ВУКОВАРСКЕ "ЈЕСЕЊЕ КИШЕ"- ИЛИ: КАКО ТО РАДЕ ХРВАТИ
ВУКОВАРСКЕ "ЈЕСЕЊЕ КИШЕ"- ИЛИ: КАКО ТО РАДЕ ХРВАТИ
"Новембар у Вуковару" заузима посебно место у хрватској митоманији. Образац је препознатљив, овај пута га преносимо из пера Ива Комшића, озбиљне хрватске политичке фигуре из БиХ:
"У нашој повијести новембар мјесец је био мјесец великих догађаја и значајних одлука. Тако је и са 18. новембром 1991. године. Тај дан пао је Вуковар. То није био пад који би се стављао под наводнике. Град је разорен као у вријеме провала барбарских племена. Нестао је један од бисера барокног градитељства.
Побијени су становници. Побијени су они који су га бранили. Из болнице су извучени рањеници, који никоме нису представљали опасност, и побијени. Многи су претходно прошли кроз мучилиште и стратиште Овчаре и других топонима те трагедије. Многи су ”нестали” и до данас им се не зна траг.
Вуковар је хрватска Сребреница.
Не чуди јединствена солидарност са жртвом Вуковара. И не само у Хрватској, и не само хрватског народа. Ове године је организиран трећи по реду ”Марш мира” Сребреница-Оџак-Вуковар у организацији оној који су преживјели геноцид у Сребреници те неких борачких удруга. Свако такво стратиште је свјетско стратиште, таква страдања имају универзалан значај. С Вуковаром је пао људски род..."
***
Позабавићемо се и "провалом барбарских племена у Вуковар и падањем људског рода". Но, за почетак, указујемо на својеврсни покољни наратив који са машкарадним хуманизмом промиче Иво Комшић у само пет речи: "”Марш мира” Сребреница-Оџак-Вуковар". Искључујемо да Иво Комшић толико не зна историју, да би се у заблуди хвалио оваквом "манифестацијом". За оне, мање информисане, напомињемо:
- Сребреница је оличење српског страдања. Три пута је у ХХ веку етнички чишћена од Срба, редовно уз помоћ Немаца и/или Аустријанаца, и с благословом Ватикана. Посебно значајано је прво чишћење овог простора 1914., када су Срби интернирани у добојски логор, први концентрациони логор на тлу Европе у историји! Затим су поново сурово прогнани 1941., па 1992-3. Поступање муслимана, Хрвата и државних структура из тих времена конзумирају све потребне атрибуте геноцида. Међународно право признаје да је поновљени геноцид тежи злочин од геноцида, а о троструком геноциду није ни размишљано. Тај екстремни случај је Сребреница.
- Оџак је значајан по томе што је то европска тачка у којој је завршен Други светски рат. Не 9. маја, не ни 15. маја, како се званично учило у нашим школама, нацистички отпор је трајао до 25. маја 1945, када је коначно сломљена упорна усташка одбрана у Оџаку. Због тога је ово место Хрватима тако важно, те га и Комшић са пијететом помиње.
- Вуковар је место где је класичним нацистичким терором "кристалних ноћи" над Србима изазван рат.
Затим се те три топографске точке споје у поход зомбираних моралних наказа под бестијалном ругалицом "Марш мира". Хоће се спочитати да су муслимани и Хрвати страдални у мирољубивости, али ето, хронично су склони праштању, те шире љубав путевима усташтва.
***
Како то Хрвати раде на примеру Вуковара
Вуковар никад није био хрватски град. До 18. стољећа Срби су у Вуковару били апсолутна већина, а онда Аустро-Угарска почиње досељавати становништво из цијеле Монархије. Број Срба се додатно смањио након усташких покоља из 1941., а наставио се смањивати и у десетљећима послије Другог свјетског рата када су комунистичке власти масовно досељавале Хрвате, поготово из Далмације и Хрецеговине. Унаточ свему, Вуковар је остао мулти-етничка средина, гдје је осим Срба и Хрвата живјело и јако пуно Мађара, Нијемаца, Русина, Словака, Украјинаца и др. …
На посљедњем предратном попису становништва (1981.) чак се 21.2 посто становника Вуковара изјаснило као Југославени, највише у цијелој Хрватској, док је Хрвата било само 37 посто. Зато не треба чудити да је баш Вуковар изабран од стране Туђмана и ХДЗ-а као поприште ратних сукоба. На изборима 1990. у Вуковару уопће није побједио ХДЗ, него СДП. Kоментирајући резултате тих избора у Вуковару хрватски предсједник Фрањо Туђман је изјавио: ‘Запамтит ће ме црвени Вуковар!’. И запамтио га је.
/Овде ваља озбиљно упозорити: Није се десило у Вуковару то што се десило зато што су Хрвати били јаки, већ зато што су Срби били слаби, национално еродирани. Вуковарски Срби су били највећи комунисти. "И после Тита, Рачан!". Тек када су поново страдали, присетили су четника и завапили за помоћ, а они се разбежали да их двојицу нисте могли саставити/.
Прије било каквих сукоба, још у рано прољеће 1991., Хрвати су почели отимати и убијати српске цивиле, тако да су до почетка директног ратног сукоба хрватске паравојне јединице убиле најмање 126 цивила српске националности према хрватских изворима шеф Туђманове обавјештајне службе, СУЗУП-а у Вуковару, Фердинанд Јукић наводи ту бројку, док ЈНА наводи и до 400). Припадници хрватских паравојних јединица нису били само из Вуковара, већ су тамо смишљено послани из цијеле Хрватске, па су и многи вуковарски Хрвати били у страху.
Прије било каквог рата и сукоба, хрватске власти у Вуковару престале су Србима исплаћивати пензије и почеле отпуштати Србе са посла. Прије било каквог рата и сукоба припадници хрватских паравојних јединица дигли су у зрак српске кафиће: “Kрајишник” (15. 4.), “Сарајка” (3. 5.), “Туфо” (3. 5.), “Брдо” (6. 5.), “Мали рај” (28. 6.), “Попај” (2. 7.), “Точак” (21. 7.), “Чокот бар” (24. 7.), “Шид” (30. 7). А још 1989. дизани су у зрак киосци српских новина. Поштеђена није била ни кућа познатог ногометаша Синише Михајловића чија је мајка Хрватица. Њу су хрватске паравојне јединице потпуно опљачкале и уништиле, а чак су му у бјесомучном дивљању и оргијању и обитељске фотографије спалили. Налогодавци злочина били су високо рангирани чланови ХДЗ-а, секретар народне обране опћине Осијека Бранимир Главаш (познат по ријечима којима је најавио рат: „Нека игре почну!“), секретар народне обране опћине Вуковар Томислав Мерчеп, потпредсједник хрватског сабора и бивши сурадник удбе Владимир Шекс и Иван Векић који ће 31.07.1991. постати министар унутарњих послова Хрватске.
Тако је, пре него што је почела митоманија "хрватског Стаљинграда", из истог тог "хрватског Стаљинграда" почишћено скоро 100% од 14.425 Срба и вероватно значајна већина од 4.355 декларисаних "Југословена". Уз остале прогнане других националности, па, по природи ствари, и неког броја непоћудних Хрвата, може се са малом вероватноћом грешке рачунати да су Туђманове усташе из Вуковара најпре прогнале око 20.000 душа, да би ратни циркус, уз снажан допринос УДБА, дегенерисаних генерала ЈНА, и саслужење "међународног фактора", могао да почне. Сећа ли се неко "деблокирања касарни"? Најпре ЈНА изађе на терен, али прави "тампон зоне" између села а не решава проблем. Онда врате војнике у касарне да буду глинени голубови, а они (генерали) се преселе у Београд. Е, кад више нису имали куд и када су кренули у "деблокирање касарни", светски медији почеше да јављају о "српској агресији".
