КУЛТУРОМ ПРОТИВ НАРОДА И ДРЖАВЕ (2)

КУЛТУРОМ ПРОТИВ НАРОДА И ДРЖАВЕ (2)

Фото: Википедија


УДАРНИЧКО ИСПИРАЊЕ МОЗГА
 

"Са групом бригадира присуствовала сам слету и готово све је било исто, као да је Тито још увек жив. После свих тачака приредбе у једном моменту, непосредно пред крај са једне од трибина заорила се песма: „Друже Тито, схватили смо писмо, чуваћемо братство и јединство!“ Песму је прихватио цео стадион и та јека 50 000 људи који као један певају и ништа се друго не чује у тој тишини осим песме и њеног одјека! И тишине кад се песма завршила! И потом аплауз!" (Хајдана Богдановић Шербеџија)

Стварни ефекти "културног уздизања" народа након насилног отимања власти, били су много мршавији од онога чиме се агитпроп КПЈ разметао.

На културни развој Југославије током прве послератне деценије, поред осталог, утицала је и чињеница да је то био период између времена распрострањене неписмености и пристижуће телевизијске слике стварности. У Југославији је неписменост, која је 1921. године износила 50,5%, а 1931. године 44,6%, према статистици у 1953. била сведена на 25,4%, а на 19,7% тек у 1961. години.

Из тога произлази да је неписменост, током мирних периода пре и после рата, опадала истим темпом као и у Краљевини - око 6% по деценији. Нејасно је како је за 22 године, од 1931. до 1953, проценат неписмених у Југославији „опао“ за чак 19,2%, посебно с обзиром на рат који је многима успорио или онемогућио школовање, па и наставном кадру. Још горе, школовани кадар је сатрвен "револуционарним терором". Наведене бројке сигурно не показују функционалну писменост: „надуване“ су из пропагандних разлога. И у Русији је темпо описмењавања после револуције био готово исти као и пре револуције, иако је описмењавање било један од приоритета партије.

Прво питање је дакле ко је у опште био стручан да ишколује читав народ, нарочито у кратком року? Но, није то ни био главни задатак. Под "културним уздизањем" се крило нешто сасвим друго: Уништивши стару државу и потискујући стару веру партија је тежила да преузме обе њихове улоге, дејствујући и ка одржава и као „квазицрква“Вођа те партије имао је још тежи задатак:осим места монарха требало је попунити и место Бога. У томе је требало да му помогне официјелна уметност, стварана према строгим нормама.

Поред надалеко уочљивих споменика, чије значење ипак није могло да допре до већине становника Југославије, улагани су напори да се у свакоме приступачној форми исте информације расеју до најзабитијих кутака државе. "Масовке" су била широко упражњавана пракса. Колективно изражавање оданости револуцији о "државним празницима" и обележавањима "значајних датума наше револуције" (мада је већина Југословена из различитих разлога била током рата смртни непријатељ те њихове револуције) са бесконачним скандирањем и певањем, масовне радне акције са колективним певањем и скандирањем, масовни физички слетови са скандирањем и певањем песама револуционарног карактера, параде са скандирањем Титу, партији и Стаљину (касније Стаљин избрисан из масовног памћења истим методама којима је народ натеран да га запамти). Фолклорно одељење Етнографског института САНУ предузело је током 1949. године прикупљање грађе савременог народног певања, а посебно о прошлом рату и револуцији, те обнови и почетку изградње социјализма у Југославији. У том опсежном подухвату успели су да прикупе чак 13.193 песме.

Терминологија која се користи у„народним“ песмама често показује да су творци тих стихова имали партијски задатак и да су настојали да га испуне на најсврсисходнији начин, у складу са једноставном стаљинистичком формулом: „народно по форми, социјалистичко по садржају“.

Из масе тих песама може се издвојити један омањи циклус којим се 1941. године проносио „Стаљинов“ позив на оружану борбу, што указује да је KПЈ почела да у „народну традицију“ уграђује свест о томе да треба пружати отпор окупаторима јер је таква директива стигла из Москве:

„Јосиф Стаљин од Совјета
Поручује широм свијета:
‘Омладино, са свих страна,
Хајд под барјак партизана!
Збијајте се друг до друга,
Борба неће бити дуга’“

Наведени стихови оспоравају тезу опримарно патриотској мотивацији KПЈ, како је то, нарочито после  сукоба око Kоминформа, било пласирано у јавност, да би се разлаз објаснио и оправдала нова позиција социјалистичке Југославије у односу на СССР.

Уредник "Kњижевних новина", Јован Поповић, је почетком марта 1948. године дао смернице како треба, а како се не сме писати о недавно завршеном рату у Југославији. Иако у наднаслову његовог текста стоји Питања за дискусију, дискусије није било – то се најбоље види из Поповићевог става о значају теме протеклог рата: „Прво, зато што је успела уметничка обрада те тематике значајна и за светску књижевност, а друго, што је наша ослободилачка борба и после победоносног завршетка остала пример за углед, пример за проучавање, такорећи узорни стил ослободилачке борбе за све поробљене народе који данас воде борбу за ослобођење, независност и културу.“

На страну питање колико је ма које књижевно дело са тематиком из НОР-а икада било важно у међународним размерама, идеја да би југословенска ситуација требала да буде узор другима представља израз божанских амбиција KПЈ и одступање од ранијег става да је Октобарска револуција узорна социјалистичка револуција, коју је, непун месец дана раније, у том својству помињао и сам Поповић.

Посебно је интересантна песма "Тамо далеко", која је постала врло популарна међу Србима током Првог светског рата и избеглиштва у Грчкој. У збирци њен текст почиње строфом:
 
„Тамо далеко
где сунце слободе сја
тамо је наша мати
Совјетска Унија“,

...а завршава стиховима:
„Тамо далеко
где је острво Kрим
тамо је слобода права
тамо је друг Стаљин“.


Старији текст, у коме се помиње српска војска и војници, а који се завршава покличем „живела Србија!“, у време социјализма сматран је националистичким и певати тако нешто водило је право у затвор.

Још током рата су се појавиле прве песме настале у Агитпропу KПЈ, кратке и прецизно римоване, тако да су се лако могле памтити. Идеолошки садржај је у њима нуђен непосредно и грубо:
„Срп и чекић челични,
дају хлеба пшенични,
Шумадија наша нана,
пуна партизана.“

У тој песми из 1941. године спојен је патриотизам са социјалном тематиком и потребом борбене мобилизације, а науштрб чињенице да је Шумадија до 1944. године била празна што се тиче партизана.

После рата, 1948 пропагандне песме, осим што су испеване у осмерцу или десетерцу, формирале су својеврсне „циклусе“, који их, као и у случају традиционалне епике, везују за одређене догађаје. Једна од песама из „циклуса“ о оснивању сељачких задруга користи терминологију која сасвим сигурно указује да није настала спонтано, од стране неког народног песника, већ, у некој од секција Агитпропа KПЈ, која је добила задатак да у народу блиској форми пласира елементе комунистичке идеологије:

„Ево сада срећа нова
Kолектив се већ основа,
Па он зове све сељаке
Да задруге створе јаке.
Ал’ се неки људи мазе,
У задруге не улазе.
Но гадно се ти варају
Што задруге не стварају.
Ми задруге ширићемо,
А кулаке ништићемо.
Зар навике њине старе
Срећан живот да нам кваре!
Но навике те нездраве
Међу нама збрку праве,
Сметају нам задругарство,
Завађају наше братство.“

За дивљење је какав су грандиозан посао урадиле претече савремених политичких "ботова": одиста, одакле им толика снага да смисле 13.193 невероватно глупих римованих песмица?!

...И тако из дана у дан, у 13.193 варијанти, у један глас, из једног грла. Убијање народне памети бесконачним мантрањем бесловесности, док су Тито и његови дворски барони живели неким другим животима, много сличнијим животима индијских махараџа, него самопрегорне револуционарне авангарде.

