СРБИН У ПРИЗРЕН, ЛЕВИЧАР ИЗ ПРИЗРЕНА
ПРИЧА О ТОМЕ ШТА ЈЕДАН ПРОЛИВ МОЖЕ ДА УЧИНИ ОД НЕПОКОЛЕБЉИВОГ СРПСКОГ НАЦИОНАЛИСТЕ
СРБИН У ПРИЗРЕН, ЛЕВИЧАР ИЗ ПРИЗРЕНА
 |
| Богородица Љевишка |
Ономад је Милош Ковић, нарочити српски интелектуалац патриотске провенијенције, са групом студената походио Призрен, којом приликом су добили пролив. Тако је елитни патриота стомачном катарзом дошао до нових животних искуства која нам са умереним патосом преноси...
...У време једне од претходних екскурзија београдски студенти већ су били у призренској болници. Тада смо наишли, и код албанских полицајаца и код болничког особља, на врло коректан, професионалан пријем. Сада нас, је, међутим, било петнаесторо. Заузели смо скоро све собе одељења за епидемиологију. Позната лица лекара, медицинских сестара и полицајаца, препознавање и поздрављање уз уздржане, љубазне осмехе. Образовани средњи слој, пристојни људи, чине све што могу да би нам помогли. У нашем присуству сви између себе говоре српски. Српски телевизијски канал у соби медицинских сестара. Већина, укључујући и полицајце, школована је у Београду. Неки су дипломирали пре само неколико година.
 |
| Милош Ковић. пре него што је добио пролив. Фото: "Срање Ствари" |
Убрзо нам у посету долазе директор болнице, потом заменик призренског шефа полиције, главни санитарни инспектор, представница приштинског Института за јавно здравље. Директор болнице каже да ће све трошкове нашег лечења сносити болница. На Kосову и Метохији је, наиме, бесплатан само основни преглед код лекара опште праксе. За озбиљније прегледе и интервенције косовски Албанци не долазе у Тирану, него у Београд.
На моје захваљивање, директор болнице ми говори о професионализму српских служби које су, када је почео рат, евакуисале робијаше из призренског затвора да би их, када је оружје утихнуло, све, живе и здраве, вратиле у Призрен.
Заједнички живот је могућ – то је био мој основни, кључни утисак после овог несвакидашњег искуства. Знам да је, у данима погрома, у призренској болници било примера другачијег, нељудског поступања. Знам и да је Призрен посебан, да у Ђаковици или Пећи највероватније не бисмо били овако примљени. Па ипак, ми имамо о чему да разговарамо и чега да се, заједно, сећамо. Из перспективе данашњих завађених, колонизованих, државоликих творевина, криминализованих, сиромашних друштава, демографских суноврата и пропалих економија, живот у Југославији нам изгледа као доба стабилности, реда и мира. Упркос свему, имали смо добре школе, болнице и заједничку, популарну културу градске, образоване средње класе. Њен главни медиј био је српски језик.
***
Свакоме је јасно да је у питању одурно велеиздајничко штиво. Воштано-лецедерски патриота Ковић тера воду на воденицу велеиздајника Вучића и ново братство-јединство са грчевима у стомаку.
Важно је питање ко је све пренео Ковићеву велеиздајничку дијареју? Питање је оловно тешко, зато што само провером резонантних кутија којима се овај, иначе безвредан чланак обзнањује, може означити, бар неким делом, велеиздајничка пропагандна мрежа.
И да, поред Вучићевог "Новог Стандарда", ту су и: "Стање Ствари" - које ево херојски опстаје као келија црквених комуњара прилозима наивних Срба. Затим "Искра", ИН4С, МАГАЦИН...*
Мучан утисак оставља сазнање да наводни политички па и идеолошки противници попут Новог Стандарда и Стања Ствари, заправо делују синергијски, преносећи исте, режиму погодне написе. Јуче је то био конвертовани Слободан Антонић, данас Милош Ковић.
Како Kовић може да глорификује призренске Шиптаре, за које ЗНА да су извршили погром до колевке над Србима, а да га ипак и даље прихватамо као патриоту?
Приказује их као "културне људе"?
Нацисти су такође били углађени, но ти површни манири не мењају њихову ћуд.
Негде у околини Призрена вађени су органе живим људима. Ко гарантује да у истој болници нису радили хируршки тимови из тог времена? Ко гарантује да "љубазно особље" није сарађивало са тим шиптраским репликама Др Менгелеа?
***
Имао сам ја, по истом питању пре пет година жесток сукоб са гадномислећим Пером Луковићем и "е-новине".
Цитирамо део...
ЦИРKУС НАKАЗА
11.09.2014.
Shok Pendë Lukoviqi ( = Пера Луковић) у пратњи новинарске милоснице у повоју Сандре Данчетовић, провео је годишњи одмор радно. У подухвату „Путевима Шабана Полуже“ Pendë је доживео свој благоутробни моменат. На растанку тешко је заридао…„Kад је у петак увече мала, двочлана екипа е-новина напуштала призренско огњиште и аутобусом фирме „Бели“ кренула у вечито заточеништво у Србију, прво што сам пожелео јесте да се аутобус поквари, да му откажу точкови, да се распадне на саставне беле комадиће – како бисмо још један дан остали у Призрену;“
Благоутрбном Пери није пало на памет да су их се „домаћини“ отарасили као вреће ђубрета. Сви, свуда и увек, гаде се издајника.
Са овог путешествија прочишћења душе и натрпавања дроба настао је ciklii Кosovës (Kосовски циклус) Пере и Сандре „Kако сам провео летњи распуст“. Тематика је обилата и обухвата ждрање, локање, сликање и гламур мале сеоске приредбе.
Тежишни урадак Pendë Lukoviqi почиње и завршава поруком Србима „Цркните душмани“ : Lukoviqi [1] сматра да није довољно Срба побијено на Kосмету, јер их у Призрену има још 36. Дакле, може то боље, госпари моји – мала замерка срдачним домаћинима.
Последњих 10.000 (десет хиљада) Срба из Призрена је брутално је почишћено до 2004. Богородица Љевишка је претворена у јавни нужник срдачних Периних домаћина.
Лаж је да не постоје колективни злочини. Призрен је страшан пример.
С ким се дружио Lukoviqi? Има ли један shoku да му нису руке крваве до рамена, да му сви рођаци нису убице који раскомоћено живе у српским кућама и ору отету земљу? Пера тврди да је у стомаку доживео емоционални шок. Али не од злочина у којима пливају Ymer, Bahri, Agim или Arsim или Dafina или Veton већ од „судара емоција“ тјеком некавог DokuFesta од којих (дробних емоција) Београд почне да ти се гади? Наравно, нико не узима озбиљно да би се Lukoviqi занавек преселио у шиптарску клаону Призрен, јер је и њему јасно да се тамо главе не би наносао већ би му је Ymer & Bahri натакли трофејно на тарабу. Супротно, нигде не може да се тако слободно за дебеле паре погани по Србима као у Београду. Све је то само шаљива стилска фигура.
У „великој Албанији“ има да се једе! Чак се и несити Пера наждрао. Ради драмског заплета сазнајемо и да Пера има два мобилна телефона. Док му је у глави откуцавала лична призренска клетва „Дабогда се вратио у Србију“, схватио је да су му се оба телефона покварила али га та драматична ситуација није омела да, како рече, „халапљиво поједе питу с купусом“.
„Да нисам био на Kосову, па да поверујем у сваку реч имењака Петра из Kосова Поља;- Развија нову причу Пера – зашто, Петре Јовановићу, ниси дошао у Призрен током DokuFesta да се макар видимо уз пећко пиво („Пеја“) и моје пријатеље за које не питам јесу ли Турци или Албанци или Бошњаци;“
Петар Јовановић је један од стотина хиљада протераних Срба од УЧK, који је наивно покушао да Пери уљудно нешто објасни. Добро што су те протерали, али имаш ли ти појма како је добро њихово пиво? – Одговара Пера Луковић и додаје: „Несрећни Јовановић фром Kосово Поље никад неће окусити призренске ноћи…Ymer и ја у дијалогу зашто је и колико укусна гјиза у чије сам се сириште заљубио.“ Из тог љубавног сиршта Ymerа и Pendë изродила се порука „Цркните шкије душмани!“
***
У НАСТАВKУ ПРЕНОСИМО НЕИЗМЕЊЕН ТЕKСТ ЛУKОВИЋА (Е-НОВИНЕ), О KОМЕ ЈЕ НА ПОЧЕТKУ РЕЧ – СА ПОРТАЛА НСПМ:
https://facebookreporter.or...
Петар Луковић
недеља, 07. септембар 2014.
(Е-новине)
На лицу е-места: ДокуФест, Призрен, Kосова
***
Сад исто пише Milos Koviqi отупелом читалаштву. Излази да је Пера Луковић (Lukoviqi) само за пет година искренији од левичарских сабораца. Иначе, Луковић и Ковић су из истог сиришта.
Нама је све једно да ли је Milos Koviqi шиптарску салмонелу запатио од гјизе, сиришта или халапљивог ждрања пите са купусом.
Имамо само још једну потврду да левичар не може бити српски патриота, већ само комуно-фуњара.
На моје захваљивање, директор болнице ми говори о професионализму српских служби које су, када је почео рат, евакуисале робијаше из призренског затвора да би их, када је оружје утихнуло, све, живе и здраве, вратиле у Призрен.
Заједнички живот је могућ – то је био мој основни, кључни утисак после овог несвакидашњег искуства. Знам да је, у данима погрома, у призренској болници било примера другачијег, нељудског поступања. Знам и да је Призрен посебан, да у Ђаковици или Пећи највероватније не бисмо били овако примљени. Па ипак, ми имамо о чему да разговарамо и чега да се, заједно, сећамо. Из перспективе данашњих завађених, колонизованих, државоликих творевина, криминализованих, сиромашних друштава, демографских суноврата и пропалих економија, живот у Југославији нам изгледа као доба стабилности, реда и мира. Упркос свему, имали смо добре школе, болнице и заједничку, популарну културу градске, образоване средње класе. Њен главни медиј био је српски језик.
***
Свакоме је јасно да је у питању одурно велеиздајничко штиво. Воштано-лецедерски патриота Ковић тера воду на воденицу велеиздајника Вучића и ново братство-јединство са грчевима у стомаку.
Важно је питање ко је све пренео Ковићеву велеиздајничку дијареју? Питање је оловно тешко, зато што само провером резонантних кутија којима се овај, иначе безвредан чланак обзнањује, може означити, бар неким делом, велеиздајничка пропагандна мрежа.
И да, поред Вучићевог "Новог Стандарда", ту су и: "Стање Ствари" - које ево херојски опстаје као келија црквених комуњара прилозима наивних Срба. Затим "Искра", ИН4С, МАГАЦИН...*
Мучан утисак оставља сазнање да наводни политички па и идеолошки противници попут Новог Стандарда и Стања Ствари, заправо делују синергијски, преносећи исте, режиму погодне написе. Јуче је то био конвертовани Слободан Антонић, данас Милош Ковић.
Како Kовић може да глорификује призренске Шиптаре, за које ЗНА да су извршили погром до колевке над Србима, а да га ипак и даље прихватамо као патриоту?
Приказује их као "културне људе"?
Нацисти су такође били углађени, но ти површни манири не мењају њихову ћуд.
Негде у околини Призрена вађени су органе живим људима. Ко гарантује да у истој болници нису радили хируршки тимови из тог времена? Ко гарантује да "љубазно особље" није сарађивало са тим шиптраским репликама Др Менгелеа?
***
Имао сам ја, по истом питању пре пет година жесток сукоб са гадномислећим Пером Луковићем и "е-новине".
Цитирамо део...
ЦИРKУС НАKАЗА
11.09.2014.
Shok Pendë Lukoviqi ( = Пера Луковић) у пратњи новинарске милоснице у повоју Сандре Данчетовић, провео је годишњи одмор радно. У подухвату „Путевима Шабана Полуже“ Pendë је доживео свој благоутробни моменат. На растанку тешко је заридао…„Kад је у петак увече мала, двочлана екипа е-новина напуштала призренско огњиште и аутобусом фирме „Бели“ кренула у вечито заточеништво у Србију, прво што сам пожелео јесте да се аутобус поквари, да му откажу точкови, да се распадне на саставне беле комадиће – како бисмо још један дан остали у Призрену;“
Благоутрбном Пери није пало на памет да су их се „домаћини“ отарасили као вреће ђубрета. Сви, свуда и увек, гаде се издајника.
Са овог путешествија прочишћења душе и натрпавања дроба настао је ciklii Кosovës (Kосовски циклус) Пере и Сандре „Kако сам провео летњи распуст“. Тематика је обилата и обухвата ждрање, локање, сликање и гламур мале сеоске приредбе.
Тежишни урадак Pendë Lukoviqi почиње и завршава поруком Србима „Цркните душмани“ : Lukoviqi [1] сматра да није довољно Срба побијено на Kосмету, јер их у Призрену има још 36. Дакле, може то боље, госпари моји – мала замерка срдачним домаћинима.
Последњих 10.000 (десет хиљада) Срба из Призрена је брутално је почишћено до 2004. Богородица Љевишка је претворена у јавни нужник срдачних Периних домаћина.
Лаж је да не постоје колективни злочини. Призрен је страшан пример.
С ким се дружио Lukoviqi? Има ли један shoku да му нису руке крваве до рамена, да му сви рођаци нису убице који раскомоћено живе у српским кућама и ору отету земљу? Пера тврди да је у стомаку доживео емоционални шок. Али не од злочина у којима пливају Ymer, Bahri, Agim или Arsim или Dafina или Veton већ од „судара емоција“ тјеком некавог DokuFesta од којих (дробних емоција) Београд почне да ти се гади? Наравно, нико не узима озбиљно да би се Lukoviqi занавек преселио у шиптарску клаону Призрен, јер је и њему јасно да се тамо главе не би наносао већ би му је Ymer & Bahri натакли трофејно на тарабу. Супротно, нигде не може да се тако слободно за дебеле паре погани по Србима као у Београду. Све је то само шаљива стилска фигура.
 |
| Luković posle molitve (Photo: Sehida Miftari) |
У „великој Албанији“ има да се једе! Чак се и несити Пера наждрао. Ради драмског заплета сазнајемо и да Пера има два мобилна телефона. Док му је у глави откуцавала лична призренска клетва „Дабогда се вратио у Србију“, схватио је да су му се оба телефона покварила али га та драматична ситуација није омела да, како рече, „халапљиво поједе питу с купусом“.
„Да нисам био на Kосову, па да поверујем у сваку реч имењака Петра из Kосова Поља;- Развија нову причу Пера – зашто, Петре Јовановићу, ниси дошао у Призрен током DokuFesta да се макар видимо уз пећко пиво („Пеја“) и моје пријатеље за које не питам јесу ли Турци или Албанци или Бошњаци;“
Петар Јовановић је један од стотина хиљада протераних Срба од УЧK, који је наивно покушао да Пери уљудно нешто објасни. Добро што су те протерали, али имаш ли ти појма како је добро њихово пиво? – Одговара Пера Луковић и додаје: „Несрећни Јовановић фром Kосово Поље никад неће окусити призренске ноћи…Ymer и ја у дијалогу зашто је и колико укусна гјиза у чије сам се сириште заљубио.“ Из тог љубавног сиршта Ymerа и Pendë изродила се порука „Цркните шкије душмани!“
***
У НАСТАВKУ ПРЕНОСИМО НЕИЗМЕЊЕН ТЕKСТ ЛУKОВИЋА (Е-НОВИНЕ), О KОМЕ ЈЕ НА ПОЧЕТKУ РЕЧ – СА ПОРТАЛА НСПМ:
https://facebookreporter.or...
Петар Луковић
недеља, 07. септембар 2014.
(Е-новине)
На лицу е-места: ДокуФест, Призрен, Kосова
***
Сад исто пише Milos Koviqi отупелом читалаштву. Излази да је Пера Луковић (Lukoviqi) само за пет година искренији од левичарских сабораца. Иначе, Луковић и Ковић су из истог сиришта.
Нама је све једно да ли је Milos Koviqi шиптарску салмонелу запатио од гјизе, сиришта или халапљивог ждрања пите са купусом.
Имамо само још једну потврду да левичар не може бити српски патриота, већ само комуно-фуњара.
***
* У међувремену Ковићев памфлет о призренском братству-јединству је објавила и београдска "Политика", која је као што знамо "најстарији лист на Балкану". Некако истовремено, "Политика" је промовисала свог новог колумнисту Драга Пилсела, по сопственој тврдњи "бившег усташу", који сад ето исто позива на "покајање и помирење",а за кога ми тврдимо да је само пресвучени језуита који наставља своју усташку мисији на територији Србије. ("Драго Пилсел - монсињор усташког антифашизма"). Дакле, гле! - два наизглед неспојива лика - Ковић и Пилсел, на истом задатку.
Уз "Политику", памфлет је објавио и сајт "Призрен. онлине", и није искључено да ће се дружини мироклепаца прикључити још неки "широкијех схватања".
Шта на ово да кажемо? Ништа, јади наши.
Коментари
Постави коментар