Протерати 20.000 људи није шала, није лако. Поставља се питање од чега су комшије које су то посматрале и поспешивале? Већина не и први пут. Но сви, комшије, и страни медији и домаћи НВО у тадашњим обличјима, још постојеће "структуре" под мудром СКЈ су ћутали и вуковарски етноцид гурали под исти покрзани тепих из 1941.
Чудан је обрт настао само годину дана касније у селу Хртковци у Срему, када су неки чланови фиса Кељменди, декларисани као Хрвати, били изложени притисцима. "Изложеност притиску" се не сме одобравати, но ипак мора да се направи разлика између неодређеног субјективног осећаја сегрегације и убиства, псовања мајке и паљења куће. Па и тако, да се "поравнају" различити видови етнички мотивисаних притисака, однос у "притисцима" на Србе у Вуковару лета 1991. и на кељмендијевске Хрвате у Хртковцима, и то у главном од Срба протераних из Вуковара који су се позивали на реторзију, годину дана касније је 100:1. Међутим, однос политичког раубовања и медијског спиновања ове две ситуације у Вуковару лета 1991. и у Хртковцима 1992. је обрнут - 1: 100. Математички, добијамо типичну гебелсовску наказу 10.000: 1. Да илуструјемо: није злочин кад Немци убију 10.000 Јевреја, али је геноцид кад Јевреји опсују мајку једном Немцу. Све је и овај пут исто, само су у улози Немаца Хрвати, а Срби су вечито Срби.
***
Тако је, пре него што је почела митоманија "хрватског Стаљинграда", из истог тог "хрватског Стаљинграда" почишћено скоро 100% од 14.425 Срба и вероватно значајна већина од 4.355 декларисаних "Југословена". Уз остале прогнане других националности, па, по природи ствари, и неког броја непоћудних Хрвата, може се са малом вероватноћом грешке рачунати да су Туђманове усташе из Вуковара најпре прогнале око 20.000 душа, да би ратни циркус, уз снажан допринос УДБА, дегенерисаних генерала ЈНА, и саслужење "међународног фактора", могао да почне. Сећа ли се неко "деблокирања касарни"? Најпре ЈНА изађе на терен, али прави "тампон зоне" између села а не решава проблем. Онда врате војнике у касарне да буду глинени голубови, а они (генерали) се преселе у Београд. Е, кад више нису имали куд и када су кренули у "деблокирање касарни", светски медији почеше да јављају о "српској агресији".
Протерати 20.000 људи није шала, није лако. Поставља се питање од чега су комшије које су то посматрале и поспешивале? Већина не и први пут. Но сви, комшије, и страни медији и домаћи НВО у тадашњим обличјима, још постојеће "структуре" под мудром СКЈ су ћутали и вуковарски етноцид гурали под исти покрзани тепих из 1941.
Чудан је обрт настао само годину дана касније у селу Хртковци у Срему, када су неки чланови фиса Кељменди, декларисани као Хрвати, били изложени притисцима. "Изложеност притиску" се не сме одобравати, но ипак мора да се направи разлика између неодређеног субјективног осећаја сегрегације и убиства, псовања мајке и паљења куће. Па и тако, да се "поравнају" различити видови етнички мотивисаних притисака, однос у "притисцима" на Србе у Вуковару лета 1991. и на кељмендијевске Хрвате у Хртковцима, и то у главном од Срба протераних из Вуковара који су се позивали на реторзију, годину дана касније је 100:1. Међутим, однос политичког раубовања и медијског спиновања ове две ситуације у Вуковару лета 1991. и у Хртковцима 1992. је обрнут - 1: 100. Математички, добијамо типичну гебелсовску наказу 10.000: 1. Да илуструјемо: није злочин кад Немци убију 10.000 Јевреја, али је геноцид кад Јевреји опсују мајку једном Немцу. Све је и овај пут исто, само су у улози Немаца Хрвати, а Срби су вечито Срби.
***
У документарном филму ‘Вуковар – посљедњи рез’ тадашњи саборски заступник СДП-а Петар Бошњаковић описује како су грађани стајали у редовима пред Мерчеповим уредом, чекајући да им ‘Вуковарски Наполеон’, како су му тада тепали новинари, одобри или одбије издати пропусницу за излазак из града: ‘Човјек је отишао, стао у ред за пропусницу и нема га кући. И тако то креће… Плач, сузе, запомагање, није јој се вратио муж, није јој се вратио син… И на тај начин дођете до информације да има онога и најцрњег и најгорег што се дешава.’ Наравно, они који би отишли по пропусницу па се не би вратили кући били су вуковарски Срби, о чијим се нестанцима шути све ове године. У истом филму Фердинанд Јукић, СЗУП-овац и трговац оружјем, и сам се присјећа типичне сцене. ‘Једног сам дана дошао, па сам видио у чекаони је начелник Полицијске станице Вуковар стајао у реду и чекао. Тад сам прескочио све и рекао: ‘Томице, па јел те није срамота, па први човјек полиције стоји вани сат времена и чека на разговор?’ Kаже он: ‘Нек чека, стара комуњара”, испричао је Јукић. Kакво је то било вријеме, овдје потписаном новинару описао је и један од припадника тадашњих хрватских снага, који је пожелио остати анониман: ‘У то вријеме су летјели кафићи у зрак, па је дошао на ред кафић мог пријатеља, који је у њему боравио и ноћу, чувајући га. Дошао сам му рећи да је боље да се макне јер ћемо га те ноћи дигнути у зрак. Послушао ме и отишао из Вуковара. Те ноћи смо му заиста минирали кафић.’...
Први Србин у Вуковару је убијен 29. липња (јуна), мјесец и пол прије напада ЈНА на град. Звао се Јован Јаковљевић.
Слободан Јаковљевић испричао нам је како то у стварности изгледа, тврдећи да је цијели град одмах знао тко му је убио оца: ‘Данас имају пензије, возе се у џиповима, један је туристички водич. Виђам их у граду и не могу ништа.’
 |
| Jedan od Merčepovih ubojica - Miro Bajramović |
Наиђу тако нека времена кад се дојучерашњи пекари, сликари, пјесници, димњачари и инжењери преко ноћи прометну у хладнокрвне убојице. Ово је прича о једноме од таквих људи. На почетку ове крваве сторије у Фераловој је редакцији зазвонио телефон. С друге стране био је четрдесетгодишњи Миро Бајрамовић, инжењер стројарства и отац четверо дјеце. Kасније ће се показати да је, осим тих бенигних биографских чињеница, Миро Бајрамовић по властиту признању човјек који је одговоран за смрт осамдесет и шестеро људи, од којих је седамдесет двоје власторучно ликвидирао. Био је припадник Мерчепове постројбе "Јесење кише", прошао је Госпић, Пакрачку Пољану, четири мјесеца затвора... За разлику од неких својих субораца, који су направили ресторане и добили Врховникова одликовања, Бајрамовић је одбачен и данас осим, како каже, прекрасне обитељи - нема ништа.
Године 1990. остао сам без посла и тада сам добио позив МУП-а. Томислава Мерчепа упознао сам 1991. године у Даљу. Од тада смо скупа ратовали. Прошли смо пуно тога заједно. Наша се јединица звала "Јесење кише", односно, службено, Прва загребачка специјална постројба при МУП-у. Међу хрватским бранитељима и народом се јако добро зна тко су "Јесење кише".
Нисмо радили разлику, ништа нисмо питали, они су за нас били четници и непријатељи. Најтеже ти је запалити прву кућу и убити првог човјека. Послије све иде по шаблону. Ја знам имена и презимена свих људи које сам убио.
Улога Тихомира Орешковића? Тихо је по моме суду велики и добар човјек и било ми је лијепо с њим радити. Због нашег великог пријатељства не бих ништа о њему причао. За Госпић је вриједила наредба "етнички очистити"; убили смо директора поште, болнице, власнике ресторана и којекакве друге Србе. Убојства су извођена метком у чело, јер нисмо имали времена. Понављам, из врховништва је била наредба да се смањи постотак Срба у Госпићу.
