ХЕЛИКОПТЕР, БАЈОНЕТ И СМРТ

ХЕЛИКОПТЕР, БАЈОНЕТ И СМРТ

Толико нам се историја убрзава а живот успорава, да не постижемо да кажемо шта нам је, а већ нам је још горе. Југоносталгија је најпрепреденији коњушарски изговор којим се виновници нашег текућег пропадања перу јер је непорециво да смо сви скупа последица Титовог СЕФЕРЈОТА коме се блесаво тепало "Југа".

Не постиже моја саркастична маленкост да помене неки коментар који ми/му је на каквом угледном сајту цензурисан, већ је цензурисан нови на неком другом, једнаком цењеном сајту. То на оним сајтовима на којима већ нисам трајно банован. Тако, случајно се присетих колумне гузатог деде Светислава Басаре од прошле недеље "Бајонет против хеликоптера" у вези кога су цензори "Данас" спречили мој коментар у коме не беше никакових пцовки или безобразлука којима сам склон у фазама србобеса.

Елем, гузати деда Басара је упарио истраге поводом пада хеликоптера који смо већ сви заборавили...:

"...Надлежни Вишњи кадилук био је децидиран - за пад хеликоптера нико није крив, из чега би лаик могао извући закључак да је хеликоптер сам полетео, сам пао, лоша срећа, жалимо случај, наше саучешће и онај мој вук опет поједе магарца. Злосретни хеликоптер, међутим, није полетео из чиста мира, да би се посада провозала по густој магли, него је посади хеликоптера, ако ме памћење добро служи, било наређено да полети, а беше процурила и информација - убрзо демантована "са државног врха" - да му је наређено и где да слети. Да ли је место на коме му је наређено да слети било погодно за слетање по невиђелици? Стручњаци за летење хеликоптера по магли устврдили су да није. Али ако то место није било погодно за слетање, било је и те како погодно за телевизијско сликање слетања. Знате већ причу, да не обнављамо то суморно градиво..."
---

...Са некаквом истрагом поводом једног несталог бајонета, док је ОН гузао у униформи ЈНА...:

"...За СФРЈотов вакта и вакта почивше ЈНА није било тако! Ево, рецимо приче из мојих војничких дана. Један момак из моје јединице изгубио најобичнији бајонет - или ће пре бити да му га је неко украо - и шта? Како шта! Чуда и покоре. Месецима је трајала истрага, цела је бригада ишла на саслушања код официра на безбедност, цинкароши су радили пуном паром, фуртутма општа, која не знам како је завршила јер сам у међувремену одслужио војни рок и отишао кући.

ЈНА је манично водила рачуна о сваком бајонету, што данас може изгледати ситничаво, али захваљујући тој маничности хеликоптери РВ и ПВО нису падали с неба као крушке, зато што их нико није слао на немогуће мисије, а поготово не ради сликања и убирања политичких поена.
Угаони камен Басарине визије је да "чега нема у новинама, није се ни десило". Само таквим схватањем реалности инциденти, акциденти, хаварије и коначна трагедија нису се ни десиле."
---

У одговору на Басарину дневну булазан поменуо сам сопствено војничко искуство, које је сасвим супротно Басариној глорификацији ЈНА. Пренећу то што је цензурисано уз нека проширења и допунска објашњења.

За мог служења војног рока у ЈНА страдала су животно четири војника. Један се утопио у Вардару на "војној вежби". Та шестонедељна такозвана војна вежба се састојала од крчења шикаре уз Вардар на војном полигону Криволак у данашњој Маћедонији. Иначе, тај огромни простор дужине добрих 80 км. где су вршене пробе хаубица и ракета, сасвим личи крајолику са Марса. Камен, шљунак, прашина и по неки жбун. Само узан појас уз реку је водан и бујне вегетације. Наш одговорни задатак је био да све то прокрчимо, е да би овце ЈНА могле слободно да пасу. Ко не зна, ЈНА је имала пољопривредна добра која су махом служила за јагњеће бригаде, јавашлук и допуну замрзивача јадног официрског кадра. Замислите да батаљон војске крчи лијане, жбуње, коприве... Питање је шта су радиле толике генерације пре нас, и толики одговорни, кад је тако запуштено? И док смо ми аргатовали, наши официри се нису трезнили. Сем ако "по задатку" нису на пар дана отишли до Скопља. Једне ноћи, ја био "на стражи" а два кера лају испред резиденције нашег команданта, Словенца, п.пуковника Михалчича (или тако нешто, давно било па је сећање варљиво). Изађе исти који није знао кад је пијан а кад мамуран и так-так из пиштоља ликвидира ометаче сна. Пси кратко зацвиле. "Војниче, ови керови више неће сметати војсци да се одмори?!" - "Друже пуковниче, неће!" -Салутирам ја.

Ко аутом путује за Грчку, зна где сам био - на супротној страни од места где се река Црна улива у Вардар. Ту је (била) једна кафаница. Има железнички мост итд. И онда, војницима прекурчи све, осете снагу и препливају. Врате се пијани. И, пок. Градина Бранко исто тако крене. (Био чудан дечак , имао 18 година. Знао је да се потуче потпуно без везе. Није имао другове. Сам у град, мортус из града. Ја сам старији био, па ме је поштовао.Дође до мог кревета, стане и ћути. Ја питам "Колико?" он само каже ја му дам. Није се десило да не врати. Без дуга је отишао). Гледали смо са обале као се дави. Ледена Црна га преварила. Верујте, тројица момчина скочила и запливала за њим, али није вредело. Онда, дошли родитељи да виде. Пијани потуковник им нешто објашњава, балави, онда се одмакне пет метара, пиша у жбун и отресе курац. Отац и мајка у црнини. Тело несретника су нашли тек шест недеља касније и не бих даље о томе. Пошто није било у новинама, није се ни десило. А ко год је био у војсци зна да је на дозволи за излазак из касарне писало да је забрањено свако купање. Није само до алкохола, војнике прати неки усуд.

Војни полигон Криволак је данас у поседу УСА армије.

Добијем прекоманду у Краљево. 

Ту ми добар млађи другар био Жика Радовановић из Бумбаревог Брда. Човек-сељак, к'о из неке класичене серије. 19 година. Неким послом пошаљу га на пољопривредно добро Краљевачког гарнизона. Вратио се полу-луд. Јебе и војску и организацију и све... Цивилни мајстор-шнајдер Бачовић са Косова га смирује... Ја му објашњавао своја искуства... Не може Жика да се смири.  Замислите кад је нашао трактор од неког познаника и захтевао викенд, те им средио њиве...јер је срамота... После, мајстор Бачовић, ја и Жика изађемо поред страже из касарне, и аутом мајсторовим за Божић 1982. дођемо код Радовановића у Бумбарево Брдо као положајници. Дочекају нас са сузама и да плачеш. Сви будни, да не верујеш. У пола шест се вратимо, без приче. (1989. кренем на Косово Поље са два другара, аутом из Сирига. Успут, замолим их да свратимо у Бумбарево Брдо. Жике се једва сетили у кафани његовог стрица. Нека пизма. Отишао у Норвешку са породицом. Класичан српски сељак.)

Е, ту је дошла војна вежба Краљевочког гарнизона. Око реке Груже. Тада сам се упознао шта је србијански војник. Ја сам к'о нешто озбиљан био, ма да видиш гружанске резервисте! А што се ових "других" тиче, остајем на становишту да је то олош и багра били и остали. Једном приликом, ишли у неко снабдевање, и три муслимани почну да вичу на НАШЕГ заставника (иначе, као ни мој први заставник Мамула, није био војно употребљив) да их мучи. Видим, заст. Цветковић се уср'о. Па не може, брале у Србији смо, па како год... Ја одвадим бајонет од ПАПовке и станем између. Не говорим  ништа. Виче заст. Цветковић "Ивковићу, немој!". Стала и она три турчина, иначе бих. После још иш'о на рапорт, па ми опростили што самих бранио.

Ту, на тој вежби, погину још три војника. Искључиво због лоше обуке. Ишла колона тенкова паралено са одроњеном обалом Груже, и шта је друго могло да се деси, већ да се тенк превали у воду. Срећа па је само један тенк страдао. Тројица се из тенка удавила, један преживео после праве драме.

Приликом тих маневара имао сам прилике да видим с чим је ЈНА у резерви располагала. Ишао за по нешто што се у жаргону зове "шифра" - ту је спаковано све што у случају ратне узбуне свака јединица повлачи на терен у пуном саставу.  Поред тога, ту је на "клоцнама" стајала невиђена оклопна грдосија.

Ја сам знао да ћемо изгубити сваки рат, просто зато што је ЈНА тако конципирина. Верујем ја да је велика фрка била због једног бајонета, али за четири мртва војника истрага је била само формална.

Тврдим са сигурношћу да би Краљевачки гарнизон у другој констелацији, пошто је поред оклопне бригаде ту укључен и аеродром Лађевци, сам поравнао Хрватску.

Али, шта да се ради када је тада главнокомандујући у српском Краљеву био П.пукобник Бајо Бојат, џукела. Какав је -показао се код Вуковара. За то што је та комунистичка бараба радила, у нормалним војскама стреља се. Овај наш даје, као угодни пензионер, интервјуе за "Слободну Европу".

Написао сам коначно, у поруци "Данас", да све то скупа у опште нема везе са почетном темом о истрагама, јер ови данашњи кривци су проеуропљани, па их отуда никаква казна не сме стићи.

То их је врло вероватно оборило.
...

Да не би било само да сам посесиван, подсетићемо на један случај који није могао никако бити прикривен. Параћин:

Трећег септембра 1987. године бившу државу је задесила једна од највећих трагедија у тад недодирљивој и величанственој Југословенској народној армији. Војник албанске националности Азиз Кељменди те је вечери у касарни у Параћину аутоматском пушком убио четворицу регрута, те ранио још пет. 

О каквом се лику ради и ко је одговоран, види се из портре'а:

У средњој школи је почео показивати прве знаке незадовољства и нетрпељивост према социјализму, те је као 16-годишњак покушао бијег у Албанију. При том је ухапшен и осуђен на 15 дана затвора, но због доброг владања и одличног успјеха у школи казну није одслужио.
Чак је и године 1984. је постао члан тадашњег Савеза комуниста Косова (СКЈ).

Е, да, дебелгузи прдоња Басара тада није био у ЈНА, па се покољ не рачуна. Ни што нико одговоран није био.