ЗНАКОВИ ПОРЕД СРБА

ЗНАКОВИ ПОРЕД СРБА

Док нам се притисак претвара у тлак

Сваком  српском телу уроњеном у политику притисак скаче сразмерно дубини урона. Тако је потписник ових редова оборио лични рекорд. Прогутах пар препоручених таблетица и добро. Но, уз пилулице добих и савет - ако хоћеш да сачуваш срце, мораш престати да мислиш.

Да, престати мислити и стоички трпети последице престанка размишљања је глобална усрећитељска формула за уредан тлак.

Пензионери на удару беле куге

Ударна песница празне главе и уредног тлака су дакако пензионери. Нема већих фанова људског ђубришта „Парова“ од пензионерске популације. Најактивнији су у јављању уживо , читају своју лирску епику, саветују „укућане“, исказују неостварене певачке таленте и ласцивну враголастост. Рече један пензионер уз опште одобравање да Парови нису за интелектуалце већ „забава за обичан народ“. Људи који би требали носити наталожену народну мудрост најлакше се идентификују са курвештијом? Једини одговор је да никада у својим лумпен-социјалистичким животима нису ни излазили из тог скаредног вртуљка. Последњи из плејаде која изгуби невиност на „Омладинским радним акцијама“.

Стварност се претвара у страшило кад се „весели пензионери“ претворе у хомо-политикусе; у српског колективног Мр. Хајда - окрутног, убилачки настројеног манијака. За ђутуруме дресиране робовске свести Слободна Србија је лоше место за живот. Рече један такав поодавно „Шта ће ми Србија ако није комунистичка?“

У организованом јављању у „шоу“ Парови нарочито се истиче Пензионерски клуб Голубинци. Хтедох да проверим који су то. Привуче ми пажњу неки ТВ извештај са њихове Скупштине, само због једног податка – констатовано је да је у протеклом периоду умрло 24 пензионера, а организацији је приступило 10 нових. Могућности зашто се то десило могу бити различите, па сам потражио  информације на ширем плану. И, потврђено је – број пензионера у Србији се смањује. Данак у пензионерима Вучићевих „тешких реформи“ у првих пола године 2015. је износио 6.663. Ова пензионерска гиљотина отвара друго питање – ако нација рапидно стари због све болније беле куге, како може да се број пензионера смањује? Може, померањем законских критеријума, ширењем сиве зоне оних при крају радне способности, тако да количина убогих, гладних и рано умрлих прогресивно расте.

Пораст броја нових пензионера угрожава комодитет пензионера-староседелаца. Зато Вучић има, наизглед парадоксално, највећу подршку тешке пензионерске категорије и ПУПС-плутократије.

Интелектуалци заглављени у '68-ој

Од пензионера, гори су интелектуалци, односно поштена интелигенција. Цитирам укратко ФБ пријатеља Бориса Трбића:

 

„Данас на Западу та генерација („шездесетосмаша“) представља дух површног материјализма и себичлука образованог, али крајње тупавог, недовршеног света. У Србији је оличена у духу покварености, непризнавању духа заједнице, одијуму према крезубим суграђанима, неолибералним литанијама и шизофреним сећањима на „побуну студената“ против Тита која се завршила Козарачким колом и преформулисаним заклетвама великом вођи.“

Ево, пола века, српска интелектуална елита није  макла из „шездесетосашког“ Дизниленда.

Курцка битка паора Калиманићâ

Кад је зло, нема куд народ да се окрене него сељаку. Али, сељак је изгубио битку са распојасаним „паорима“.

У сукобу алавих интересената на северу Бачке око државне земље, ухапшено је неколико локалних паора. Да ствар није тако једноставна показао је Драгослав Павков. Лимитиран сопственом земаљском парадигмом, Д. Павков није рад да иде до краја у анализи проблема кога се дохватио.

У његовој причи, неки су похапшени просто зато што нису у клану. Ништа више. Али, шта кад се сукобе паори блиски власти, па милиција не сме да интервенише?

Негде у сивилу Бачке равнице, где не може да се разазна где се завршава сива земља а почиње сиво небо, судариле су се две фаланге трактора. Нису то „Фергусончићи“ какви су таљигали пре педесет година, већ грдосије са лотрама да се тракториста попне на своје место, а унутра софтвер „Абрамса“. Велможе обе фаланге су чувене фамилије, знало их до Маршалата ономад, па милиција грицка семенке, не сме да се меша. Личило је све на репризу Курцке битке. На крају, како и доличи, лично се учи у очи сукобише вође. За грла се велечајшчи дохватише. Давитељ против Давитеља.

-Ел ти мало?!!- Грми Kалиманић I, а бјела му пјена на уста ударила.

-А ел теби мало ??!! – Не попушта Калиманић II, а пјена му бјела и крвава.

Отимају се око отетог. У овом случају није у питању имовина неког апстрактног окупатора, већ земља Ђоке Дунђерског, старином од Гацка.

Ствари у држави нису могле да се доведу у ред без натуралне реституције, лустрације, отварања досијеа ДБ и увођења пореза на ратне добитке (какав је постојао у Краљевини Југославији), како би се стесали ратни профитери. То су те тешке реформе, политички и привредни дубоки хируршки захвати, које смо морали спровести. Како време пролази, све је теже поправити што не ваља, па нам се кућа све више криви и распада. Кад је нешто „државно“ а није државно, „ни Давидово, ни царско, ни спахијско“, наравно да ће се никаквом силом закона ограничени и ратом профитирани професионални конвертити понашати као да је земља по којом ходамо гола ледина негде на Дивљем Западу, коју само треба за себе околчити.

Зашто нисмо тако урадили? Није било народне храбрости код тих крупних питања. Социјалистички рај саткан од „Алајбегове сламе“ је пропао, а није замењен ничим, ни паклом ни чистилиштем. Зато можемо само с муком да гледамо како се новокомпоновани „паори“ отимају око поседа. Можемо да описујемо и псујемо, не и да спречимо.

Принц и трагови звериња

Буру у барици је изазвао долазак у посету Принца Чарлса. Јетки пратећи коментари, нпр. пуковника Г. Јевтовића, углавном су оправдани (Г.Ј. међутим не објашњава како му није сметало док је његов претпостављени Вељко Кадијевић учио исте Западне војне школе, или како се десило да ратни злочинац Агим Чеку заврши Војну академију усред Београда? Но, није нам то тема па ћемо прескочити та неугодна питања). Форин офис јесте одабрао упадљиво непристојно време за посету британског престолонаследника Србији. Годишњици мартовског погрома Срба на Косову и Метохији китњаста ројалистичка помпа и пратећа домаћа малограђанштина заиста не приличе.

Оно што је обележило ову посету другоразредног гламура је да је балканска зверад показале трагове. Престолонаследник Александар Карађорђевић једва да је успео да попије чај са рођаком од навале другосрбијанске елите. Хистерија је била већа него кад нам бејаше у посети Халит Ергенç, алијас Сулејман Величанствени. Они исти који се са презиром односе према Српској монархији, одједном се претворише у напирлитане покондирене тикве и тикване, приметно нервозне и несигурне у себе. За тако нешто ноблес је и Ненад Чанак по цену крвавих жуљева и сабијања палчева угурао своју ногу личку у ципелу бечку. Није чудо што је посета пропраћена серијом протоколарних киксева и гафова. Ничем наш естаблишмент није научила бламажа са „Жутим људима у Морави“. Не умеју ти скоројевићи да се владају, па не умеју. Срећом, није се десио скандал сличан ономе из 1985., када је ротирајући Председник Председништва СФРЈ Радован Влајковић (завршио продужену стручну школу кожарске струке), обрисао рукавом нос седећи поред Шпанског краља Хуана Kарлоса, те је овај демонстративно напустио свечану вечеру. Вучић, који се око принца Чарлса хипер-активно гузио преко сваке мере, скрушено је признао: „Тачно је да сам направио омашку у протоколу. Рекао сам му да ја просто нисам човек од протокола, нисам вешт у тим стварима, а он је то џентлменски прихватио.“ А шта је друго могао британски принц дочекан у маниру „Ђес' ба Чарлсе!?“  Вучићево  оправдање може бити примерено за неког афричког поглавицу, не и за наследника Цара Душана. Шта је радио у политици толике године, ако није научио ни пристојно да се понаша, односно није научио да влада собом?

Мали нешлифовани диктатор Вучић никада неће превазићи духовну бедастоћу оличену стрипованим јунаком Изногудом. Он међутим носи огроман потенцијал зла који се генерише управо из његове моралне и менталне ограничености, коју на дужој или краћој узди (по потреби) држи под контролом страни господар. Kакав Вучић, такви му и „дворјани“. Шта су око принца Чарлса тражили Дубравка Стојановић, Соња Бисерко, Соња Лихт, Ненад Чанак, Мики Манојловић, и све оно кусо и репато са лептирићима у стомаку? Нема другог одговора сем да Вучић неће боље око себе. У бољем друштву постаје несигуран.

И то је кључно место. Новак Драшковић добро уочава: „...Нико од овдашњих дежурних запаљивих републиканаца, анти-монархиста и неотроцкиста из тих својих нашироко прокламованих принципа није одбио да се огребе за присуство краљевском пријему. Изгледа да њима смета српска а не британска монархија. Ваљда зато што им смета Србија а не Британија.“

Предизборна фјака

Исти смо као и Хрвати.

Скоро незапажено пролази тихи рат клика за власт у Србији. Kако друкчије, већ  кликама, назвати скупине које ратују за власт не држећи се правила и обичаја, скупине које чине пријатељи и савезници, познаници из малог места, завичајно или професијом повезани људи?

Актуелни политички сукоби нису нимало идеолошки, иако се идеологијом маше, није раскол светоназора или сукоба о политици, ”политикама“, мерама, реформама и стратегији. Политичка борба је тренутно борба клика за моћ, контролу ухлебљења и скретање пажње јавности с тога.

Политичку сцену обележавају сукоби у политичким странкама, унутар донедавно хомогених скупина пријатеља и савезника. Други се паре не би ли прошли лавиринт звани „цензус“. И док су изборне свађе барем донекле регулисане законима, навикама и обичајима, дотле је у борби за страначке позиције, а заправо за моћ контроле ухлебљења, све дозвољено. Kао што се они „паори“, фенси аге и бегови тракторима боре за пољопривредне поседе, тако се ови свим својим средствима и снагама боре за себи приличне поседе.

Тако је могуће да се исти политичар, уз то млада снага и дама (што је особит адут у политичким биткама), буде на две изборне листе наводно супротстављених идеологијâ.

Поруке које вода носи

Као деци, било нам је неразумљиво „вргање прилика“ из школске лектире десетерачког приказа Устанка на дахије. Нисмо били кадри да разумемо, нити је имао ко да нас научи, да је у Васељени све повезано и међусобно зависно – прошлост, варљива садашњост и оно што не знамо шта је али зовемо будућност. Да нема јасног крај земаљског и почетка небеског. Наши стари су добро разумели, ми никако.

Ево, три пута се вода врга на нас, а ми не знамо да прочитамо поруку.

Ево, реке беже из Србије. Дрина и Дунав беже из Србије. Дрина бежи у Семберију, Дунав у Барању. Еј! Дрина бежи од нас! Кажу научници – то је због ротације планете и силе гравитације. Научници су врло умешни у објашњавању природних феномена. Ваљда зато, због ротације планете и силе гравитације и ми Срби се тако бесловесно котрљамо на запад. Знамо да не ваља, да је то рулање у ништавило, али не можемо да одолимо.

Ево, овога пролећа „бујични токови“ поново плавили. Ништа нисмо урадили, ништа побољшали, паре расуте. Народ тупо гледа у бесну воду.

Ево, тоне у муљну воду Ваљевска Грачаница. Са њом, тонемо и ми.

Je suis OXI

Нимало случајно 24-ог марта, на дан када је 1999. почела срамна агресија НАТО на тадашњу Југославију, Радован Караџић је осуђен на 40 година робије. Тиме је „Хашки трибунал“ само још једном показао да је тек накарадно политичко оруђе нео-нациста. Лагано нас црни харлекини дизајнирају у геноцидни народ без преседана. И тако ће за вјеки вјеков бити забележено. Тиме ће се издати индулгенција за све злочине свих народа у свим вековима над Србима. Срби, и заклани и криви.

Треба ли се покорити немерљиво јачима?

Срби јесу робови митова. Само, то су добри митови. И да, крајем марта 1941. Срби су рекли НЕ Хитлеру. Све учесталије овдашњи васколики маскирани комунисти или домобрани, шта ли су већ, нападају Србе да су били том неприликом будале и жртве енглеске обавештајне службе. Истовремено ће величати грчки OXI, што је узурпирала као слоган квази-комунистичка СИРИЗА. OXI се може превести као „НЕ!“, и беше повод рата између Грчке и Италије 1940., који би Грци херојски добили да није интервенисао Хитлер газећи преко Југославије. Дакле, нисмо  ми неки случај сасвим осим света. Неизбежно, на сваких неколико деценија,  мали народи који држе до себе буду сатерани у крај и приморани да кажу силеџијама OXI или „Боље гроб него роб“.

Дошло је поново време кад бирамо хоћемо ли бити нови „Калиманићи“ XXI века, или карика у српском царском низу.