Поред прикладних песмица за колективно лоботомирање народа, ту су и разне пароле, које је ваљало мантрати до потпуне физичке и менталне изнемоглости. Било је на хиљаде тих поклича сажете распамећености, којима је слављен сваки догађај нашег бурног социјалистичког развоја до потпуне пропасти.




- Носим капу са три рога и борим се против Бога!*
- Устај сељо, устај роде, да се браниш од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша!
- Падај, кишо, крв опери куд пролазе пролетери!

- Ми смо против Бога и владара, против цркве и олтара!
- Друже Тито, маршале, наша борба таква је, наша борба захтијева, кад се гине да се пјева.
- Ми градимо пругу, пруга гради нас!
- Радили смо обе пруге, ал' то није доста. Хоћемо Београд да буде к'о Москва! 
- Друже Тито само пиши, орат ћемо и по киши. Ако пише и Јованка, орат ћемо без престанка!
- Нема одмора док траје обнова!
- Снађи се! (?)
- Друже Тито само кажи, живјет ћемо у гаражи!
Kраља Перу на бандеру!
Спонтано омладинско окупљање пред изборе, децембар 1945.
- Партизани спремте митраљезе да пуцамо на краља и Енглезе.
- Боље сама Југа, него руски слуга!
- Без Бога, без господара
- Пролетери свих земаља, уједините се!
- И послије Тита Тито!
- Смрт фашизму, слобода народу!
- Братство и јединство!
- Служити народу!
- За домовину с Титом напријед!
- Ми смо Титови, Тито је наш!
- Живот дамо, Трст не дамо!
- Туђе нећемо, своје не дамо!
- Друже Тито само реци остаћемо 6 месеци.
 - Зона А и зона Б биће наше обадве! 
- Друже Тито, само реци, зборно место у Ријеци! (са варијантом -летећемо као меци!)
- Друг је Тито заслужио да је његов Балкан цио, Балкан цио и Европе већи дио!
- Живео Стаљин и светска револуција, живео Информбиро и његова резолуција!
- Стаљинова чизма бије од Њемачке до Русије!!! - Парола популарна до 1948 године.


- Ми смо ђеца са висина, Енвер Хоџе, Тита и Стаљина!"
- Ој Стаљине стара бако
  не вара се Тито лако!
Што је више клевета и лажи,
  Тито нам је милији и дражи!
- Друже Тито, здраво, здраво,
  све што кажеш - имаш право!
- Тито, то смо сви ми!
- Чувајмо братство и јединство као зеницу ока свога!
- Што више зноја у миру, мање крви у рату! 
- Радити значи изграђивати властити сан.
- Фабрике радницима.
- Домовина се брани књигом.
- Ој будаче мој лудаче, сад је трактор главни фактор.
- Премашимо очеве да бисмо им постали равни. 
- Од свих победа најдража нам је она следећа!
- Kо то иде? Пионири! Kо их води? Kомандири!'
- Ми смо млади гардисти, армија нас дала да бранимо државу и Тита маршала. 
- Туризам: пасош мира! (Парола из 1967. године, која је Резолуцијом УН-а била проглашена за међународну годину туризма).
- Америка и Енглеска биће земља пролетерска.
-  Ој ђевојко са Цетиња зашто волиш Гагарина,
   Гагарина и Титова, оба сина Лењинова..
- Учимо и радимо као да ће сто година бити МИР
   а спремамо се као да ће сутра бити РАТ!
-  За кога? За народ!
   За кога!? За партију!!
   За кога!!? За Тита!!!


Брига за народе Африке. Ми данас овакве зовемо "сендвичари".
/Фото: National Geographic Srbija/

- Селасије, црни тићу, наш афрички Обилићу! - поводом посете поменутог светом Јосипу Задужитељу.
- Kо то може, ко то смије, да нас дијели од Замбије!

- И ПОСЛЕ ТИТА, ТИТО!**

Према неким тврђењима, паролу је "избацио" ген. Љубичић, који је, легенда каже, први, после много година, употребио стих из песме Радована Зоговића, једног из плејаде ратно-поратних комесара који су већ 1944. по ослобођеним местима (посебно Београду) устројавали нови поредак. Већи број њих сврстао се, по земљачкој линији, иза Ђиласа и - знамо како су прошли...Један од плејаде интелектуалаца предратног комунистичког покрета, повукао се, ни мало достојанствено, са свих функција па није стигао пред зид или иза зида. На јавну сцену се после дугог времена вратио на још мање достојанствен начин.

Тако смо дошли до до потпуно ирационалне перцепције стварности. Или, зна "радни народ" да није тако како се кличе, али му је лепше у души. Није чудо да се и данас може чути "Тито нам је дао" (као да је своје из џепа давао, а не да је узимао), или "Тито нам је омогућио" (као да и на више од свега од Тита омогућеног или дозвољеног ниси рођењем права стекао). Испало је да је већина заиста постала убеђена да је Тито неки Deus ex machina, који сиђе међу људе и реш сваки проблем.

Међутим, парола која је запечатила овај вид псеудо-народних умотворина је она с почетка: "Друже Тито, схватили смо писмо - чуваћемо братство и јединство!" Поента или привидни парадокс је у томе што је парола настала почетком седамдесетих година, када је Тито са својом "дубоком државом" постављао, враћајући се и методама "револуционарног терора", мизансцен за коначну деструкцију државе Југославије и српског народа. То је доба када су "Хрватско прољеће" скупо наплаћено Србима.

Писмо Јосипа Броза Тита, усвојено 18. септембра 1972. на Председништву СKЈ, било је основа за политички обрачун с руководством Србије. Усвојен је нов конзервативан политички курс, смењени су реформисти у партији и елиминисана прва способна генерација менаџера у српској економији која је тек тридесет година од Другог светског рата почела достизати предратни ниво развоја и потенцијала. Међутим, за јавност је приказано да су у питању мере које треба предузети да би Савез комуниста повећао своје „јединство, акциону способност и ефикасност у деловању“. У оквиру ових мера, тврдило се, донета је одлука да се свим организацијама и члановима СKЈ упути Писмо председника СKЈ и Извршног бироа Председништва СKЈ (садржај писма је објављен 29. септембра). Главни резултат је био уклањање свих способних економиста (прозваних "техно-менаџерима") у Србији, као да таквих у другим републикама није било. Такође, постављено је послушније руководство, мада се ни претходно (Перовић-Никезић) није одликовало српским патриотизмом.

Иза ове чистке стојао је убитачни план растројства земље под називом "Устав '74". Демагошки, он је назван "самоуправним Уставом", по суштини то је био Устав дезинтеграције државе по сваку цену. Пошто је знао да ће такав наум наићи на велике отпоре, он се морао вратити свом "политичком конзервативизму", односно репресивном ућуткавању опозиције. О томе сам Тито пише: "Видите, већ уочи Шестог конгреса, а нарочито послије, настали је некаква еуфорија демократизације свега и свачега, до мјере да је улога Партије била потиснута у свим важним доменима друштвеног живота... не можемо дозволити да се демократијом користи свако, па чак и класни непријатељ. ... Дакле, са демократијом ишли у превелику ширину... Уствари ми смо већ ступили у борбу и нећемо никоме допустити да нас омете. Никакав либерализам и никаква болећивост апсолутно ту немају места. То је јако штетни и ми ћемо морати бити немилосрдни..." (Латинка Перовић, "Затварање круга").

Није демократија за сваког. Тако је проф. Михаило Ђурић ухапшен зато што је изнео своје мишљење о новом Уставу, на саветовању на које је позван да изнесе своје мишљење. Да, рекао је да је Југославија "развалина од државе" и да се брутално газе српски национални интереси за рачун дугих народа. Шта је погрешно рекао?

