ШТА СЕ ДЕСИЛО СА БАБАМА?

ШТА СЕ ДЕСИЛО СА БАБАМА?
 

Да те бабе уче патриотизму, једна је најфрекфентнијих „мудрих мисли“ које се у пригодном лецедерском оквиру срећу на Интернету. Нико се не упушта у размишљање о изреци која би својом природом требала да наведе на размишљање.

Па да видимо шта је са бабама, добрим кућним васпитањем и патриотизмом. Најпре да поменемо неколико позитивних примера, рачунајући да су позитивни примери они који се највећма промичу у јавности.

Рушка Јахић

Домаће а Египћанско, мумија с манирима Клеопатре

Осамдесетогодишња ждребица Рушка Јахић недавно је дала ексклузивну изјаву од које ћете се најежити: „Удала бих се за Вучића или Путина“

„Владимир не би морао много да се труди око мене, а Александар је бескрајно интелигентан и воли Србију”. Телевизијска водитељка Рушка Јакић иза себе има три брака, али не одустаје од тога да и четврти пут уплови у брачне воде, и то ни мање ни више него са неким политичарем. Рушка својим изјавама одувек диже медијску прашину, а за „Ало!” открива да су њени идеални мушкарци велики моћници, и то премијер Србије Александар Вучић и председник Русије Владимир Путин.

Где ћете наћи у светским размерама овакву патриотску пожртвовност? Какав страствен пример унукама, или пре, чукун-унукама, како треба волети Србију и шта је здраво русофилство! Рушка, вековна (ХХ и ХХI) усрећитељка мушке деце, без малограђанских предрасуда објаснила је једном приликом тајну свог изгледа: „Свако јутро се погледам у огледало и кажем "Добро јутро лепотице". Вековна лепотица је диван је доказ како се развијала Србија када се ослободила стега назадног патријалхизма.

Верица Ракочевић

Рушкина Прва Пратиља

Љубав модне креаторке Верице Ракочевић и три деценије млађег композитора Вељка Кузманчевића и те како је узбуркала јавност. Причало се да је се породица одрекла и да је њихова веза заправо само маркетиншки трик, али српска Коко Шанел успела је да свима запуши уста. Удала се и то на реци, са све тамбурашима. Преселила се из центра града на Авалу, где је купила кућу и решила да се склони од вреве и негативних људи жељних дружења из користи и тапшања по рамену и дупету.

Применом аритметичке регресије, доћи ћемо до спознаје да у нас девојке од четрдесет година имају момке од 12 година. Тако се приближавамо светским стандардима. У Америци, за којом скоро сви чезнемо, једна мајка троје деце, саватала је комшију управо тог узраста, мада, бејаше Црнац. Друга пак, наставница средње школе, док јој је муж као маринац рокао децу по Средњем Истоку, у допунској настави обучила пола школског рагби-тима. То је код њих постао народни обичај.

Ево, придружујемо се.

Утом је стигла вест да је кћерка Верице Ракочевић у вези са Маријом Шерифовић. И после кажу да смо заостали?! А Содома и Гомора су нам у кући. Захваљујући бабама.

Загорка Голубовић

Загорка Голубовић је са 14 година постала скојевка, одвојила се од породице, да би како каже „извршила партијски задатак“ у Ваљеву. У 17. години се удаје, у деветнаестој постаје мајка и завршава прекинуто школовање, са 23 године дипломира филозофију и постаје професорка у Земунској гимназији.

Који „партијски задатак“ за напупелу пијуњерку, до да се бави конспиративним жбунијерством? Само што се рат завршио, ушла је у фазу удаје, затим је носећа као кћерка Радована III. Кад је стигла да заокружи дошколовáње (завршетак накнадног школовања), успут мувајући се као петнаестогодишњакиња по министарствима? На крају рата 1945. године није имала завршену ни основну школу, да би 1953. била факултетски образована? И то поред бојних материнских, брачних, ванбрачних и партијских задатака? Тајна је у волшебним моћима вечерњих школа које су изродиле блиставу плејаду академика. А и Паја и Јаре су се тако домогли пусуле да могу да возе камион.

 
После је више од деценију о трошку државе проучавала „шта је то демократија“ и подржавала Бориса Тадића.

Наравно, дете јој је отишло чим прије на трули запад. Знали су комунисти да је њихово за малена царство. И што се чудити што скојевка из 1944. заговара трули запад. А при томе не одустаје од идеологије Дрезденске пивнице из 1928.?

Латинка Перовић

„Баба Лата“ је мајка „друге Србије“. Била је секретар Савеза комуниста Србије од 1968. до 1972. године, када је заједно са Марком Никезићем и сарадницима смењена под оптужбом за анархо-либерализам. Од тада, ради на проучавању историје Србије. Сада у ЛДП политички гуру Чеде-Прашка.

Страх од ситуације да се Србија нађе сама на једној страни а све остале републике и обе покрајине на другој – постојао је и драматичне 1971. године, у време доношења уставних амандмана који су били основа за Устав 1974. Њих је, заборавља се, омогућила либерална оријентација тадашњег партијског руководства у Србији, које је у аутономијама видело корист за развој, демократију и стабилност саме Србије. Да се подсетимо, то је било време општег бујања, па ако хоћете и дивљања усташтва, док за Латинку то не беше важно, већ је инсистирала да се Србија што више уситни, како би се боље развијала. Од развоја смо добили шиптарски терор и прогон Срба са Косова, Војводину која је постала хрватско-словеначки трабант и уставну подлогу за коначно комадање Југославије. Да апсурд буде потпун, онда је најуре због некаквог „анархо-либерализма“.

И сумња ли неко да се за све деценије студирања српске историје Латинка за јоту опаметила и схватила да је одговорна за разарање Србије. Ма какви. Како би иначе, после свега имала образа да изјави:

„Мало је рећи, без икаквих илузија о другим национализмима, да су велико(србијански) националисти у новој националсоцијалистичкој, грандодржавној варијанти у опозиционом вулго-традиционалном значењу – били најодговорнији за распад Југославије на начин који је посве непознат и у најпримитивнијим заједницама данас. У сваком случају, садржајно узевши, велико(србијански) национализам легитимира наступање традиционалног и савременог хрватског сепаратизма и изазива све остале.“

Но, увек има у житу кукоља, па да поменемо и такву негативну појаву.

Милунка Савић

Милунка Савић

Управо у врме када је велика теоретичарка уништавала Србију, а Рушка, новинарка од три реченице, мењала у социјалистичкој слободи парипе, цензурисан је интервју са Милунком Савић. Априла 1971. године Милунку Савић посетила је новинарка Љиљана Банићанин, написала репортажу о њој, која тада није објављена, јер је према схватањима власти била националистичка, величала је српског хероја.

„Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе - тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена бомбаш, најхрабрија жена ратник у Првом светском рату, четири пута рањена, носилац Карађорђеве звезде с мачевима, две Легије части, Француског ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања. Сва одећа на њој већ давно је изгубила боју од дугог ношења и прања.

Замислите партизанске прогонитеље Милунке Савић у истој ситуацији? А тако је, ево, приказано у скарабуџеној ТВ драми, коју смо пре неколико дана имали прилике да сварујемо. После деценија, он седи поред истог „смедеревца“ као и Милунка горко се кајући? Као, ознаш с душом? Где такви живе док их савест прогања? Дедиње, „Круг двојке“, тамо су стационирани такви, какав црни „смедеревац“: И, намеће се, као „схватили су“? Ко је схватио да су били на непријатељској страни свом народу, ознаши? Зар не видимо да управо ликују?

Једну реченицу из те скрнаве ТВ драме издвојићемо: „Милунка игра валцер крај смрдљивог клозета трћеразредне кафане“. И каже, „Нека, и ово је Србија!“. Замислите предходне приказане четири даме у истој ситуацији. Немогуће! То је естаблишмент, то су елите, то је социјалистичка финоћа. Србија? Ма марш, лузери!

Такав нам је морално-политички профил савремених баба.

Момо Капор

Очигледно, нешто дубоко не ваља са тако „питком“ формулацијом Мома Капора. Па најбоље видети какво је домаће васпитање и бабећи патриотизам ове наше знамените личности.

Укратко: Момова мајка Бојана је погинула приликом бомбардовања Сарајева на почетку рата, штитећи телом сина. Њено име се није помињало у породици вероватно јер је потицала из политички неподобне породице, ма какво било званично образложење.

Отац Гојко се (званично) из заробљеништва вратио 1945, а по причи самог Мома 1943 године. Свакако, дошао је у Сарајево да види сина тек 1946 године. Недуго затим, отишао је у Америку да "сређује финансијско стање по нашим конзулатима", а сина оставио на квартиру код неких пријатеља. Из биографије се види да се о Мому Капору више бринуо неки Рус „Власовац“ од рођеног оца.

Стриц Чедо Капор је тек капитални пример. Заглавио после Шпанског грађанског рата у логору за комунисте у Француској и затим се, почетком 1942. - обратити пажњу – преко Немачке вратио у Херцеговину и прикључио партизанима таман на време да пружи свој допринос „левом скретању“. Верује ли неко да је комуниста Чедо могао да прође преко окупиране Француске, па кроз Немачку, па преко још неке нацистичке државе и стигне у Херцеговину без сагласности страшног Гестапоа? После се башкарио, у фотељама председника Ауто-мото савеза Југославије и сличних значајних установа.

Какви дивни примери доброг кућног васпитања и од бабе наученог патриотизма.

Сам Момо Капор је био као тинејџер гелиптер. Избачен из школе због једанаест кечева и небројено неоправданих изостанака. Имао је кеца и из српског језика па чак и физичког. Једино није има слабу из цртања, пошто из тог предмета нико није ни имао слабу оцену. Писао је „лаку“ литературу и сликао лаке слике за зидове салона нових богаташа олити нуво риша. Слабог фундаменталног образовања нешто дубље није ни могао да оствари. Уз то новинар и филмски сценариста. Од свега по мало. И наравно, нема уметника са племенитом патином ако није боем. Новокомпоновани београдски боем у овом случају. Коначна дефиниција: по занимању градска фаца.

Од свега што је стварао, а Момо Капор је стварао много, изгледа да ће све надживети та једна мисао да је патриотизам ствар кућног васпитања и да те патриотизму баба научи.

Има добрих и лоших баба. На жалост, код нас су потпуну превагу однеле зле бабе. И кад су суђаје не једном детету већ читавом народу зле бабетине и остареле куртизане, боља судбина од оне коју носимо није могла ни да нам буде записана.