СЕЋАЊЕ НА ЛОПАТУ ПРИСЕЋЕЊЕ НА ЗИМУ 2012.

СЕЋАЊЕ НА ЛОПАТУ

ПРИСЕЋЕЊЕ НА ЗИМУ 2012.

Њено величанство...

Ударни талас хладноће полако пролази. Ускоро ће снег почети да се топи, очекују нас лапавица, а затим пораст водостаја на рекама, па поплаве.

Заборавићемо лопате.

Посебно оне црвене.

Заборавићемо како је народ сатима чекао на сибирској хладноћи своју лопату. Црвена лопата је значила дневницу. Зато, није се било лако изборити за обичну пластичну лопату. Народна милиција пендрецима заводила ред међу претендентима на поносно пластично наслеђе Алије Сиротановића.

Хоће ли се неко присетити чекања и гурања у ледене дане и отимања очајника за лопату, кад дође дан избора?

Оставићемо и једно упечатљиво, опоро духовито сведочење на ледене дане фебруара 2012...

Цитат:Милош - Лопатање по свакој цени

Појависмо се цимер и ја на тргу слободе у 8 и 30. Кад тамо неочекивана гужва сигурно је било 400-500 људи. Нико није спомињао каква је организација. Прво се оформио ред, па кад су дошли први аутобуси ред се растури и сви појурише ка аутобусима. После неког времена стижу и прве лопате. Пошто смо се цимер и ја придружили групи за чишћење Ветерника вођа групе нам је рекао да не идемо по лопате јер ће нам они донети овде. Лопате се разузеше, а не добисмо ништа. Дођоше други аутобуси, а исти вођа групе рече "ајд сад ко има лопате нека уђе у бус". На другу туру лопата чекали смо до 10 и 30 на -10 степена. Коначно дођоше још лопате. Маса која је бројала нешто више од 100 људи опколила је комби, из комбија су људи мукотрпно изнели посебно држаљице и посебно лопате које су требали да закивају ексерима. Када су све изнели људи су почели да отимају "ко лопате ко држаље". Тако да ови нису успели да закују ни једну лопату. До мене и мог цимера стигле су само држаљице, када сам питао за лопате већ је било касно, лопате су се разузеле. И тако, ови што су имали комплетне лопате уђоше у аутобусе, а нас петнаестак држимо оне држаљице, а понеки и лопате. Ови што имају лопате неће да их дају овима што имају држаљице и обрнуто. Ту нам је већ пукао филм па смо наше држаљице дали момцима са лопатицама. Оно што могу на крају да кажем: Браво за (не)организаторе и остале укључене у ово.
---

У овом сведочењу, добили смо матрицу, парадигму, како режим држи осиромашени, гладни народ у покорности: Ко се изборио и за држаље и за лопату, пресрећан је сео у аутобус, не осврћући се за сапатницима који остадоше на попришту да се крве за комплет, захвални власти што им је омогућила да зараде бедну цркавицу. Они што остадоше, наставише да се боре међусобно око обичне лопате, вероватно "нискобуџетне" кинеске производње, мада су аутобуси одавно отишли.

Црвена лопата је постала Симбол, Нада, Фетиш, за кога је вредно погинути.

Формула за владање народом је, дакле, врло једноставна - власт увек даје мање лопата него што има сиротиње.