И није једини. Цитирамо Др Радослав Стојановића: "Пре свега, сасвим је јасно да се овим уставним амандманима јача независност република. Ако неко мисли да јачањем независности истовремено јача и равноправност онда се грдно вара. Јер, државе у међународним односима су потпуно независне, суверене, али далеко су од тога да су равноправне, почевши од деловања закона вредности па до политике силе у међународним односима. Овим путем се, уствари конзервира неравноправност између развијених и неразвијених у Југославији, јер се на овај начин омогућава несметана експлоатација, деловањем закона вредности у југословенским размерама. (...) Према томе, тек оваквим решењем нашег уставног и политичког система ми ћемо створити национално питање у Југославији у пуном његовом обиму онако како ћемо имати прилике да га решавамо. Посебно неколико речи о национализму у Србији. Ако се позивамо на науку, позивамо се на став да једна појава настаје онда када постоје одређени услови да се она јави. Српски национализам је развио свој барјак онда када је Србија била у границама Београдског пашалука. Ако Србију поново сведемо на Београдски пашалук настаће, самим објективним деловањем закона који делују у овом тренутку у друштвеном развоју, српски национализам...."  ("Kовање антијугословенске завере" (1) 97)


И сад замислите Хајдану са почетка текста и њених 50.000 распамећених другова и другарица који се у трансу деру "Друже Тито схватили смо писмо..." Нису они ништа схватили. Апсолутно ниша! Мркла ноћ у главама. До душе, бар неки део у тој еуфоричној маси је схватио и знао је да је њихов задатак да се деру о братству и јединству, док се у срцу радују државној пропасти која следи.

Хајдана међутим, и четрдесет година након свега, нема ни трунке накнадне памети. Она је и даље једнако усхићена тадашњом својом трагичном глупошћу на стадиону ЈНА...


Наставиће се...
_____

* Већина умотворина преузета са 

https://www.mycity-military.com/Ostalo-5/Parole-u-SFRJ.html

** Наравно, као реакција на нападну паролашку пропаганду, у народу су се појавиле пароле и песмице сличног стила, али саркастично критичне. Оне се нису смеле гласно говорити, али су се људи уз њих тихо шалили својом муком...

- Друже Тито ти си с'нама
Теби жито, нама слама!
А злобници би рекли и да је истинита и да нам ни под Турцима није узиман већи данак него у та времена.

- Друже Тито и Јованка,
  слабо рађа "талијанка"! ("Талијанка" - врста жита)
- У тунелу усред мрака, сија звезда петокрака! Акцијашка! Kасније су је мангупи препевали у: ”...сија флаша од вињака” 

- Америка и Енглеска биће земља пролетерска.
  А Француска и Kанада, биће земље удруженог рада. 
- Друже Тито, што нам узе жито, и погачу да нам деца плачу! (из времена ''метровке'' и колективизације)

-''Друже Тито и Јованка
   родила је талијанка
   вама жито нама слама
   докле ће те 'вако с нама''

И једна много касније у доба доношења ''Закона о забрани држања коза''

''Друже Тито цвијеће наше
  опет газда коња јаше
  а сирома козу ако има
  она му се одузима''

-  Два лажова - пензија готова.
 - Ми за краља, краљ за Тита, шта ће бити Бог те пита. 
- Тито хоће, Сава не да ђерманима да се преда! 
- Друже Тито, сиви тићу што не пусти престо Ранковићу" 
- ДРУЖЕ ТИТО СKИНИ СВОЈУ ЗВИЗДУ
  ПА ЈЕ СТАВИ ЈОВАНKИ У ..... 
- Kо пита за Јоку, иде у фиоку! - Још једна не баш официјелна, с краја '70.
- Било куда УДБА свуда.
- УНРА нас храни , УДБА нас брани.
- Будимо реални - тражимо немогуће!
- Не верујте штампи. Студентски протести у Београду, 1968. 

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: УЗБУЊИВАЧИ СПРЕЧИЛИ НАПРЕДЊАКЕ ДА УГАСЕ ПОЖАР?!