ЗРАЧЕЊЕ САБЛАСНОГ ХЕБЕХА

ЗРАЧЕЊЕ САБЛАСНОГ ХЕБЕХА

(Философски практикум српске пропасти)


У последње време често се поставља питање како смо успели да овако глупо и простачки пропаднемо. Окрећемо се размишљањима наших великана о глупацима, простацима и полу-интелектуалцима, не бисмо ли боље разумели себе.

Тако сам се и ја (изазван неким конкретним локалним дешавањима, но о томе у другом делу текста), између осталог латио "метафизичког" сочињенија Јована Дучића "Благо цара Радована". Признајем, засметала ми је извесна произвољност, олака уопштавања у овом Дучићевом делу, те сам га ишчитавао „дијагонално“, нервозно и на прескок.

Истина, тргане полу-мисли, почесто слабе, логички лабаве и философски претенциозне, троше се на Интернету као "мудре мисли великих људи", само зато што што у потпису стоји "Јован Дучић", или какав други великан. Није ретко да се иста „сентенција“ припише неколицини писаца, философа и филмских глумаца. Невоља је јер несретан спој површног размишљања и естетски шлифованог стила изражавања, могу да заведу читаоца и, богами, допринесу заглупљивању и неталентованих глупака /људи који нису предиспонирани да буду глупави/.

„Први људи су веровали да јаки треба да управља, и да има право да једе слабог; а сви први људски закони су били грађени само према обрасцу природе. Тек много доцније, дошли су закони морала и правде.“ - Да, наизглед мудро написано. Осим ако изнето не поставимо под сурови опит реалног живота. Ако само овлаш сагледате "агенду" владајуће цивилизације насталу на наталоженом искуству "закона морала и правде", појавиће се несигурност у уверењу. Неће бити да су грозни владари светом сви одреда тек лукавци уздигнути на добром таласу судбине. Неки заиста јесу (били) такви, већина су заправо визионари дубоке зле мисли. Биће вероватније да се ништа значајно није променило до људског искона, кад први човек поједе другог.

Дучић размишља о разликама између „лукавости“ глупих и „опрезности“ мудрих? Нема ту јасног фронта. Опрезност је тек дефанзивна лукавост. Питати Макијавелија: „Циљ одређује средство“. Одређује а не „оправдава“. Правдање је јаловост. Политика и правда су инкопатибилни. Што рече Френклин Делано Рузвелт (звани ФДР): „Демократија значи владавину Америчког народа). Сасвим у складу са веровањима првих људи.

Затим, просто питање на основу прилично општег искуства: А шта, како иначе јесте, да су ваше комшије лупежи, а државна власт глупак и незналица - они који би вас требали штитити од простака и хуља, што Дучић узима као константу? Коначна поента пропасти мудрости се садржи у јетком питању духу Дучићевом: О, забога, али не схватате ли зар, на прагу златних векова, ко ће бити коначни судија шта су мудре а шта глупаве мисли, због којих ће једним мигом бацати људе у окове или под гиљотину?

Само уистину чврсто глуп човек може да не мрзи, или да не мрзи дубоко и постојано. Јер, чиста мржња је само човеку дато осећање, управо насупрот уграђене тежње ка растурању свега природног у човеку. Да – мржња као противтежа, да брани живот од миленијумима трајуће деструкције; од растуће неуређености система на малој планети Земљи. Отуда, мржња може бити и бистри извор живота на врху планине. Једнако, само глуп човек, или онај суровом муком обезумљени, попут највернијих робова „манкурта“, могу бескрајно да воле и обожавају Господара. Само тако се може наслутити зашто и данас Срби у масама воле Тита и ридају за њим. Или Милошевића. Иста је ствар, само умотан у јефтинији креп-папир. Само коначно глуп човек такође може бити апсолутно суров, јер не разуме ни границу, ни финесу, ни ништа. Такви Срби су од Тита створили Идола и полу-бога. Скотине не можеш никаквом љубављу вратити људскости. Само коренита терапија мржњом, ампутација, изопштење, може заједницу да исцели од урнисања који учини и чини одрешена фукара .

Истина коју видимо је да се у XXI веку хаос расцветао. Неки људи више не мисле да су Богови. Мисле да су већи од Васељене. Како чујемо, ено га Папа Фрања у пози божјег коректора, поправља Божје заповести као да поправља писмену задаћу из ћудоређја ђачићу трећег разреда. Да удовољи љубезним педерима. Што успут проглашава за „свеце“ уштве попут Степинца и „Мајке Терезе“ тек су пучки прикази једне суштински простачке организације. Ништа бољи нису они који у бескрајним higret колонама стижу да их поједу у славу свог бога с дијагнозом. Ту је и „изабрани народ“ што пева „Хава нагила“ („радујмо се“) док халапљиво прождиру све што што им дође под руку. Ваљда мисле да су изабрани народ зато што за сада чврсто држе место на врху канибалне исхране, у оштрој конкуренцији.

Супротно, само паметан али једнако и поштен човек, човек с вером, ће се одупрети деструкцији плиткоумних простака, мада очекивано не беше кадар да победи „изоштрено“ лукавство гуланфера. И увек ће остати побеђен али отпоран. Приглупи пак, чак и ако знају да је оно што се намеће погрешно и штетно, биће најбучнији омнибус идеје коју и не разумеју у своје две димензије, јер „идеја“ и јесте неразумљива зато што носи велико зло, али је пробитачна. „Комунизам“ на пример, највеличанственија креација јеврејског ингениозног злодуха, који је појео више деце од свих скупа бацача пламена и врелог уља. Али, такав омнибус-џибер ће се инстинктивно повући кад осети неку надолазећу снагу јачега, вероватно и злочестијег. Интелектуално супериоран човек нема тај осећај, јер га је логично-етичким воздизанијем, сасвим утукао у себи. У најмању руку, има много спорији рефлекс од приглупог лукавца.

Ипак ће Јован Дучић тачно рећи:
Није нажалост што рђави и глупи људи ипак добро живе; жалост је само кад глупи и зли људи отму место паметним и честитим. Државни и друштвени систем је рђав кад од добрих људи направи рђаве, а то је кад врлина изгуби своју цену међу људима, и кад међу добрим људима није сразмерна њихова врлина са њиховом снагом воље.

Тирани све проституишу и упропасте. Није зло само у самовољи рђавих него у слабости добрих. Не зна се шта је кобније и одвратније: самовоља и насиље тирана, или кукавиштво њихових народа.

Велика је беда човекова што ни памет ни врлина не силазе с оца на сина, али је још већа беда што ни памет ни врлина нису онолико заразне колико глупост и порок.
Једним цитатом Слободана Јовановића можемо заокружити философско-идеолошки оквир наше пропасти:
..,,Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао. Поред полуинтелектуалца који је успео, постоји и полуинтелектуалац који није успео.

Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте.
Није чудо што је Слободан Милошевић забранио штампање делâ Слободана Јовановића. Јовановић је био први Слободан у Срба  који је својим животом – патриотизмом, залагањем, ерудицијом, оправдао име које му је отац даривао.

Истовремено, трагедија његовог живота је забрањена прича пропасти српског Слободарства.

Титов „суд“, кога су чинили - ваља велеиздајничкој фукари дати заслужену пажњу, да не буду заборављени - судије Михаило Ђорђевић (председник већа), Милија Лаковић, Михаило Јанковић, Никола Станковић и Радомир Илић (судије) и Тодор Поподић (секретар). Тужилац је био Милош Минић, коме је помагао Милош Јовановић, осудише првог српског Слободана (уз остале, најбоље међу нама).
Пресудом Врховног суда ФНРЈ - Војно веће, од 15. јула 1946, осуђен је на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.
Последњи „śлавни“ „српски“ Слободан, који, рекосмо, као папска инквизиција брутално забрањиваше свог првоименика, није се чак никада ни изјаснио да је Србин, али јесте као полуинтелигентна комуњара, брутални затирач демократије и лажоборац. Само на овом поређењу види се ма'нита српска дегенерација. Само је још један доказ наше моралне проституције, што Слободан Јовановић данас почива у „алеји заслужних грађана“. Око њега толика пропала фукара које се више нико не сећа, али су „успели у животу“ прогонећи српску интелектуалну елиту. Нама то не смета.

Некако разумемо мудре мисли наших великана, док се држе небеских висина. Али, ништа не видимо кад се истина спусти у наше село, или „локал“, како се новоговором радије каже. Ево, међутим, два показна примера локалног пропадања.

Дете И. је спорије схватало, па је дуже похађало основну школу. Но, дао му Бог снагу, па је био најјачи у осмом разреду са 17 година, а онда је ош'о у војску. Ту се нешто у међувремену као бек бавио фудбалом. Једном идемо аутобусом на текму и у Сремским Карловцима И. види Café Bar са блесавим називом. Какав им је то назив *ебо их „ХЕБЕХ“ чудио се И.. Једно 15 минута му је била тема глупи назив. И то би требао бити озбиљан знак. Дете деценију ишло у основну школу, а ћирилицу није научио. Латиница остала запечаћена у њему дегенетски сто година. Никако то дете није могло да разуме да се Café Bar заправо зове „НЕВЕН“, мада су власници и сами већ почели да брљају писма.

