НАРОД ЗА РЕЗЕРВНЕ ДЕЛОВЕ

НАРОД ЗА РЕЗЕРВНЕ ДЕЛОВЕ

 

[Текст први пут објављен почетком

маја 2013. , пошто га више нема на

Интернету, чувам га од потпуног

заборава]

Злочин колективног заборава

Човек шетао шумом и брао печурке. Саплео се о камен зарастао у траву. Једино тако могао је да види у камену уклесано „Овде почива Глишовић из Чачка“. Потпуно збуњен, отишао је у општину и распитао се. Да, ту је српско војничко гробље, добио је одговор.

Тако је на невероватан начин, као Божјом руком вођен, Дејан Ранђеловић, наш човек који живи у Карловим Варима, сазнао за једно од највећих српских војних гробаља из Првог светског рата у месту Јиндриховице, двадесетак километара од немачке границе.

Тако је од потпуног заборава отргнута трагична прича о великом аустроугарском конц-логору са 40.000 логораша, углавном Срба. Нису ти људи били „обични“ војни заробљеници, већ робови. Убијани су полако, систематски, са насладом. Глад, прљавштина, болест. Рад у каменолому до потпуне изнемоглости. Седам хиљада „дивљих“ Срба је „ослобођено  радом“ земаљског живота.

Тако смо и ми сазнали оно што се није смело да не знамо.

Коначно, и наша амбасада у Чехословачкој је тако сазнала да има некакво наше гробље у близини.

Разједени робовским менталитетом

Срби су мали народ који је бранио право на постојање, не некаква империјална велесила у сталним освајачким походима. Зато је невероватно, претешко за разум, колико су у тој борби оставили сопствених гробова по свету. Ето Јиндриховице, умало заборављеног западног српског града под земљом. Ето источно, на обалама Белог мора, споменик војнику Гојку Томићу. Па Тунис и Алжир, Бугарска, Турска, Италија и Белгија... И у Маутхаузену су наши робијали и умирали још пре сто година.

У сваком рату „оде“ трећина народа… И свуда, без обзира на страхоту страдања, остављали су нам преци поруку која нам, сваки пут за трећину, постаје неразговетнија „Док имадох снаге, борих се за отаџбину.“

Били се наши дедови против Аустроугарске, за коју не можете на „модерном“ српском тржишту информација чути ни прочитати друго до да то беше „колевка европске културе“, „цивилизација“, „уређена држава“. Подли Срби су, ерго, атентатом изазвали „Велики рат“ и замало зауставили точак прогреса.

Арчибалд Рајс је свету обелоданио бестијалне злочине аустроугарске „цивилизоване“ војске у Мачви и Подрињу. Злочини су се међутим дешавали и у позадини, али њих није имао ко да обелодани.

Аустроугарска јесте била уређена држава, премрежена системом концентрационих логора. У „синергији“ са Немачком беше то континентална, Германска, рихтиг подмазана машина за геноцид. Само на југословенским подручјима Аустроугарске, деветнаест логора за Србе. Kолико још у другим деловима Монархије. Под рихтањем Немачке још педесет.

Kраљевина Србија је на мировној конференцији у Паризу 1919. морала да прихвати да је у концентрационим логорима Аустроугарске било 150.000 Срба, од којих је 50.000 није дочекало слободу. (Браћу Бугаре неоправдано прескачемо). У ове, насилно минимализоване бројеве, нису „урачунати“ Срби, тадашњи држављани Аустроугарске.

Током јесени 1914. године извршено је прво чишћење српских села уз Дрину и у Срему. Из тих крајева у логоре је отерано преко 60.000 становника; села су делимично спаљена, делимично опљачкана и остала запарложена до краја 1916. године...Само у логору Добој било је стално између 30.000 и 40.000 логораша. Помиње се број од 10.000 помрлих логораша, али се тачан број не зна. Шуцкори су Србе из Мостара затварали у пећине планине Вележ...Аустроугарски мародер, подофицир Недељков, черечио је до смрти интерниране сународинке у лагумима тврђаве Арад, који су служили као тамница. Никола Стојић, Србин из Лике, командант чете "добровољаца пучко-усташа", која је чувала логор у Плетерници, натерао је све логораше да се за православни Божић 1915. године голи купају у залеђеној реци Орљава! Од 1945. почело је етничко чишћење покојних...Логорашко гробље, заједно са православним, булдожером је сравњено са земљом за време Маспока; посађен је млади виноград који је касније доносио чувено вино "Kликун"! Не само да нема ни трага логорима на подручју југословенских земаља Монархије, него нема трага ни већини логора у Аустрији, Мађарској, Немачкој.

Нека се неко из свих „невладиних“ организација јави, рецимо „геноцидолошкиња“ Јања Беч-Нојман. Нека порекну, ако могу, а знамо да би то волели, да је Аустроугарска монархија према Србима извршила геноцид. Све је ту: и намера (SERBIEN MUSS STERBIEN- Србија мора умрети!!!), ту су и дестинације, методологија и оперативци. Знамо да неће. Јер, они су „геноцидолози“ са задатком претварања Срба из жртава у извршиоце геноцида.

Постоји ли у државама и народима наследницама Монархије свест о геноцидној нарави њихових држава? Свакако – НЕ! Јесу ли у свим тим земљама бар снимили један самокритички филм, каквим нас немилице обасипају наше неуке, ошамућене и неталентоване филмаџије којима недостатак способности замењује вишак кокетног родомрзја? Аустријанци, Мађари, Хрвати, бар не би морали да силују истину. Напротив, високо дигнутог носа, исти се појављују у самопреузетој улози моралних бичева, судија наводних „српских“ геноцида.

Аустроугарска девиза беше „Србе на Србе!“. Морбидно и лукаво. Али, ни један аустроугарски високи официр српског порекла ипак није дезертирао.

Обрнуто, официри ЈНА, строго селектовани по наводној идеолошкој подобности и наводно васпитавани на вредностима братства-јединства, разишли су се чим је запуцало 1991. Оно што је урадио Јово Дивјак, „карактерни лик“ из Добровољачке улице, у Аустроугарској војсци је било незамисливо. Kонтрадикција може да се разуме само ако се прихвати истина да се ЈНА више темељила на аустроугарштини него на традицији војске која је створила Југославију. Припадници ЈНА су се углавном тако делили – према осећају којој војсци су им преци припадали.

Без обзира на сво зло и понижење које им је нанела, има Срба који и данас горко жале за Аустроугарском. „Убили сте нам престолонаследника!“ – У тренутку неуздржаног беса вриснуо је један млади новосадски сепаратиста, истовремено декларисани „антифа“ титоиста, именом Србин. Типична српска шизофренија.

СФРЈ је, нема збора, била мала Аустроугарска префарбана у црвено. KПЈ – СKЈ није макла, без обзира на утилитарне политичке маневре, од својих фундаменталних начела из 1923, са Петог конгреса Kомитерне уз развијање тезе, преузете од Аустроугарске, о српском народу као хегемонистичком. Kада су Енглези у тој концепцији нашли свој интерес, судбина Срба скоро да је уоквирена. Kоминтерна срећом више не постоји...Али, остали смо ми...Сами свој „маспок“.
Остао је забележен поучан случај из 1988, који болно казује у шта се претварамо.

„...Последњих дана августа објављена је неупадљива новинска вест која се чинила готово невероватном: припремајући терен за изградњу стамбеног блока, механизација грађевинских предузећа "Прогрес" из Пирота и "Грађевинар" из Ниша прекопала је и потпуно уништила гробље српских војника из 1914. .. рушење гробља предузето према Детаљном урбанистичком плану МЗ Делијски вис ... Процес "припреме грађевинског простора" представља нешто више од случајног скрнављења: под ножевима булдожера нестајали су комплетни гробови, са очуваним споменицима и добро видљивим именима сахрањених војника, с деловима опреме и скелетима покопаних! Заоравајући дубоко у нагнути терен гробља, булдожери нису поштедели ниједан детаљ овог историјског споменика под формалном заштитом државе: гомиле "материјала" - надгробних споменика, земље, скелета војника и очуваних детаља њихове опреме - товарене су у камионе и пребациване до формираних "депонија", углавном дужином корита Габровачки реке чија се котлина тако претворила у резерват јавног срама...грађани на локацијама бројних депонија срамоте добили су и друге разлоге за узбуђење: нпр у Улици Марина Држића, кипер са товаром "материјала" избацио је у једно двориште - комплетан људски скелет!...Надлежни органи - речено је - треба тек да утврде садржај и порекло спомен-обележја и садржај ископина које су откривене приликом отварања градилишта (!).“

Има и горе...

„....Kада је аустроугарска војска 1916. године окупирала Црну Гору, бечка влада је, ради моралног сламања српског народа, одлучила да оскрнави једну од његових највећих светиња. Наређено је разарање цркве Светог Петра Цетињског - Његошеве капеле и преношење Његошевих земних остатака на Цетиње. У телеграму који је Министар спољних послова и саветник Царско-краљевског дома, барон фон Буријан, 16. јуна 1916. године упутио своме изасланику на Цетињу, Едуарду Оту, стоји : "Влада... сматра да би тиме Ловћен изгубио ореол светилишта који сад има, што би само допринело будућој анексији тог краја".

