ПЕРА ХАНДКЕ БРАНИ ПЕНАЛ

ПЕРА ХАНДКЕ БРАНИ ПЕНАЛ


Читате ли Хандкеа? Ја не, и скоро је извесно да се нећу тим штивима мучити. Не сумњам да је потражња за Хандкеовим књигама порасла, те се неће приметити моје швиндловање из актуелне гужве.

Прочитао сам неколико критика његових делá, па ћу само на основу тога указати на суштинску промашеност Хандкеовог веровања.

Дакако, ради се о делу које га је давних дана прославило "Страх голмана од једанаестерца". Kњига се сматра страшно важном за књижевност њемачког говорног подручја. На основу Хандкеове новеле једнако неопевани давеж Вим Вендерс је снимио филмско остварење.

На жалост, наслов новеле која се у опште не бави фудбалском проблематиком, покушао је објаснити сам Петер Хандке, што је увод у пропаст. Рече Хандке: ‘Само голману који се не миче, извођач једанаестерца лопту пуца у руке’.

Јао, јао, јао!

Неки су чак покушали да рационалним аргументима подшпрајцују Ханкеову депресивно-анксиозну сублимацију, односно несвесни одбрамбени механизам мењања социјално неприхватљивих инстинктивних и примарних нагона у друштвено прихватљиве не-активности.

Цитирам, без посрбљавања:

"Пред неколико година скупина израелских знанственика доказала је Хандкеову тезу. ‘При једанаестерцу у ногомету’, пише швицарски аутор Ролф Добели у нетом објављеној, а већ славној књизи Умијеће јасног мишљења, ‘лопти од пуцача до гола треба мање од 0.3 секунде. Голман нема довољно времена да прати путању лопте. Он мора донијети одлуку прије неголи је лопта упућена. Извођачи једанаестераца пуцају посред гола једну трећину лопти, другу трећину пласирају удесно, а трећу трећину улијево. Голмани су то сигурно уочили. Али што они чине? Они се бацају улијево или удесно, и ријетко остају стајати на мјесту – премда отприлике трећина свих лопти завршава управо по средини. Зашто побогу својим бацањем улијево и удесно избјегавају обранити све те једанаестерце? Одговор је једноставан: због дојма. Изгледа импресивније, и много мање неугодно бацити се на криву страну, неголи остати залеђен на мјесту и гледати како се лопта котура поред голмана."

Не ради то тако, господо са две леве ноге. Најпре, не наводи се шта је скупина израелских знанственика доказала, сем да по трећина шутираних пенала иде равномерно распоређено у одређеним правцима. Колико је шутера промашило гол? Знате, гол је величине 7,32х2,44м= 17, 86 м2. И то промаше са тачке која се зове пенал или једанаестерац, мада је у питању 12 јарди? Па то детету од 7 година не може да се деси, а фудбалерима се дешава да забрљају, и то у скоро 40% случајева?

И друго, да је Хандке у праву, голман би морао бити широк 2,44м и висок минимум 2, 24м. Ово зато што лопта пречника 22,3 цм, те технички не може да прође између главе голмана и пречке. Оваквим габаритима приближио се само наш голман Јакша, "Ел гранде Милован", који је био сироче, вечито по сиротиштима и вечито полу-гладан, те се на путу за Монтевидео за осамнаест дана путовања бродом први пут најео у животу и угојио 16 кг, на очај селектора Симоновића, који је иначе по питању исхране срчано пратио недостижног Јакшу.

Шта хоћемо рећи?

Прво, знанственици су такође израчунали да искусни голмани бране више пенала од младих голмана, иако ови по природи ствари физички брже реагују. Такође, да голмани са већим IQ боље бране пенале. У питању је антиципација, способност предвиђања на основу малог броја података. Колоквијално, то се каже "прочитао га голман".

Друго, и битније, Хандке потпуно изузима из литерарне калкулације страх центарфора од једанаестерца. Тај страх је код центарфора врло стваран, јер он је тај чија вештина треба да материјализује судијском одлуком теоријски добијену ситуацију. Ко год је у реалним такмичарским условима шутирао пенал, зна како му гол, без обзира на димензије, субјективно изгледа далек и мали. Голмани се не плаше пенала, јер немају шта да изгубе. Пенала се мање боје чак и бекови, јер се рачуна да ће промашити зато што су бекови.

Када би голмани пошли за Хандкеовом идејом живота, као дебили би стајали на црти, док би шутери мирно пикали лопту у мрежу тик уз њих.

Голман мора да реагује. Мора сам да заварава и узнемирава извесно несигурног противника. Само тако има шансе да опстане.

Невоља је када голман почне да брани корнер заставицу зато што је случајно црвена, уместо гола. Мислим на Милошевића, ако ме нисте разумели.

Но, то није Хандкеов малер. Његов малер је што је победио, са ставом. И за Нобелову награду се пуцају пенали. У Хандкеовом случају, њему су пуцали пенале двадесет година, док су га држали разапетог на пречки. Па ипак је некако присилио судију да дуне у пиштаљку и призна му да је бољи.

Утом је у терен утрчала Мунира, и захтева проверу ВАР система.

Хандке се могао трпети окачен о пречку, али као победник никако.

Поред свих шароликих Мунириних навијача, од којих се диже коса на глави, само још чекамо да се објави најбизарнији добитник Нобелове награде за Мир, Барак Обама, и осуди Хандкеа.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА