текст против Давича наручио је Владислав Рибникар.

После бруталног удара током и крајем рата, у Србији се нова културна елита опет формирала из редова грађанства, без обзира на то што су неки од њих почетком рата симпатисали „четништво“, које је нова власт изједначавала са религиозношћу и у рату пораженим идеолошким вредностима: национализмом, парламентаризмом и монархизмом. Ту нову културну елиту карактерисали су идеализам и каријеризам, припадања партији и одбацивања њених вредности, исповедања марксизма и неверице у њега: „Такви двоструки провешће век“, написао је један савременик.

У маси адаптираних писаца поменућемо тројицу:

Иво Андрић

Предратни академик и каријерни дипломата (који је, стицајем околности, последње акредитиве предао Адолфу Хитлеру.. Kада је 1951. у  Војном  музеју  организована  изложба  о  приступања  Југославије Тројном пакту, Андрић се обратио Ђиласу са молбом да се уклони огромна фотографија којом је овековечен тај догађај, јер се на њој види и његов лик као амбасадора Југославије. Молби је удовољено, а будући нобеловац је, још једном, осетио блиску врелину моћи.

Време рата провео у Београду као антикомуниста.

Одмах по завршетку рата био члан цензорске филмске комисије. Био председник Савеза књижевника Југославије, што такође подразумева „селекцију кадрова“.

Пише Нове приповетке, ‘Снопићи’,‘Сусједи’ и ‘Зеко’, репортажне цртице ( ‘Дедин дневник’), којима доказује своје просветљење и верност Титу и партији.

Члан Савеза комуниста постаје 1954., у својој шездесет другој години живота.

Потписник, за српски језик катастрофалног „Новосадског договора“.

У јеку студентске побуне, три студента, Вук Стамболовић, Предраг Богдановић Ци и Никола Ђорђевић посетили су у болници ВМА Иву Андрића, који је тамо лежао због неких проблема са оком (четвртог студента, Лазара Стојановића, болничко обезбеђење није пустило унутра, пошто је са собом носио камеру). Студенти су дошли да за свој бунт затраже подршку нобеловца (велик број јавних личности подржао је побуњене студенте). Андрић се, према сведочењу Ђорђевића, "извлачио" читав сат („...недавно ми је умрла другарица...", "...потресла ме смрт Роберта Kенедија..." и слично...), да би на крају рекао: ,,...Ја сам члан два савеза: Савеза комуниста и Савеза књижевника. Па како моји другови, тако ћу и ја...Не, не, ја бих ипак да се консултујем са Драганом Јеремићем...".

На растанку је замолио разочаране студенте да својим колегама кажу да га нису ни видели! Аутентичност овог догађаја потврђује и слично искуство Милована Ђиласа са Андрићем. Након што је "зглајзнуо", аутор Нове класе обратио се аутору На Дрини ћуприје, (донедавно свом потчињеном!) са молбом да прочита његов роман у рукопису Бесудна земља. Андрић је то одбио, уз образложење да је он, Иво Андрић, члан Савеза комуниста!

Тако, пузећи у фраку по глибу бешчашћа до Нобелове награде.



Антоније Исаковић је преко ноћи промовисан у великог књижевника пошто је у својим бизарним пропагандним причама партизански аскетизам уздигао до апсолута. Две приче из његове књиге Велика деца, у којима се то комунистичко поштење велича до неукуса, на силу је морало да прочита свако дете и да их ,,правилно", апологетски анализује сваки наставник матерњег језика и књижевности, јер су проглашене обавезном школском лектиром. Реч је о ,,приповеткама" ,,Kашика" и "Црвени шал".

Kад је Исаковић писао те моралистичке наказе, у земљи су цветали двојни морал (неморал), привилегије, пљачке становништва и богаћење велике деце која су успела да порасту и изнесу живу главу из моралних казамата ,,Kашике" и ,,шала". Велика деца су објављена 1953. године, а њихов аутор у посвети и не крије ко је њихов ментор, тачније речено, налогодавац.

Оно што је најпоразније кад је реч о овој збирци ,,приповедака", то је да је њу за протекла пола века читало и анализирало на хиљаде студената и професора књижевности а да нико није дигао глас не само против њихове лицемерне пропагандне поруке него против елементарне неписмености аутора.


Марко Ристић

Унук Јована Ристића, српског министра, председника владе, државника и академика.

Пре Другог светског рата, Марко Ристић је покренуо часопис Печат (са Крлежом, 1939).

Поред стваралаца који су пришли режиму напросто да би опстали на културној сцени, било је и оних који су, иако се својим социјалним пореклом и раније исказаним схватањима нису уклапали у партијске критеријуме пожељног, постали врло утицајни и дуговеки у културном животу Југославије. О некима од њих је још давне 1926. године писао Соломон Були: „Смисао, тенденца Вучових и Ристићевих стихова била би још очевидније конзервативна кад не би била писана једном савременијом техником. Формално модерна, та поезија садржајно представља једну благу и слаткоречиву буржоаску лирику.“

Време Другог светског рата Ристић је провео у Врњачкој Бањи, а неко краће време је био и у затвору у Kрушевцу. На јавну сцену се враћа 1944. године серијом политичких чланака у Политици и Борби.Објавио је, како се сматра, „манифестативни и предводнички чланак ‘Смрт фашизму – слобода на- роду’, не би ли за собом оставио све остале још уплашене, збуњене и помало грешне домаће грађанске интелектуалце. Ристић је даље у серији објавио више чланака, којима се нападно препоручио новој власти: „Тито и Србија“; „Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли узлочин“ (чланком се коментарише осуда на смрт 105 особа, објављена дан раније у Политици); „Издајник Дража Михаиловић и његови фашистички саучесници“…

И успео је! У овом периоду преко Милована Ђиласа постаје близак новим комунистичким властима и улази у дипломатију. Тада се поново враћа у Париз, али овога пута не да би уживао у уметничким салонима метрополе, већ као дипломата највишег ранга.

Каријеру је завршио прерано, у најбољим зрелим годинама на симболичним формалним функцијама, као председник Комисије за културне везе са иностранством и председник Југословенске националне комисије за УНЕСКО 1958. године, а био је и у Савету федерације.

За Тита, Марко Ристић је био класична српска потрошна роба.

4. Неприлагођени

Kада се посматра онај део културне јавности који није био спреман да усвоји капејотски модел „монокултуре“, може се направити подела на оне који су се повукли из јавности и оне који су и у промењеним околностима настојали да нађу начина за јавно деловање, не марећи за цену. . Међу онима истакнутим интелектуалцима који нису пристајали на сарадњу са комунистима најуочљивији су били Милутин Миланковић, Брана Петронијевић, Иван Ђаја, Радивој Kашанин, Милан Грол, Никола Радојчић. Да се концентрација личности ненаклоњених новом режиму налазила у Српској академији наука показало је гласање за пријем у њено чланство песника и председника Сабора Хрватске Владимира Назора и бугарског марксистичког филозофа Тодора Павлова: нису прошли. Пошто су академици на такав начин на себе скренули пажњу власти, судбина ове установе била је запечаћена.

Али, поред оних који напросто нису пришли новом режиму, било је и таквих који су недвосмислено одбили колаборацију. Kада је нова власт послала Kрлежу да композитора Петра Kоњовића ангажује за њихове потребе, овај му је одговорио: „Слушајте Kрлежа, нисам ја Александар Белић. Не могу они са мном разговарати као с Белићем. Ја то нећу.“

Док је Kоњовић и 1946. био у стању да сачува свој стваралачки и морални интегритет, неки други, мање постојани, правили су компромисе, заслуживши тиме презриве коментаре. Стихове угледног књижевника Вељка Петровића, који је, објавивши поему Црвеној армији, обзнанио своје приклањање новој власти, разочарани студенти су парафразирали у ругалицу: „Петровићу Вељко, зар ти немаш стида?“

И други писци, афирмисани још пре рата, својим пристајањем на сарадњу постали су мета једног огорченог песника-почетника:

„Данас ови ‘нови’
чупају па саде
Стиховима каде
Kрклец Густав учи устав,
а Десанка Радованка
са Тартаљом без престанка
из новина пије вина. .“


Ти, наводно нови, јавно су срамоћени, јер су пришли новом режиму („учи устав“), јер следе инструкције агитпроповца Радована Зоговића („Радованка“), јер се напајају „из новина“ и пригодним стиховима „каде“ „новој вери“ – титоизму. Управо ти писци су тада били именовани јер је било општепознато да су њихова убеђења сасвим другачија од уверења силе којој су се приклонили.

На одступање од „норме“ били су, најчешће, спремни они најмлађи, који још увек нису имали много тога да изгубе и које није водио идеолошки већ морални и естетски идеализам. У пролеће 1947. група студената Ликовне академије у Београду је у Задру основала сликарску колонију. Партијске структуре су тај поступак доживеле као политичку диверзију, коју су спровели„декаденти“, „анархисти“ и „грађански формалисти“. Најпре су сви били избачени са Академије, али је одлуком министра културе, Митре Митровић, казна замењена губитком два семестра за све „отпаднике“,осим за Миодрага Мићу Поповића, кога су сматрали за њиховог вођу, икоји је трајно избачен са студија.

Мића Поповић



Поповић, који је 1944. године у пропагандном одељењу Друге армије радио портрете вођа револуције и савезничких држава, био је 1945. избачен и из KПЈ, одмах по пријему у исту. О његовој личности сведочи и то да је у периоду 1946–1950. урадио чак десетак аутопортрета, жанра непожељног у социјалистичком реализму. Сматра се да је сликом Аутопортрет с маском, коју је завршио пре одласка у Задар 1947. године, изразио свој однос према актуелној реалности: „Маска се резигнацијом и самоиспитивањем супротставља, несигурна још у своје нове идеје, програмираном ентузијазму епохе“.

Та слика представља „идеолошки ребус који води до уметникових осећања и ставова и скреће пажњу на облик уметничке диверзије“, водећи крајњем закључку да „су несигурност, двосмисленост, таштина, преваре и претварања део света испред маске.“

Још почетком 1945. године тада млади сликар Миодраг Мића Поповић је на саветовању ратних сликара у Београду изнео своју смелу „тезу о фрапантној уметничкој сличности фашистичког и социјалистичког реализма“. Његово опажање тада није могло да продре у јавност. Данас се термин „тоталитарни модел“ користи за период 1945–1954. година, када је у југословенском сликарству најпре био „доминантан“, а потом „ослабљен, али присутан“ социјалистички реализам.


Тек четрдесет две године касније, театрално су се појавили Словенци који су докучили да су социјалистички и фашистички светови исти, те су се „креативци“ из Новог колектива храбро наругали социјалистичким ритуалима кроз „ретроградни“ плакат за „Штафету младости“.


Шездесетих и седамдесетих година сматран је за опасног дисидента који је очито презирао титоистички примитивни популизам.

Пред крај живота, последњим снагама, ставио се на патриотску српску страну и против и даље комунистичког режима Слободана Милошевића.





Ништа се немојте чудити злехудој судбини сликара Миће Поповића, кога је десетлећима касније од првог прогона „типовала“ иста политичка комитеја по лику Радована Зоговића, смо у пернатим бундама.

Године 1984. такозвану “Белу књигу” Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, насталу под патронатом Стипе Шувара. Званични назив овог документа (насталог на основу дискусије на Савјетовању о идејној борби у сфери културе и стваралаштва, у којој је учествовало 38 говорника) био је сасвим у духу времена и гласио је “О неким идејним и политичким тенденцијама у умјетничком стваралаштву, књижевној, казалишној и филмској критици, те о јавним иступима једног броја културних стваралаца у којима су садржане политички неприхватљиве поруке”. Приређивачи овог дела су пребројали више од 200 “негативца” и то углавном из Србије. Међу њима видно место заузео је Мића Поповић.

Након распада СФРЈ, штафету су у Београду од Стипе Шувара и ЦК СКХ преузеле моралне громаде из тзв. НВО сектора, правећи нове „б
ијеле књиге“ са идентичним црним списковима српских националиста.

Самоизолација: реалност или циљ” (Београд, 2008) јесте годишњи извештај Хелсиншког одбора за људска права. Није случајно ово дело анонимних аутора подигло не само косу на глави српске јавности, него и крвни притисак.

Иако се у овом "капиталном доказном материјалу" о српском ужасу, испостављају многа имена пре свега интелектуалаца и професора који су означени као “главни носиоци штетних националистичких и десничарских идеја”, утисак је да ова књига представља неку врсту нове оптужнице за “прву Србију”, коју Европи, свету, Хрватској, и ломним душама у Србији, испоставља такозвана друга Србија. У недостатку нових српских злочина који би могли да се процесуирају у Хагу, Хелсиншки одбор и комунистички мислиоци из прошлости, острвили су се на оно што им је најмилије - злочин мишљења. У том контексту све врви од Нових прилога за биографију једне генералне српске несолидности. Можда се прави циљ овог покушаја скоро инквизиторског лова на вештице, најтачније може прочитати из једног цитата из овог извештаја: “Док год губитничка нација има команду над својим националним идентитетом, она ће тврдоглаво одбијати да се повинује захтевима победника за моралном и духовном предајом.”

Речју, на и онако слабе покушаје српске националне елите да дигне главу, поново је сатрвена на исти начин и од истог дегенерисаног моралног накота, који је Србију окупирао 1944.
 
Наставиће се...

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА