ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.

Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....

Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјанки, Лиштици или Дреници. Што је гужва и врева већа, то је осећај клаустофобичности снажнији. Као да ми је Трепча на леђима од људске будалаштине и острвљености. Каквих сам се баналних и ниских глупости начитао, немогуће је побројати... Депеше из амбасаде САД које је објавио Викиликс је, поуздано, измислило три службеника у подруму амбасаде, Вучић је „досманлија“, „непобитна истина“ је да су ратни профитери и Милошевићеви тајкуни до „државног удара 2000-те радили за државу, а после тога (ти исти тајкуни) против државе...Што је Престолонасленик Александар донео у Србију хуманитарне помоћи у вредности 25 милиона долара је коначни доказ да су Срби генетски просјаци, а нарочито „Аца-гица“... И, наравно, завера Масона, Трилатерале и Билдерберг групе од које (завере) не видимо шта нам је пред носем. У заверу том стратуму Срба не дирај, очи ће ти ископати.

Како се спирала нашег пропадања убрзава, тако у Срба јача будалаштина и, везано, прогресивно се шири подлост, будући да су глупи људи порогесивно подлији од оних са више памети.

У последње време, баш загрдило. Где год човек закорачи, на мину нагази.

На једном сајту не можеш људима да докажеш да су комунисти чинили злочине. Да су нарочито убијали и уморили децу, врло често сасвим малу децу. Кад им наведеш примере деце од 3 или 8 година која су стрељана као „колаборанти“, а дечко од 11 година као „колаборант-агент“, добијеш одговор: „Hm,hmm…zovi popa, calni za opelo,trazi mu fiskalni racun i gotova prica ” … На шта се надовеже други уважени дискут који коментарише трећега у вези мене:

"Могао си раније да нам кажеш: „Ma jebeš budalu…“! ...Добро је и ово „Kao da je iko igde rekao da su komunisti bili nekakvi vitezovi Okruglog stola.“. Он је у подсвести комуњара, па пошто га нису примили у СКОЈ и СКЈ, сада све мрзи у „визијама“, а и у стварности. Мислио чова, да су комунисти витезови!"

На другој страни не смеш да напишеш да је тврдња да је српска војска 1915/6 спашена Мојковачком битком историјски неутемељена, већ да је спас донела Битка на Морави, од дичних монтенегрина добићеш одговор „Ископај бабу, наћи ћеш на њој Турчина“.

На трећој страни неки приучени филозоф са обронака Београда, систематски подваљује своје крипто-комунистичке памфлете. Невоља је што је човек тешко болестан, па пише из болнице. Све једно досади, мора се некад и реплицирати...:

...

Није добро ни људски "нападати" болесног човека, али шта сад да радимо? И овај његов чланак показује да је ММ неопевана потуљена комуњара, који се фрља тупавим флоскулама које одавно баштини "другосрбијанска елита".

Уз то невеште замене теза.

Ну, хајте размислите о овоме:

"...Од себе, Авалу не види. Неписмен на ма ком писму. Која је сврха писати неписмено ћирилицом? Ја не капирам, признајем. Да „утерамо“ Хрватима? Нећу, ваљда, да пишем ћирилицу њима за инат?..

/ Нап.: Ерго, ко год неписмено пише латиницом, то ради да би "утерао" Хрватима, или нашим овдањим немчарима ака латиничарима, или као?/

Јесте православље овде оставило трага, али се стално брка вера и конфесија.

Мене нико не убеди да постоји боља и гора конфесија, јер не видим који би критеријуми о томе одлучивали, а да нису строго квантитативни. Ко мери духовност, на ком кантару мери?
На крају, свака прича о конфесијама се заврши пребројавањем лешева у име те конфесије...."

/Нап: Ни мање ни више?! Неће бити баш тако, али хајд' сад... Па што пропусти да помене комунисте, нема већих Верника, Грешника, Отпадника, у временима зла и змија, али свакако су Ударници без премца када су покољи у питању. Како такве од челика прекаљене синове што се не окрећу за очевима прескочи као плитак поток? Једноставно, има човек рупу у памети./

А закључак је, захебало век:

"...Ми, Срби, данас, ако нас Бог опет погледа, чекамо вожда, неког клинца, који данас шета по Србији, по некој вукојебини, и који осећа у себи позвање и чежњу за великом судбином, а не килавце и мамине рузмарине, који ће дам објасне нешто. Ми чезнемо, ако још крви у себи имамо, за победом, за тим да други дрхте пред нама, да осетимо моћ и снагу историје, а немоћ и снагу закржљалих хришћанских принципа и апстрактних вредности. Моћ у царству земаљском нам треба. Онај, сваком расном човеку, сам по себи разумљив осећај и нагон да се отме ономе ко има, да се победи, па да се на темељу победе гради своја правда и истина, а не обрнуто – да се остваре правда и истина, па ћемо за победу лако. То је будизам, то нисмо ми. То је подла издаја предака, културе и историје, а под плаштом бриге да се баш све то очува."

Дајте, побогу, мало критичког приступа читању. Да извинете на изразу, мало више функционалне писмености.

Шта је у последњем пасусу хтео рећи, ни он сам не зна. Који Срби, који "ми", ко кога чека, зашто, који су сад, не ово него оно... Фразетина до фразетине и коначно и епохално ново "ЕТО КАКВИ СМО МИ СРБИ", написано са висина изнад тих Срба од којих се, мудар, отргао.
То су обичне мрсомуђевине, а ви, како вам драго, баш ако вас мрзи да мислите...
У овом тексту је приметна претенциозност, покушај филозофског уопштавања коме аутор једноставно није дорастао и коме (филозофском уопштавању) прилази од личних предрасуда као да су у питању објективне премисе. Отуда и нелогичности. Коначно, како је ММ извео закључке, могао је једнако да закључи и да су Срби дочекали свог "Спасиоца из вукојебине", или да никог не чекају, или да чекају новог Тита... И све то је делимично тачно, али ништа није довољно тачно...
...

Овде су у питању две колико јасно видљиве толико непрестаним понављањем општеприхваћене аустроугарско-комунистичке и, такође, аутошовинистичке „синтагме“. Прва је „неписмени ћириличари“. Ко пише ћирилицом најчешће је неписмен, са добрим шансама да буде глуп и још бољим да је фашиста. Када сте негде прочитали констатацију да су латиничари неписмени, мада добар број користи тзв америчку илити „ћелаву латиницу“ па су такви неминовно неписмени, ма колико добро владали граматиком. Писати латиницом је пак ствар „слободе духа“ и „националне неоптерећености“. Исто овако, како пише наш болни ММ, недавно је коментарисао другосрбијански гузати деда Светислав Басара. Да је ствар потпуно супротна, показао сам својим коментаром, који је, о гле чуда, цензура грађанског и слободног листа Данас као катаном посекла:
...

Добро је довикнуо "ђилкош" Божи.

А догод се такво довикивање сматра ђилкошарењем сефеерјот неумрла јесте.

Елем, 1981. у још неумрлој САП Војводини, ја мењао личну карту. У захтеву није ни било питање да ли хоћеш ћирилицу или латиницу - која се подразумевала. Могао си да бираш само о'ш двојезично тј на српско-хрватском, или тројезично - и на "језику средине" (мађарском). Елем ја између редова унесем захтев да мора да буде ћирилица. Леле мајко, службеница ми баци назад онај захтев, бреца се, "сад ће да иде код начелника па ћу да видим" - "Само ти иди - велим ја њој .- али не буде ли ЛК на ћирилици, нећу је примити, да ти буде јасно!" (био сам на ти са истом пошто смо били другови у младости раној). Враћа се вели не може, ћирилична машина у квару. Ништа, поправите је, не жури се мени никуда. Тамо-вамо, изборих се за своје уставно право. Као чин мале освете, начелник се потписао латиницом. Беше моја ЛК тада једина на ћирилици у целој опћини. После сам сазнао да сам елемент. ОО СКЈ је констатовао да су се у Општини појавили елементи.

Са начелником сам пак кадгод играо фудбал. Знао сам да је брз, али колико може да буде брз схватио сам тек 9.3.1991. После тог спринта, поново сам мењао личну карту и била је уредно потписана ћирилицом. Чудо шта један добар спринт учини од човека.

...

Друга „синтагма“ је о религији као „опијуму за народ“, где се све конфесије трпају исти кош, са нагласком на „попови-лопови“ и „попови-кољачи“. Чињеница је међутим да нити су све конфесије исте, нити се могу мерити по злочинима са комунистима и/или нацистима, дакле са онима који су безбожници. Та само у СССР процене уморених се крећу од 35 до 65 милиона. Али нико, па ни ММ се не муче са таквим чињеницама.

Уместо да се потруди да боље образложи своје ставове, велики новинар ММ је посветио читаву једну своју радио емисију мојој маленкости. Па је то још обнародовао у писаној форми. Да буде мучније, емисију је снимио и болесничке собе, где се у позадини чује кашљуцање морибунда. Ништа ММ, типични релативно школовани медиокритет, није смислено изговорио. Све „ад хоминем“, ко је више књига прочитао, ко се боји знања и слично. Па је рекао да сам анонимус кога он не познаје, јер „Bata je anoniman, jer da nije, već bi bio deformisani Bata “. Затим је признао да ме се ипак некако сећа, и да сам му слао неке мејлове. Никад му нисам послао никакав мејл. Па да сам му нудио своје писаније. Никад му нисам ништа нудио. Па се сетио и да ме је и тада звао да дођем у Београд, па да ми покаже мог Бога. И, констатује, „као и сваки типични патриЈота нисам смео доћи“. Па то је блесаво са „звањем“, то раде тинејџери. Али, није рекао баш све – елем, ја сам му отписао да он хоће кавгу, па нек изволи доћи код мене и дам му адресу. Да ли је дошао? Па није, наравно. И што би долазио. Али шта ћемо са његовим позерским јунаштвом? И на крају, долази оно најодвратније: даде ми човек 'ладно адресу кревета у болници, да дођем тамо на двобој?! Па то је уникум! Човек кокетира са својом тешком болешћу... један мало грубљи коментатор му је одговорио:

"Шта је Комунац? Кај те мучи? Што изумирете и што вам нема више Југе ем Броза? Јебига. Таква тура. Све вештачко пропада. Ко и Аустроугарска на пример. Ни Аустроугара нема више. Па ред би био и да ви Југословени већ једном изумрете. Само ако може мало достојанственије, у тишини, било би то факат скроз фино наместо што овако лармате.

Него шта оћеш ти? Да теби Бата долази у болницу? Па да ли си ти нормалан?
Шта, позиваш нешто човека преко нета да дође да те ликвидира? А ако те не ликвидира да ћути?!

Па ти дефинитивно ниси нормалан.

Па таква врста онлајн пресеравања неб пала на памат ни клинцу од 13 година.

Чуј њега "мученика"; дођи,,ликвидирај ме!

Е боже будале.

Оног колегу ти Комунца Фејгеља си надмашио по пресеравању и патетици.

Кога боли курац тебе да ликвидира? Ем што и овако и онако умиреш ем кажњиво по закону. Да није, па још и ђене ђене ... дало би се договорити ... људи смо ... ценим да би се већ изнашла браћа која би ти изашла у сусрет ... и то чисто нако, задовољства ради "

На ФБ страници ММ наређали се идолопоклоници ММ. Превазиђоше поклонике Ђолета Вуне на НСПМ изливима одушевљења типа „Браво Ђоле, још једна изврсна анализа“. Али, сви ти Срби, али не ови глупи и дивљи, него писмени и паметни су се утркивали у у духовитим поскочицама да могу да ММ попишим 100јка или патку, и сличне умотворине несвојствене будалама којих се ММ грози у Срба. Па су се дали у потрагу ко је Бата. Фрау Нада Цвечкермајерка је дошла до поузданих података из комшилука:

"Đorđe Bata Ivković, kažu za njega ‚‚opaki iskompleksirani ljotićevac‚‚ opis apsolutno odgovara, svađasmo se na Prevratu dok mi nije dosadilo, njegov komentar se apsolutno uklapa, nema greške da je to taj! Mislim, čovek očigledno ima psihičkih problema, ajd' da upotrebim eufemizam! Neće ti doći, mislim da živi u Sirigu, a i izgleda po komentarima da voli kapljicu, gde će taj tebi na megdan!"

Мало после, ММ је све побрисао да се не види колико су паметни и цивилизовани.

И тако, година прође идиоти никако. Они су Снага Србије. Не може се против њих.