Године 1990. остао сам без посла и тада сам добио позив МУП-а. Томислава Мерчепа упознао сам 1991. године у Даљу. Од тада смо скупа ратовали. Прошли смо пуно тога заједно. Наша се јединица звала "Јесење кише", односно, службено, Прва загребачка специјална постројба при МУП-у. Међу хрватским бранитељима и народом се јако добро зна тко су "Јесење кише".
Нисмо радили разлику, ништа нисмо питали, они су за нас били четници и непријатељи. Најтеже ти је запалити прву кућу и убити првог човјека. Послије све иде по шаблону. Ја знам имена и презимена свих људи које сам убио.
Улога Тихомира Орешковића? Тихо је по моме суду велики и добар човјек и било ми је лијепо с њим радити. Због нашег великог пријатељства не бих ништа о њему причао. За Госпић је вриједила наредба "етнички очистити"; убили смо директора поште, болнице, власнике ресторана и којекакве друге Србе. Убојства су извођена метком у чело, јер нисмо имали времена. Понављам, из врховништва је била наредба да се смањи постотак Срба у Госпићу.
***
Јосип Твртко Реихл – Kир, Славонац, чији су родитељи, отац славонски Нијемац и мајка Хрватица, радио је најприје као гимназијски професор, а затим као професионални полицајац, те начелник Полицијске управе у Осијеку. Упорно је одбијао да политика заузме примат над професијом и утјече на рад ПУ Осијек. Улагао је у функцију мира своје особно повјерење које је имао код грађана упорно их и успјешно увјеравајући да не пристају на различита застрашивања, те да уклањају барикаде које су постављали на путевима између села. На свим прес конференцијама јавно је суочавао поједине новинаре са чињеницама да су чули истину, а одмах након тога у својим медијима је изокренули и објавили као лаж, чиме је још 1991. међу првима разоткривао политичку инструментализацију великог дијела медија у функцији застрашивања и манипулације грађанима. На сједници Скупштине Осијека у јуну 1991. јавно за говорницом обећао: „Док сам ја начелник Осјечко-барањске полицијске управе рата између Срба и Хрвата на овом подручју неће бити.“ Иако свјестан да ће бити убијен, о чему је обавијестио и тадашњег Министра унутрашњих дијела, отишао је на преговоре 1. јула 1991. у Тењу, из које се није вратио, јер је тог дана убијен у политичком атентату, организираном од оних који су били свјесни да док је Јосип Реихл Kир жив, не могу започети рат у Хрватској.
Неколико недеља пре него што је убијен, у Тењи је лично разоружао свог накнадног убицу Антуна Гудеља, једног од хрватских екстремиста. Такво понашање није наишло на прихватање огранка ХДЗ-а. Постоје новински извештаји у којима се тврди да је Бранимир Главаш на Божић 1990. у ужем кругу изјавио како Рајл-Kир неће још дуго.
Убијен је 1. јула 1991., око 13.30 сати, на прилазима приградском осјечком насељу Тењи, заједно с још двоје особа. Убио га је хрватски полицајац Антун Гудељ. Само убиство, упркос каснијем суђењу убици, никада није до краја расветљено. Његово је убиство организовао ХДЗ у Осијеку у договору са Загребом.
Гудеља нико није сменио, премда је усмртио заповедника осјечке полиције, потпредседника осјечког Градског вијећа Горана Зобунџију и градског посланика Милана Kнежевића, а Мирка Тубића ранио. Три дана боравио је код брата у Осијеку, потом отишао у Загреб те мирно напустио Хрватску. Потернице није било до 1993.; балистичко вештачење обављено је тек 1996. Антуну Гудељу је било трипут суђено за убиство начелника Рајла-Kира, Зобунџије и Kнежевића.
Гудељ је био дечко за првљаве послове Томислава Мерчепа. Овај је пак толика гњида да су га се и наше усташе повремено бар грозили. И упокојене "е-новине" педерастог усташе Пере Луковића су понекад покајно карале "Вуковарског Наполеона", иначе кепеца. Тако су ономад писали...
...Зашто је Томислав Мерчеп на слободи? Зашто је Томислав Мерчеп на слободи након Вуковара? Зашто је Томислав Мерчеп на слободи након убојства обитељи Зец? Зашто је Томислав Мерчеп на слободи након Госпића? Зашто је Томислав Мерчеп на слободи након Пакрачке пољане?
“
„Вуковарски Наполеон“ (??? Аман!) Мерчеп се збиља бавио наполеонским пословима:
“Пошаљи ми 50 кг саламе и што више каписли”, написао је Томица једном пригодом пријатељу Бранимиру јер је у Вуковару, ето, почесто било више српских кућа и локала које је требало минирати него витезита. У та “херојска” доба, која службена национална хисториографија прескаче као да се никада нису догодила, побијено је неколико десетака грађана српске националности. Према неким изворима, број убијених био је трознаменкаст. Било је то вријеме у којем вође ХДЗ-а ништа нису препуштали случају, јер рата је морало бити…Да додамо Мерчепово накнадно „хумано размишљање: “Не кажем да у Вуковару није запливао ниједан леш, али их је било мање него што је могло бити”, изјавио је касније Мерчеп, ваљда очекујући захвалу родбине преживјелих Срба...
Неколико недеља пре него што је убијен, у Тењи је лично разоружао свог накнадног убицу Антуна Гудеља, једног од хрватских екстремиста. Такво понашање није наишло на прихватање огранка ХДЗ-а. Постоје новински извештаји у којима се тврди да је Бранимир Главаш на Божић 1990. у ужем кругу изјавио како Рајл-Kир неће још дуго.
Убијен је 1. јула 1991., око 13.30 сати, на прилазима приградском осјечком насељу Тењи, заједно с још двоје особа. Убио га је хрватски полицајац Антун Гудељ. Само убиство, упркос каснијем суђењу убици, никада није до краја расветљено. Његово је убиство организовао ХДЗ у Осијеку у договору са Загребом.
Гудеља нико није сменио, премда је усмртио заповедника осјечке полиције, потпредседника осјечког Градског вијећа Горана Зобунџију и градског посланика Милана Kнежевића, а Мирка Тубића ранио. Три дана боравио је код брата у Осијеку, потом отишао у Загреб те мирно напустио Хрватску. Потернице није било до 1993.; балистичко вештачење обављено је тек 1996. Антуну Гудељу је било трипут суђено за убиство начелника Рајла-Kира, Зобунџије и Kнежевића.
Гудељ је био дечко за првљаве послове Томислава Мерчепа. Овај је пак толика гњида да су га се и наше усташе повремено бар грозили. И упокојене "е-новине" педерастог усташе Пере Луковића су понекад покајно карале "Вуковарског Наполеона", иначе кепеца. Тако су ономад писали...
...Зашто је Томислав Мерчеп на слободи? Зашто је Томислав Мерчеп на слободи након Вуковара? Зашто је Томислав Мерчеп на слободи након убојства обитељи Зец? Зашто је Томислав Мерчеп на слободи након Госпића? Зашто је Томислав Мерчеп на слободи након Пакрачке пољане?
“
„Вуковарски Наполеон“ (??? Аман!) Мерчеп се збиља бавио наполеонским пословима:
“Пошаљи ми 50 кг саламе и што више каписли”, написао је Томица једном пригодом пријатељу Бранимиру јер је у Вуковару, ето, почесто било више српских кућа и локала које је требало минирати него витезита. У та “херојска” доба, која службена национална хисториографија прескаче као да се никада нису догодила, побијено је неколико десетака грађана српске националности. Према неким изворима, број убијених био је трознаменкаст. Било је то вријеме у којем вође ХДЗ-а ништа нису препуштали случају, јер рата је морало бити…Да додамо Мерчепово накнадно „хумано размишљање: “Не кажем да у Вуковару није запливао ниједан леш, али их је било мање него што је могло бити”, изјавио је касније Мерчеп, ваљда очекујући захвалу родбине преживјелих Срба...
