ЕНКЛАВА И ДУХ ФАУСТА

ЕНКЛАВА И ДУХ ФАУСТА

Жива је рана Косовска. Неће и не сме никада зарасти.

Не верујем људима који о Косову и Метохији пишу „хладне главе“ и са рационалне дистанце. Такви се већ у потаји погађају с Мефистом. Ја од беса и мучнине најчешће и не могу јасно да се изразим шта ми је на срцу. И док је тако, знам да ме нису сломили.

Онај који „подједнако разуме патње обе стране“, већ је духовна скитница, надри-лекар, астролог, гутач ватре, фарисеј, разметљивац и салонски авантуриста, помиритељ кланог и кољача, који покорно чека у реду на Менфистоов грант.

Не постоје на Косову и Метохији две стране које су једнако у страху и једнако мрзе. То је лаж која воња на нацизам.

Још је Хитлер разумео да је филм најснажније средство масовне не-инвазивне лоботомије. Отуда, Србе „Западни пријатељи“ запели да преуме („Србима треба променити карактер“ - цитат из генерал-штаба НАТО) нарочито путем „филмске уметности“.

Згадиле су ми се „франшизе“ поетских филмова о „забрањеним љубавима“, где Српкиње шире ноге, а ређају се Хрвати, босански муслимани, Шиптари, док Немачка спонзорише.

Згадили су ми се наши „поштени“ филмови о ратовима у којима се ритуално мазохистички изравнавамо са ЅЅ Ханџар-дивизијом. Па ни то мазохистичко "поштење", које је дакле најгора супротност поштењу, није довољно. „Оскара“ је добило босанско филмско ђубре „Ничија земља“, на коју награду наш поштени филм „Лепа села лепо горе“ није могао ни да помисли из простог разлога што је у филму приказано да су у тунелу били Срби а не муслимани. Не, није то моја инсинуација, већ дословно пренета порука.

- Није сам квалитет филма тај који је пресудан да би се добио "Оскар", он се најчешће додељује државама на које треба скренути пажњу. Мени је и даље занимљиво то што филм "Лепа села, лепо горе", а то је најпоштенији филм на тему рата у Босни, није ушао у конкуренцију, а да је награду добио филм "Ничија земља" који је далеко слабије остварење по свим параметрима - каже Карл...

Највише су ми се згадили наши филмови о нама. Неки алави филмаџијски проститути су буквално, као типични дудуци, схватили задатак. Господи из режије, продукције и горљивим глумцима из аутошовинистичких филмских архе-типова „Парада“, „Шишање“, „Српски филм“ етц... треба као јарчевима стуцати муда и послати на Стару Планину да чувају овце. На Старој Планини недостаје чобана, у Београду је вишак неподношљиве једнотрећинске интелектуалне фукаре. Овако неуравнотежено стање Србија не може да издржи.

Ако гађење и јаук имају врхунац, мени се коначно згадио филм „Енклава“.

Тврде неки филмски стручњаци, да је „Енклава“ нешто невиђено ново у нашој филмској продукцији. На страну што ту нема никакве филмаџијске новине, јер, типично за овдашњу филмску динамику, ако човек крене уз брдо, слободно погледајте шта има на осталих 99 ТВ канала, утом ће се наш јунак наћи на врху брда, па мирно можете наставити са праћењем фабуле. На почетку филма суочићемо се са робустним шиптарским полицајцем. Касније се испостави да је тај робустни Шиптар без нагласка у ствари Србин с душом, што нико у српској Енклави, где свако сваког зна, ево овај пут појма није имао. „Логика је досадна“, што би рекао Хичкок. Филм је заправо саткан од ситних глупости и бедастих срцепарателних минијатура у страхотној трагедији, да би се у преокрету, катарзи, језива трагедија бестидно превела у вулгарну политички коректну мелодраму, са српским курвањем.

У последњих десет минута филма дете се из пакла косметске енклаве склања у Београд, али ту је дочекан од друге деце као непријатељ, па се враћа на Косову и постаје најбољи друг са Шиптаром који је само пар недеља раније хтео да га убије. Најбољи друг је онај што га је убио.

Ова морална свињарија је објашњена на фантастично безобразан начин. Цитираћемо:

Горан Радовановић, редитељ филма „Енклава“: „Гдје има добра, мора да постоји праштање и покајање“...„Енклава“ је метафизичка порука о суживоту кроз могућност љубави, до које се долази прочишћењем након покајања.