Прошло је пар деценија и И., који је увек бранио „ово наше“ (Тита) и био сиромашан комунистички сељак, појавио се у селу са шајкачом са кокардом. И гле!, сви, цело село, пође за њим и његовим вашарским обележјима. Био је „викенд ратник“, који се са ратишта враћао са мотокултиватором, ралом, телевизором и сличним трофејима. То је било време када се човек тако доказиво да је способан. Будалом је сматран ко се таквих ствари грозио.

Драматична епика се догодила у кафани када је слављена победа И. и улазак у Скупштину Општине. До ногу је потукао локалног старог лекара, представника, како се зна, издајничке опозиције. Док је све око њега у славу победе оргало, точила се немилице пива, он је замишљено (сетно) ћутао... Па шта ти је И., дај прошло је све, свака ти част … Ма, није то, одговара И., и даље дубоко замишљен... и наставља.... „Еее, само да имам средњу школу...“ Наставак недовршене реченице (=“где би ми крај био“) заврши значајним климањем огромне главурде, суженог погледа упереног у висину...

Десетак година касније, наслоњен на ограду свог тешко стеченог имања, у мраку је нервозно љупао сунцокрет. Наиђе пријатељ и пита га што самује. „Видиш ли ти ово?“ поново значајно климајући главом и млатећи лагано руком у којој држи сунцокрет... Није стигао пријатељ, који је такође гласовао за неког другог, ни да постави додатно питање, а изборни губитник И. рече: „То ми је хвала за све што сам учинио за село“.

На другој страни упорно, корак по корак, надирао је из опозиције Ђ.. Ђ. је професор с брадом. Интелектуалац, мудар, ненасилан. Растом онижи, смирен, никада кавгаџија. Говори полако и смислено. Никада члан КПЈ, ни државна стипендијица, никад добре везе са Титовим системом. Први који је „сломио“ И.. Први опозициони посланик у Скупштини Општине. Ми из опозиције, па, ликовали смо, нећу да кажем да нисмо...

Када је дошао на власт Ђ. се, међутим, преметнуо. Опрезност се претворила у лукавост, углађеност у бахатост. Потпуна супротност онога што је био прве три четвртине свога живота. Из њега је избио дуго тајени „Хебех“, злодух који не препознаје ћирилицу. Ђ. је испао као суви лист из хербаријума из давних списа Дучића и Јовановића - „Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао“. Уз то, предуго потискиван, постао је „озлојеђени полуинтелектуалац претворен у комунисту“, у новој верзији локалног СНС-моћника, озраченог локалног „Мату Букару“ из Мрдуше Доње. Када се ствари накнадно пресаберу, постиђено морамо признати да су „обични гласачи“ лукаво проценили „опозиционог“ кандидата, док нама, његовим тада најближим сарадницима, опрезност беше бескорисна.

Тако се десило да нови „Мато Букара“ опасно запрети опозиционом одборнику са скупштинске говорнице. Није да тај опозиционар ишта ваља. Није ни да није у праву у конкретном случају. А није далеко од истине да мало ко од актера нема масла на глави за бар неку оптужницу, што беше тема жучне расправе на ивици атентата. Поента је да је човек који је почео свој политички рад из стана потписника ових редова под слоганом „Ал тирјанству стати ногом за врат, довести га познанију права, то је људска дужност најсветија“, данас спроводи управо то тирјанство кога се гадио.

И кад се наша народна изврнута и покварена свест, изврнути друштвени модел и изврнута селекција доведу до врхунца, није чудо што имамо власт простака, гуланфера и у бољем случају полуинтелектуалаца.

Данас су педери, министри и разне креатуре марширале престоним градом, ругајући се Србији, уз обезбеђење десетак хиљада снага реда. Једна истакнута активисткиња и државна посленица на повоцу водила своју робињицу. Истовремено, са презиром су гурнути дани славе, Кајмакчаланска битка, отварање те легендарне „Капије слободе“ и пробој Солунског фронта. Мислили неко да тако може да ваља? Да се тако „иде у Европу“? Не иде се тако никуда, сем на сметлиште историје.

Робовска свест је још једанпут превагнула. Нема довољно здраве мржње у нама и зато ћемо тако и тамо, све су прилике, по заслузи скончати.

Коментари

  1. Леминг синдром нас гази - као и канцер који мутира и још осваја, тај канцер је КПЈ! КПЈ после постаје СКЈ,...- сад је то СНС са својим фракцијама - сав канцер друштва је са њима у борби против ово мало преосталог народа.... :-(

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА