Пређи на главни садржај

ШУМАДИЈСКЕ "ПИЦЕ ЛАГАНИЦЕ"


Да ли сте срели икада у друштву три жене да ћуте, сем ако не прислушкују шта неки други причају, па да то после да изанализирају? Ја нисам. Чешће сам наилазио да торочу у глас.

Но, наиђох на сајт лепога назива "Глас Шумадије". На жалост, одмах пада у очи: какав је то глас Шумадије на латиници? Још горе, чим уђете на сајт, дочека вас мило лице недефинисаног Недима Сејдиновића. За њим Динко Грухоњић. За овим Златко Јелисавац, босански кукавни дезертер који је пустио да му кућа у Босни изгори а он се уподобио у ортодоксног војвођанера. За сву тројицу одговорно тврдим да мрзе Шумадију толико да нема ничега што постоји да могу више да мрзе. Поред њих, ту је још гомила других моралних разваљотки попут партизанског дезертера пуковника Стојадиновића или типичног малограђанина Кулачина, кога можете познати и као ТВ-лика Чваркова, са Пејића салаша. "Глас Шумаије" или септичка јама, шта је?

Шта паметно има да каже Шумадији Динко Грухоњић, који има судско решење да се не зове Сабахудин, и ми то са судске стране поштујемо, али који потписнику ових редова није одговорио на директно питање да ли су му рођаци Грухоњићи на које сам налазио у неким списковима усташа? За шуцкоре, да, да, оне из Мачве и Поцерине, и не треба питати.

Шта паметно може Шумадинциа да порући Динко, недоказани Сабахудин,  који не пише Србија већ "српија"? На његовом сајту "Аутономија" могло се прочитати да су Србијанци раса кривих носева и ниских чела", и многшто дугиф квалификација. Дало се прочитати:

"Па смо тако сазнали да у Шумадији, “срцу Србије”, одакле је ваљда и гореречени премијер, постоје капиталне групице обожавалаца Kју Kлукс Kлана - KKK. Kукуљице, зиг хајл и остала иконографија наводе на оправдано питање: зашто нас је председник братимио са Охајом, кад се види да су нам менталитетом ближи Алабама, Мисисипи са Мисуријем, Вирџинија… Али, KKK у Чачку, јебо те!"

Динко никада није написао да је видео написе "Нож, колац, Јасеновац!", или "Нож, кука, Бања Лука!". Никада ништа слично није написао за Сарајево, где су Србе клали па бацали на градску депонију, ни за сва друга стратишта.

Шта је бре ово? Толика концентрација оних који у Шумадији никада нису препознавани другачије већ као окупатори, није виђена.

У штуром импресуму "Гласа Шумадије" пише:

Glas Šumadije je portal novinara koji ne žele da ćute i koji smatraju da nema te istine koju moguće sakriti od građana. Pokrenut je uz pomoć prijatelja koji su davali savete, pripremali pravnu dokumentaciju i učestvovali u izradi tehničkih i grafičkih rešenja.

Odgovorna urednica: Jovanka Marović

Novinarke: Elizabeta Jovanović i Marina Minić

Са одвратношћу одбијам да србизујем наречене шумадијске новинарске калаштуре. Оне, кажу, неће да ћуте. Као да се не види шта кучке лају.

Шта мислите, флундре, да ли се може сакрити истина да у Шумадији  промовишете усташе?

У Србији је ин за емигранте мала привреда под називом "Пица лаганица", па ето прилике да поштено зарадите, не да се бавите новинарским курвањем.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА(2)
ЗОРАН ЂИНЋИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА„Коме је до морала, нека иде у цркву!“
Све је педантно цензурисано, па не знамо ко је Зорану тата. Штури и никад довољно сигурни подаци Википедије казују да је Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003). Kао мали, живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању богатунске породице Изетбеговић. Иако рођени у истој кући, судбина их је послала на различите стране. Изетбеговићи су стигли из Београда у Босну, док је Ђинђић отишао из Босне у Београд. Алија се касније у Сарајеву борио за Босну, а Ђинђић у Београду против Србије.

Ђинђиђ је папазјанија Лава Троцког, Стева Крајачића и Романа Абрамовица.

И поред похвала кој…
45 ГОДИНА БЛОКА 45- ОД УТОПИЈЕ ДО ДИСТОПИЈЕ

Насеље Сунца

"Насељем Сунца" назива се у титографској митологији Блок 45 на Новом Београду. Пројекат је требао да послужи као идеал комунистичког прогреса.

Почетком 60-их година Регулационим планом општине Нови Београд предвиђено је да се на подручју села Бежанија изгради стамбени рејон са око 60 000 становника.

Уз саму обалу Саве предвиђена су два стамбена блока (45 и 70), величине од око 115 ха за изградњу око 9000 станова са око 32000 становника.

1965. - Општи југословенски конкурс за добијање идејног урбанистичког решења.

1966. - усвојен је Детаљни урбанистички план блокова 45 и 70 на Новом Београду који је израђен на основу првонаграђеног рада аутора архитеката Ивана Тепеша и В. Гредеља.

1967. - уступљено земљиште за изградњу пословном удружењу „Инпрос“ и ГП „Kомграп“, расписан конкурс за добијање архитектонских решења објеката.

1969. - почело се са изградњом првих објеката у Блоку 45. У потпуности је изграђен је и реализован у тада …