Јасно је питање – какво је то Јеванђелско помирење, где се злочинац, односно Шиптар не каје? Али још горе по ове јевангеоске помиритеље, зар вас није срамота што сте, зарад уздигнућа Шиптара, приказали Београђане као пашчад? Као горе од најгорих? А Београђани су великим бројем избеглице! Кога Београд није пригрлио? Идиоти! Толика дволичност зарад нешто немачких пара, боли. Не вас, већа нас, Србе.

Дакако, ђубре је финансирано из иностранства, а продукција је препуштена неким педерским београдским муљевинама: „Филм се реализује у продукцији Сеин & Хаин Филм из Штутгарта, Немачка, Нама Филм из Београда, а у извршној продукцији Арт анд Попцорн из Београда.“

Можете да разумете да има полусвета који ће ухватити пензију као хијена пратећи српску несрећу? Да не бисмо превише гушили са доказним материјалом о Горану Радовановићу, филмаџијском мародеру и стрвинару који живи од српске несреће, поменућемо само његово бунтовно дело „Отпор – Борба за очување Србије“. Па ето мотива за „Отпор 2“, где ће се размотрити даљи развој хероја првог дела. У новом делу имали би суочење са реалношћу Хоменовог „језивог одговора државе“, Ивана Маровића (алиас Кардељ у интерној отпорашкој комуникацији), једног од оснивача и медијски вероватно најекспониранијих Отпораша, који плива у базенима и срче бућкурише на цевчицу и светски развија бренд „Отпора“, и оптораша Бранимира Николића Бранчија, који је извршио самоубиство од срамоте, уверен да ће његово самоубиство довести до хапшења корумпираних, а није довело ни до чега, па ни до нове инспирације Горана Радовановића.

Цео живот провести тако, као филмаџијски Фауст, па то је ужас.

Од ужаса је гора патетична превара. Радовановић славодобитно велича своју превару:
"Публика је увијек наклоњена према нечему што је добро. Филм је дело за себе, он има своју логику, структуру, он је микрокосмос и ми смо установили да делује. Ја лично сам се запањио последицама које филм изазива. Догађа се да на 90 одсто пројекција имамо уплакане људе, и то углавном мушкарце. Филм је у Москви добио велику награду публике, у мексичком Монтереју такође награду публике, приказан је на фестивалу А категорије у Монтреалу, а сада идемо у Хаифу, такмичарски програм Анталије, Хаг и Брисел".

Како би изгледало да је приказао истину? Неподношљиви шок од кога би сви бежали.

И тако, заиста уверени у доброту свога остварења, а не само сврху демагошког ђубрета за регионалну употребу , кренуше у напад на „Оскара“. Наравно, „Оскара“ је добио неки пољски епохални филм са шокантном идејом у коме католичка моњахиња спознаје да је Јеврејка, те пала у бедак. „Енклава“ је процењен као блесав филм одбачен као слина јер Срби нису јасно приказани као свиње. Али, тако мародер Радовановић добија нови пух у једро.

Следи најтежа реченица коју сам написао у животу. Шта год хуље хтеле да прикажу, главни лик из „Енклаве“, мали дечак Ненад Арсић, у животу се звао Пантелија Дакић. Написати ово кида живот. А они други , колико год лагали да им Пантелија Дакић није у бекраунду, лажу, јер им ништа не значи.

Гораждевац - место где су убијени Иван Јововић и Пантелија Дакић       Фото: Срна

Не тако далеко, у плеханој конзерви типично голубије-плаве боје, нелагодно се осећао УСА арми колонел Џорџ М. (Буч) Карамарковић. Новинари су на његовој полици видели српске књиге, и сазнали да се нелагодно осећа. У међувремену, дошло је до „Косовске кампање“ и Буч Карамарковић је одржао обећање дато новинарима "Такав је положај у коме се налазим, али вам тврдим да нећу ни трепнути оком", каже Карамарковић. "Командоваћу снагама и учинити оно што се од мене тражи". И није. Када је понеки Француз, Грк, или који други, само зарад војничке части одбијао срамотна наређења, „наш“ Буч Карамарковић није трепнуо оком и достигао чин бригадног генерала. Заборавио да је Косовска заклетва петстотина година старија од његове гастарбајтерске заклетве. Са тим чином америчког бригадног генерала Буч ће изаћи пред Милоша.

Могли би само на основу ове приче из конзерве голубије боје наше филмаџије направити херметичну причу о српским фаустима. Али од страха не смеју. Не могу да издрже поглед Пантелије.

Праштај нама слабима, дете српско.