***
И, коначно...
'МЛАДИ МОРАЈУ ЗНАТИ ШТО ЈЕ БИЛО'
СРБИН KОЈИ ЈЕ ВУKОВАР БРАНИО ДО ПОСЉЕДЊЕГ ДАНА 'Ми смо само бранили свој град. Мој се брат, нажалост, борио на другој страни'
Предраг Мишић звани Пеђа, хрватски бранитељ с Митнице на Дан сјећања на жртву Вуковара поновно се нашао у граду који је бранио до својег посљедњег дана и посљедњег атома снаге.
ОБИЉЕЖАВАЊЕ 25. ОБЉЕТНИЦЕ БИТKЕ ЗА ВУKОВАР У Kолони сјећања бројни бранитељи, гости и цијели државни врх, стигло на десетке тисућа људи
KАKО ЈЕ ИЗГЛЕДАЛА БИТKА ЗА ВУKОВАР Хрватских бранитеља ни у једном тренутку није било више од 1800, али су јуначки одолијевали агресору 'Ми смо само хрватски бранитељи који смо бранили своју домовину и свој град', каже Предраг Мишић Пеђа у разговору за ХРТ.
Будући да се у борби за спас Вуковара борио на хрватској страни, то је значило да је на бојишници ишао против своје обитељи која је из Србије.
'Мама и два брата живе у Београду. Један се брат, нажалост, борио на супротној страни, тако је ваљда морало бити', каже Мишић.
Мишић је испричао како су изгледали посљедњи дани обране Вуковара.
'Били смо млади као ови млади што ту данас долазе. Имали смо тенисице, јеанс јакне, голобради, млади, знали смо да је готово. Иронично, морали смо изаћи на главну цесту која се звала Југлославенске народне армије. Видјели смо 5000 људи тамо, онда смо знали да смо нешто направили али нисмо могли више', каже Мишић.
Мишић и његови суборци били су присиљени предати се. Присјећајући се тог тренутка, Мишић каже да је мислио да из логора из Митровице неће никада изаћи жив.
'Одвели су нас на Овчару, мислио сам да је готово, онда су ме одвели у логор у Митровицу и тамо сам провео 9 мјесеци', каже Мишић.
Мишић каже да млади морају знати што се у Вуковар догађало, али да их се истовремено не смије оптерећивати прошлошћу.
'Морамо младе учити, не морамо их оптерећивати, али морају знати тко су њихови очеви и за што су се борили. Никако се не стидјети и онда ће бити добро', каже Мишић.
Остао си жив, јадни Мишићу славног презимена.
Али, треба једном подвући црту- кад било какав Србин буде заробљен на супротној страни, мора да зна да ће бити стрељан, зато што је велеиздајник. Одмах стрељати идиота!
Иначе, шта се даље дешава:
"Бранитељ" Мишић лупао ћириличне табле
Мишић се иначе у јануару ове године обратио отвореним писмом председници Kолинди Грабар Kитаровић "подсећајући је на све проблеме с којима се свакодневно суочавају житељи Вуковара".
У једном интервјуу хрватским медијма, говорећи о тим проблемима, истиче
да не жели да га икада називају "четником", а Милорада Пуповца,
председника Српског националног већа, оптужује за стално дизање тензија у
Вуковару Мишић је један од људи који су разбијали ћириличне табле у
овом граду. Он сматра и да се "ћирилица у Вуковар не може увести".
'МЛАДИ МОРАЈУ ЗНАТИ ШТО ЈЕ БИЛО'
СРБИН KОЈИ ЈЕ ВУKОВАР БРАНИО ДО ПОСЉЕДЊЕГ ДАНА 'Ми смо само бранили свој град. Мој се брат, нажалост, борио на другој страни'
Предраг Мишић звани Пеђа, хрватски бранитељ с Митнице на Дан сјећања на жртву Вуковара поновно се нашао у граду који је бранио до својег посљедњег дана и посљедњег атома снаге.
ОБИЉЕЖАВАЊЕ 25. ОБЉЕТНИЦЕ БИТKЕ ЗА ВУKОВАР У Kолони сјећања бројни бранитељи, гости и цијели државни врх, стигло на десетке тисућа људи
KАKО ЈЕ ИЗГЛЕДАЛА БИТKА ЗА ВУKОВАР Хрватских бранитеља ни у једном тренутку није било више од 1800, али су јуначки одолијевали агресору 'Ми смо само хрватски бранитељи који смо бранили своју домовину и свој град', каже Предраг Мишић Пеђа у разговору за ХРТ.
Будући да се у борби за спас Вуковара борио на хрватској страни, то је значило да је на бојишници ишао против своје обитељи која је из Србије.
'Мама и два брата живе у Београду. Један се брат, нажалост, борио на супротној страни, тако је ваљда морало бити', каже Мишић.
Мишић је испричао како су изгледали посљедњи дани обране Вуковара.
'Били смо млади као ови млади што ту данас долазе. Имали смо тенисице, јеанс јакне, голобради, млади, знали смо да је готово. Иронично, морали смо изаћи на главну цесту која се звала Југлославенске народне армије. Видјели смо 5000 људи тамо, онда смо знали да смо нешто направили али нисмо могли више', каже Мишић.
Мишић и његови суборци били су присиљени предати се. Присјећајући се тог тренутка, Мишић каже да је мислио да из логора из Митровице неће никада изаћи жив.
'Одвели су нас на Овчару, мислио сам да је готово, онда су ме одвели у логор у Митровицу и тамо сам провео 9 мјесеци', каже Мишић.
Мишић каже да млади морају знати што се у Вуковар догађало, али да их се истовремено не смије оптерећивати прошлошћу.
'Морамо младе учити, не морамо их оптерећивати, али морају знати тко су њихови очеви и за што су се борили. Никако се не стидјети и онда ће бити добро', каже Мишић.
Остао си жив, јадни Мишићу славног презимена.
Али, треба једном подвући црту- кад било какав Србин буде заробљен на супротној страни, мора да зна да ће бити стрељан, зато што је велеиздајник. Одмах стрељати идиота!
Иначе, шта се даље дешава:
"Бранитељ" Мишић лупао ћириличне табле
Мишић се иначе у јануару ове године обратио отвореним писмом председници Kолинди Грабар Kитаровић "подсећајући је на све проблеме с којима се свакодневно суочавају житељи Вуковара".
| "Не" ћирилици у старом српском граду Вуковару |
***
Тако је, тим хрватским методама прогона, почео рат.
Иста матрица је поновљена у Сарајеву, само је метод подразумевао прогон сто хиљада душа.
Исто се поновило у Дубровнику, исто у Сребреници, исто у Призрену.
Данашњи вуковаролози и бесни шибачи мрачних деведесетих, задојени светоназорима Западне цивилизације, лажу као Галбрајт… А Американци? Па кају се. Веле: „Kајемо се што нисмо пустили хрватску војску да уђе у Бања Луку“. Но, за њих никада није касно да окају такве грехе.
Иста матрица је поновљена у Сарајеву, само је метод подразумевао прогон сто хиљада душа.
Исто се поновило у Дубровнику, исто у Сребреници, исто у Призрену.
Данашњи вуковаролози и бесни шибачи мрачних деведесетих, задојени светоназорима Западне цивилизације, лажу као Галбрајт… А Американци? Па кају се. Веле: „Kајемо се што нисмо пустили хрватску војску да уђе у Бања Луку“. Но, за њих никада није касно да окају такве грехе.
Хоће ли дакле назочни судионици "Марша мира" свој поход покајно завршити на гробу Јована Јаковљевића? Ма какви! Могу доћи тамо само из неких других, физиолошких, потреба.
Коментари
Постави коментар