Претражи овај блог

среда, 10. мај 2017.

СПОМЕНИК ПОДУНАВСКИМ ШВАБАМА У БАЧКОМ ЈАРКУ

ИЛИ: МАЛА СЕОСКА ГРОБЉАНСКА ПРЕДСТАВА

Мало сеоско дилетантско позориште

О Ђурђевдану 2017. откривен је споменик подунавским Немцима пострадалима у логору Бачки Јарак у периоду 1944-1946. Регистри говоре о 6.500 жртава, међу којима 800 деце до четрнаест година. Нема збора да је наша обавеза да се стратиште обележи, а злочин осуди. Оно што је требало бити цивилизацијски, морални и хришћански чин, међутим подло је изврнуто у титоистичку и нео-аустрофашистичку обману. Коликогод ове одлике звучале рогобатно, оне су једино тачне.

Поред Вучића и Кошика, откривању и освештању спомен обележја присуствовали су и амбасадор СР Немачке у Србији Аксел Дитман, министар за рад Александар Вулин, председник Покрајинске владе Игор Мировић, председник Скупштине Војводине Иштван Пастор, као и директор Конрад Аденауер Фондације за Србију и Црну Гору Норберт Бекман-Диркес.

Политички шмирант, али првак путујућег дилетантског позоришта Браћа Вучићи, остварио је маестрално-баналну глумачку минијатуру у којој је у само минут свог ћутања уз пратеће успијање и превртања очима као „сврака на југовину“, интерпретирао све душевне ломове Хамлета, Мата Букаре и Вилија Бранта.

Затим је уследила његова екуменска беседа и даље праћена драмосерним тиковима и погледима у небо, у којој је изрекао сусташтво своје политике. Да не би било икакве забуне, медији су као једанствени, типични агитпроп – а нарочито они медији који се диче својом слободоумношћу – доправили канцларову/председникову изјаву, да не буде случајно какве сумње услед његовог драмосерног патоса: „Премијер Србије Александар Вучић поручио је данас, на откривању споменика Подунавским Швабама страдалим на крају II светског рата, да само тиме што поштујемо туђе жртве можемо имати право да тражимо поштовање наших жртава."

„ Живело српско немачко пријатељство - Живела Немачка, Живела Србија”, завршио је Вучић.

Ако мислите да је клинички луд, није баш. Само је Аустроугар, што је отворено манијакално стање свести.

***
Логори за Немце (али и друге) у којима су страдали, нису постојали само „на крају II светског рата“, већ подуго након његовог завршетка, све до 1948. И, није у питању само Бачки Јарак, већ се ради о систему логора (Книћанин са најмање 12.000 мртвих је страшнији од Бачког Јарка, Сремска Митровица, Гаково, Суботица итд...) Дакле, ти логори су аутохтона или урођена политика КПЈ и, нарочито, Тита. Ови логори се ни по чему нису разликовали од усташких логора, што не чуди, будући да им је парадигма иста. Премлаћивања, мучења, метак у потиљак, чак и деци, силовања, смрт од глади и болештина. Погледајте слике из усташких логора, исто је било под Титом, исто су радили партизани. У логорима је била заточена нејач, јер су они Немци одговорни за злочине или богаташи, или они који су на време проценили шта ће се десити, на време побегли у Немачку. Таквих је било око 170.000 хиљада.

Срби су највеће жртве овакве концепције логора, али их сами никада нису правили. То је суштина која ново-историјом треба да се изопачи.

У конкретном случају цела Србија је била окупирана од партизана нагрнулих иза совјетских тенкова. Међутим, чак ни формално, Војводина није у то доба саставни део Србије, већ територија под „Војном управом“.

Покрајина Војводина направљена је 1944-1945 године без ослонца на српску политичку традицију, која је таква да аутономија не би могла да се установи. Срби су заборавили да је Покрајина установљена вољом Јосипа Броза Тита, наредбом о формирању Војне управе за Банат, Бачку и Барању октобра 1944. године, издатом док је рат још трајао, што је искључило било какву демократску процедуру.

Брозову одлуку пропратио је долазак IV хрватског корпуса у Банат и Бачку под командом генерала Ивана Јосипа Рукавине, Хрвата, који је по командној надлежности био у саставу Главног штаба НОВ Хрватске. Међу њима је било на хиљаде домобрана који су управо тих дана променили знак на капи. Долазак ове хрватске партизанске јединице, када је совјетска Црвена армија већ ослободила Банат и Бачку а потом Београд, представио је ослобођење Војводине као „хрватску ствар“!