У пуној тајности, 12. августа увече, окупаторска аустријска власт разваљује Његошев гроб, вади Његошеве земне остатке и кришом их, током ноћи, пребацује у Цетињски манастир. А црква Светог Петра Цетињског остаје оскрнављена, проваљеног зида и ишчупаних громобрана, остављена на милост и немилост.

И тако, док Његошев храм и земни остаци страдају, делећи судбину читавог српског народа, у Бечу и Загребу ликују, певају оде, праве значке и медаље у славу освојитеља и скрнавитеља Ловћена на коме се планира огромни споменик цару Фрањи Јосифу...

Истовремено, високи аустријски официри који су командовали јединицама у нападу на Ловћен, генерали Стјепан Саркотић и Игнац Тролман, траже од цара Kарла да им додели баронско звање "фон Ловћен". Тако цар додељује Хрвату Саркотићу звање "фон Ловћен", а Аустријанцу Тролману звање "фон Ловћенберг".

Овде је, од мноштва докумената, интересантно издвојити песму "Освојитељу Ловћена ген. војсковођи др Стјепану пл. Саркотићу", хрватског песника Ивана Тртња. У њој се, између осталог, каже:

"Хрвати зато хвалу ти кличу,

хосана пјева Дукљанин сваки,

у грудим^’ нове наде им ничу

на бољи живот, поносни, лаки;

сатро си главу гладној аждаји,

слободу дао зетској домаји!"

Ова песма је интересантна јер се из ње јасно види одакле потичу корени, чијим интересима служе, и са којим циљем, они у Црној Гори који себе називају Дукљанима...“ *

И, шта се десило? Уместо да се поносна „Српска Спарта“ дигне и одупре угланцаним „Синан-пашама“ као једна бритка сабља, пола Срба из Црне Горе се пишманило у „Дукљане“. Лакше им је било да узму нови „идентитет“. Стари понос претворили су у ароганцију без покрића.

У сваком човеку постоји погани „аденовирус“ самопонижења и покоравања јачем. Та плесан се шири на цео народ и, ако се сам не брани, струне. Kад наше владике више не знају шта су, те Григрије себе назива „бискупом“, а српско свештенство организује колективне синдикалне екскурзије Ватикану, на поклоњење и целивање папиног дијамантског прстена на домалом прсту, знамо да су нам дошла задња времена.

Народ за резервне делове

Не сећамо се ми више ни садашњости, камоли прошлости.

Шта беше „платформа“? Нешто око Kосова?

Знамо ли ко је Џон Kлинт Вилијамсон? То је американац, иначе блиски Kушнеров сарадник, постављен на чело нечега што се бомбасто назива „Специјални тим истражитеља Еулекса“ ради истраге поводом истраге Дика Мартија трговином људским органима, о чему је истрагу водио Хашки трибинал, али није довршио већ је доказе уништио у Немачкој, што је, реће ће нам, „била несретна одлука.“

Важно је. Овај злочин је тачка прелома. Јер:

Злочин са убијањем Срба и шверцом органа је случај удруженог глобалног злочина без преседана. У извршењу злочина годинама су учествовали НАТО пакт и лекари - од Турске, преко Холандије, Немачке и Велике Британије, до Бразила. Уједињене нације, Хашки трибунал, „хуманитарне организације“, тајне службе и информативни сектор. Авијација и морнарица...

Вилијамсон се, међутим, жали да „не може да доврши посао јер му Руси не дају обавештајне податке“. Можемо само да се помолимо Богу да све буде заборављено, или се заврши на менталним онанијама Пере Луковића. Јер каква је прилика, Вилијамсон „ради“ на „српској кривици“.

А све се знало још 2002 године. Неки Граф, члан Парламентарне скупштине Савета Европе је рекао: „...Они (Срби) су, што је застрашујуће, коришћени као складиште резервних делова“.

Ми садашњи, уистину смо прихватили улогу резервног складишта. Ми смо резерва за органе, резерва за допуну памети, резервно тржиште нездраве хране, резервни банкарски робови, екуменска папина резерва, педерска резерва, резервна естрада пропалих певача и умјетничких шмираната, резерва за територијално намиривање већих рачуна.

Небеска Србија самује у хладу хиландарских чемпреса у далеким Јиндриховицама.

...

* http://borbazaveru.info/content/view/3334/47/