МОЈА ЉУТА ПОБЕДА У НЕМАЧКОЈ

МОЈА ЉУТА ПОБЕДА У НЕМАЧКОЈ

Пре четири године био сам у посети рођацима у Дуизбургу, у Немачкој. Дакле, нисам видео Немачку стерилно, као туриста, или ограничено као гастарбајтер који у трци за "ојром" не види ништа друго сем "ојра".

Основна ствар је да је Немачка последње место где можете наћи спас од корупције. Само, објаснио ми је брат Роберт-Роби, "Знаш ли Бато, код вас у Србији корупци' је демократска, а код нас аристократска". Пошто нисам разумео, конкретизовао је - код њих, за разлику од нас, нико не може да корумпира саобраћајног полицајца са 10 евра, али зато у средње-вишим и вишим класама ништа, никакав посао не можеш да радиш, ништа да постигнеш, без корупције. "Код нас у Немачки' сви играју 'танго-коруптико' ". Што је можда чудно за наше умове премрежене о Немцима позитивним предрасудама, "методе" те корупције су сасвим отворене и баналне. У маси митолошких евра по глави становника, далеко су испред нас. Прескачемо лична искуства, па ево два "уметничка" примера:

Дика Дуизбурга, чудна птица која "отвара бојама депресивност града најчешће под облацима и кишом":

Шта мислите колико је град Дуизбург коштало ово чудо? Скоро милион евра, али, браниле су се градске власти, ово је искорак о осмишљавању јавних површина и подстрек добром расположењу грађана. У позадини видите Турке, који сматрају да им је Дуизбург постојбина те имају право на њега, о чему ће кад-тад да буде речи. Но, то није ништа спрам онога што видех приликом једне вожње градом. Питах, каква је ово скаламерија, офарбани Давид на неком бедном скверу, као рецимо да је тако нешто постављено на "Рибљој пијаци" у Новом Саду. Е, ту ме је упутио мој брат Роби, ово гипсано дело је процењено и плаћено 5.000.000 евра ондашњих, што је данас доста више. Пазите, офарбали реплику у "грандиозној" величини од 10 метара и то је грандиозна уметност. Ток новца је лако "упраћен", али је коначно немачки вук појео немачког магарца.

Е, тако се ми возали градом због братовљевих послова а и ја да видим град и народ, па дошло време ручка. Дођемо у неки велики тржни центар са "улицама", као што има и код нас. Приђемо некој "печењари" са пар столова "напољу". Вели Роби да ту има одличне немачке кобасице. Може. Наручује Роби, и пита ме колико љуто желим да буде. Ја, знајући за ново-немачку манију да је све "лајт", рекох нека заљуте колико могу.

Мајко Света!!!

Рецепт за прелив слутим да су узели са казана "Сотонине кухиње". У питању је била смеса за бацаче пламена.

Двојица упосленика млађих година у мулти-култи варијанти (један "блонд" други више "шоколатен") ме забринуто гледају. Блонд-бој доноси шољу млека и две шните посебног црног хлеба. Дискретно шапуће на уво брату, а овај ми преводи да не бринем јер у близини има хитна помоћ. За недај-Боже.

Ради се о томе што ми брат није превео упозорење да постоји седам степени љутине прилога. Први степен је сасвим довољан да јело буде пикантно. Међутим, у незнању, ја сам ето тражио најљуће.

И би, што бити не може. Зној и сузе из мене липћу, али ја, какав бих Србин био ако би се повукао? Нема одступања! Одлучно захтевам да се врати млеко и донесе пиво. Плави и Чоколадни ме забезекнуто гледају док кришкицом оног хлеба бришем последње трагове њиховог сотонског отрова. Олизао тањир што би се рекло. Достојанствено устанемо и кренемо даље. Конобари-ђавољи кувари, трче за нама са изразом страхопоштовања и кажу да сам убудуће њихов гост ако дођем. Две године нико није смео ни да проба што сам ја полизао.
Е тако Србин побеђује. Касније језиком пипам горње непце. Отпало! Што није отпало, смежурало се, ко кожица прасенцета. Е, збиља сам се доказао и показао "ко смо и шта смо". Шта је позитивно? Напади реуматидног артритиса су следећа два дана панично повукли, те сам се у добром расположењу вратио кући.

Мој брат Роби ми се више не јавља. Решио да све везе са "Старим крајем" пресече. Уреду је, његово право. Раније, све наше је волео. Ја био у војсци, он све једно десет дана, после одмора на мору, провео у селу код мене. Тинејџери воле друштво, те је и он стекао другаре. Водали га свукуда, па и код неке конобарице у Темерину. Сад, кад је остарио, постао немачки патриота. Тако тамо ствари функционишу, нека вас не заварава она 'тица од горе.