Присуство IV хрватског корпуса било је средство осигурања политичке наредбе о формирању Војне управе која је поништила одлуку Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Јужних Словена о уједињењу са Србијом донету у Руми и Новом Саду новембра 1918. године.

Војна управа за Банат, Бачку и Барању формирана је 22. октобра 1944. године. Њен циљ је био да се, поред народноослободилачких одбора, створи један ефикаснији орган власти који би функционисао као део армије. У њену надлежност прешла је сва извршна и судска власт. Војна управа за Банат, Бачку и Барању подељена је на Војну област за Бачку и Барању и на Војну област за Банат. Кадрови за Војну управу су били углавном из народноослободилачких одбора.

Команда подручја број 3 основана је у Панчеву према наредби Војне области за Банат 27. октобра 1944. године. Њен задатак био је да реши проблем пресељења припадника немачке народносне групе, питање снабдевања фронта и да покрене обнову привреде. Управни апарат Команде састојао се од: команданта подручја, заменика команданта, политичког комесара и одборника, а имао је седам одељака: општи, војно-управни, привредни, саобраћајни, санитетски, просветни и судско веће. Судско веће сачињавали су политички комесар, заменик команданта подручја, један борац и стручни секретар. Судско веће било је саставни део Обласног војног суда. Команда подручја број 3, као и Војна управа за Банат, Бачку и Барању, укинути су 15. фебруара 1945. године, када је Главни народноослободилачки одбор Војводине са подручним народноослободилачким одборима на целој територији Војводине преузео пуну власт.

Све што се догађало, сви логори и масакри, дело су партизана, Ивана Јосипа Рукавине, његове IV хрватске кохорте, Војне управе и Главног одбора народноослободилачког одбора Војводине и, изнад свих, Тита, мимо било какве одговорности целине српског народа и поготово Србије као државе или републике. Сећа ли се неко да су креатори и извршиоци ових злочина јасно именовани и изведени пред суд правде? Ни случајно! Ипак је истина да су управо партизани, тзв комунисти, кроатоцентрични или аустрофашистички Титов КПЈ и сатрапи квази-државне наказе САП Војводина, сви стрвинари који и у најпознијим годинама тако бодро Србе оптужују за наводни „геноцидни клеро-фашизам“, извршили злочине на ивици геноцида над Швабама, али и над најбољим Србима. Без стида и покајања.

Шта је урадио Александар Вучић у Бачком Јарку на Ђурђевдан? У само пар секунди изврнуо је историју наглавачке. Прогласио је Србе за злочинце. Комунисте, партизане, Тита, Рукавину... ни овлаш није споменуо. Лажни Србин и искрени Аустроугар се понаша прилично свом карактеру и домаћем васпитању. Да би цинизам био потпун, ни на споменику се не помиње да је у питању комунистички злочин.

Ваља овде направити једну дигресију. Када су априла 1941. Мађари продрли у Југославију, успут су чинили многе злочине. Међутим, у Сиригу (иста општина као и Бачки Јарак) су извршили прави масакр; то је било прво масовно стрељање цивила у рату, са најмање 111 жртава. Постхумно, преумљени потомци су своје страдале превели у комунисте. Када је средином седамдесетих година откриван споменик, на стратишту је једно мађарско културно-уметничко друштво играло чардаш, а православним свештеницима је још дуго година било забрањено да приђу и одрже опело страдалом православном роду. У пригодним говорима нарочито је наглашавана врлина оних ретких Мађара који су тих дана Сирижанима пружили помоћ. Особито се водило рачуна да се мађарски фашисти не изједначавају са целином мађарског народа. Све у духу „братства-јединства“. Том приликом потписник ових редова замало није „повукао конзеквенце“. Наиме, изиритиран одвећ неумереним хвалоспевима Мађарима и дегутантним истицањем (и) њиховог ваљда преовлађујућег антифашизма, гласно прокоментарисах: „Да не би Мађара, ми изгибосмо...“. Тада сам са горчином сазнао да нисмо сви исти Срби. Рекоше ми другови: „Шта се ти мешаш, није ово твој народ!“

Ако се упореде ова два догађаја, на први поглед понашање учесника је потпуно супротно. Међутим, јасно је да је у питању једна те иста идеолошка матрица. У ранијем случају, криви су неки неидентификовани мађарски фашисти, а страдали су третирани као обезбожена маса без народног имена. Сада су криви Срби, а не неки међу њима – комунисти. Па чак, нарочито у командном ланцу, већином и нису били етнички Срби. И, дакако, овај пут у првом свечаном реду су били свештеници. Ако се подсетимо националног обрасца КПЈ створеног у Дрездену 1928., по коме су Срби криви и мртви и живи, овакво шизофрено и национално неодговорно понашање добија јасан смисао.

Даље постаје сасвим разумљиво зашто је, чим је преузео потпуну власт 2012., Александар Вучић обуставио рад Државне комисије за утврђивање злочина комуниста и истраживање масовних гробница. И дотадашњи рад комисије био је траљав и непотпун. Тако се десило да се комисија ослони на спискове Немаца и Мађара које су њихове државе темељно прикупиле (па су можда и претерали, уписујући и оне који су умрли „природном“ смрћу), дотле таквих потпуних спискова за Србе нема јер нико и није смео да их прави. Тако је ова комисија заправо злоупотребљена да се комунистички злочини над Србима умање, релативизују и заташкају. За страдале Србе нема споменика и нема молбе за опроштај. Па још горе, такозвани „грађанисти“ и генетски „антифашисти“ (читај титоисти) овакве „чинове“ како је Вучић урадио, називају „суочавањем са прошлошћу“, док је, ако су Срби жртве, по њима „на делу покушај ревизије историје“. Како год, Србин увек и мртав и крив.

***
Само дан-два касније Александар Вулин је положио венац у жртвама логора уМаутхаузену. Том приликом Вулин је поручио да свет не сме више да допушта да се зло понавља.
Вулин, који је предводио државну церемонију обележавања 72 године од ослобођења тог концентрационог логора у Аустрији, рекао је да свет не сме да прећути да се фашизам поново рађа, да се враћа и то под својим правим именом - да се враћа над костима најстрашније уморене јасеновачке деце. ''Буде ли ћутао да се фашизам враћа, дочекаће да га види и у својој земљи'', рекао је Вулин.

Затим је демонстративно напустио скуп због присуства Шиптара и албанске заставе. Све то је у реду. Па шта не ваља?

Не ваља што је Маутхаузен био логор и за време Првог светског рата, као део геноцидног система над Србима. Ко не зна, први концентрациони логори у Европи су формирани за Србе. Нпр Добој, Арад... итд. У тој првој варијанти Маутхаузена из Првог светског рата, страдало је више Срба него током Другог светског рата.

Па, да ли је је Вулин требао да помене и оне прве жртве? Јесте, натукнуо једном мутавом и немуштом полу-реченицом. У вестима штампаних медија логораши из WW1 се у опште не помињу. Али, тада се његов ђед борио на страни геноцидне АУ монархије и врло вероватно да је неки Вулинов рођак или комшија био чувар Маутхаузена. Зато их Вулин није поменуо, као да ти мученици нису ни постојали. И ту се отвара питање: Шта је дакле суштинска разлика између Албанаца и Вулина?

***

И, ево, управо данас, 9. маја 2017. Београдом су промарширали потомци никад постојећег партизанског „бесмртног пука“, поносно носећи слике својих предака. Можда међу њима и има оних који су искрено веровали у исправност своје борбе и неко идеалистичко „боље сутра“. Ни то их не ослобађа терета одговорности јер су припадали формацији која је починила немерљиво више злочина него што се борила са фашистима. Међутим, већина је потпуно свесно убијала цивиле, обичан народ који им је сметао, најчешће своје сународнике, харала и копала „псећа гробља“. Да, сва та „псећа гробља“ нису измишљена нити су настала сама од себе. И нема ту оправдања. Бестидно урлање „Хвала деди на победи“ само показује ружно лице једног изрођеног народа.

***

Коначно, да се вратимо у Бачки Јарак. Треба знати да колонисти нису учествовали, бар не групно, у злочинима над логорашима. Они су дошли тек када је терен „асаниран“. Но истина је да су срушили цркву да би правили свињце. И истина је да је у Јарку било више борачких пензија него домаћинстава. Сходно томе, до само пре неког времена, да је неко клицао у славу Немаца, био би линчован на лицу места. А данас, Вучић кличе „ Живело српско немачко пријатељство - Живела Немачка, Живела Србија!” и доживљава оргазмичан дочек Јарачана.

Какви су наши народи пријатељи, нисмо сви заборавили. Али, прилика је да многи номинални Срби јесу. Заправо, то је пучина која своје „српство“ потеже као картицу на каси продавнице, да добије попуст 5%.

И не, не марим да кажем да то није мој народ, или ја нисам њихов,све једно.

Нема коментара:

Постави коментар

СРПСКИ РЕАЛНИ АИКИДО Хистерија и згражавање око српског крљања за пилад у новоотвореном " Лидлу" се још не стишава. Ова к...